RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Port Royal - Afraid To Dance (Resonant 2007)

 

ImageSa ove-post-komforne udaljenosti ispada da je za zainteresovane najveći kunst bio izbeći stampedo razularenih post rok atova i istovremeno zapaziti graciozne i elegantne desperadose koji pokušavaju da izbegnu č(k)o(r)porativni iskorak. Žanr kao žanr, kol'ko dobrog - jedno XXX puta više mediokritetstva i asa nosi, ali.. da l' treba koriti Joy Division ili rane The Sisters Of Mercy kao inspiratore za kohortu eyeliner kreatura čiji je vrhovni domet (bio/ostao) pojavljivanje na nekom tevtonsko/skandinavskom tribjutu na kojem i besmisao dobija meta smisao. Ili, recimo, treba li poslati Karli Od Mosta udebljane i senilnošću načete ostatke The Smiths za sav mentalni bol koji nam je čangrljavi indie-pop-rock doneo...

 

No, obično žanr/trend, šta već, počinje da umire (za (oko)hardcorenje fanove), a za prave sladokusce otvorenih ušija i očiju TEK počinje, kada se pojave prva i prava remek-dela koja na sva zvona obesmisle svo sektaštvo, po kojem je, recimo, post rock (naj)najpoznatiji i koji u 99 odsto nji'ovih konzumentskih slučajeva poprima oblike paranoje i homofobije. Na svu sreću, s vremena na vreme se pored giganata i prve ekipe (GY!BE, Mogwai, Mono, EITS) pojavi bend koji nas euforično vrati na onu početnu, gotovo mističnu tačku sa koje je sve, ali apsolutno sve MOGUĆE.

 

Đenovljani Port Royal su se već okrunili na tada već više nego sjajnoj etiketi (Resonant) sjajnim debi albumom "Flares", koji je svojim prolongirano delay eksCitiranim izrazom uznemirio duhove ne samo post rock zbirova i observera već svih koji nadasve traže autentiku, ma gde ona bila locirana. Tako su ušli u onu malobrojnu nisku bendova gde nestrpljenje za sledećim izdanjem počinje maltene onog trenutka kada se i prvo preslušavanje ultimativnog albuma završi.

 

Afraid To Dance, čuveni "difficult second album" je prevazišao sva i svakakva očekivanja. Opisivajući album čovek pokušava da spoji sve onako nespojivo, nemarno naslonjeno, ali ima se utisak da PR sve to rade u jednom dahu bez ikakvog pretencioznog samoljublja. Tranziciono srpski rečeno - ukrupnjivanje kapitala i stilova je donelo jednu zdravu intelektualno-arhitektonsku zvučnu i metasoničnu konstrukciju, nalik na Gaudijeve tvorevine. Logika je tu isključena, čist oblik & osećaj - nema šema, nacrta i šablona. Lagano bez ikakve mrzovolje grade raznorazna svetlucanja koja su istovremeno i pastoralna meditacija i visoko urbana kontemplacija. Bazirani primarno na instrumentalnom poimanju muzike, ovaj put po prvi put i slažu vokale - više kao efekat sam za sebe, a tamo gde su Mogwai, špartajući pustolinama post rocka, zamijetili likvidan elektronskotamni vilajet na uzvišici ali i samo bacili pogled i vratili se da sede u podnožju, PR su se bez straha širokim koracima uspeli, ušli i pokupili ono što se, mi već znamo iz priče, pokazalo dijamantskim sjajem - van zagonetke naslućivanja. Takođe, ako bismo ih podvrgli najdubljoj hipnorecesiji, videli bismo da tu ima i zvukova koje je John Peel tako voleo kod malo dalje od ranih Tangerine Dream. Ambijent je samim tim i svekoliko prisutan, u stvari PR jesu ambijent za one voljne da vide. Metež koji ova ploča pravi je jednaka seti koja ponekad čoveka inspiriše da traži i traži i pokuša da objasni taj neobično objašnjiv uticaj koji zvuci mogu da imaju za svet i okolinu. Muzika ponekad ima isceliteljsku moć. Ovo je jedan od priloga tomu. Događaj za sve nadolazeće sezone.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement