Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Aleksandar Prokopiev

 

Dimitrijević

 

Niko nije pobegao
van svoga detinjstva
Zato ostaje naše večito nepoverenje
prema ogromnim bombama.
(Fazil Hisni Daglardža: Detelina sa četiri lista)

 

ImageNosio je svoju uniformu starijeg vodnika dovoljno dobro, kao i tamne kofere ispod očiju. Dve omiljene rečenice u komuniciranju sa nama, vojnicima, bile su mi: Jebaću ti čvorka u leđa i Razbiću ti dno pičke. - A gde je to dno? - usudio bi se neko da pita. - Tu! - zvoknuo bi ga po čelu - Tu!
Stariji vodnik Dimitrijević bio je ubeđen u svoje izvanredno poznavanje bedne regrutske duše i (svakako) njene izvitoperenosti. Već posle prvih petnaestak dana, svi u jedinici su osećali manje ili više strah od njega i svi od reda ga mrzeli.
Jednog dana u kasarni je najavljeno da će sledećeg petka general Taj i Taj, komandant cele armijske oblasti, posetiti kasarnu i izvršiti smotru. Stariji vodnik Dimitrijević na postane histeričan. Vičući piskavo, terao nas je po sto puta, od ranog jutra do kasno uveče, da vežbamo strojev korak, da rasklapamo i ponovo skpalamo poluautomatsku pušku, da pucamo brzo i tačno u leve i desne mete, da se popnemo pod punom opremom na vrhu brda za ciglo 15 minuta, a zatim, bez odmora za 7 da se vratimo (doljuljamo) nazad. Kada bismo se otečenih nogu i izgrebanih dlanova dovukli do spavaonice, čekalo nas je novo zaduženje - čišćenje puške, dok se cevi ne bi sijale kao tek izašle iz fabrike.
Najzad, u petak, izbezumljen kao i svi ostali vojnici, kao uostalom i stariji vodnik Dimitrijević, paradirao sam, pod punom opremom, ispred jednog nasmejanog čiče u generalskoj uniformi. Zatim, stariji je vodnik napuklog glasa od treme dao raport generalu, vičući kako su vojnici spremni da osvoje neprijateljsku kotu xy (na vrhu brda). - Ma čemu to? - čudio se general - Dovoljno smo ih namučili. Hajde da im proverim oružije, pa da svi odemo na marendu. Je l' tako, drugovi vojnici? - Tako je! - odgovorismo u glas.
Rasklopili smo puške za pregled. General, uz isti pokroviteljski osmeh, na kratko je zastajkivao pred svakim vojnikom, bacao pogled po sjajnim delovima oružja i glasno hvalio: - Bravo, vojniče! - Služim narodu, druže generale! - oglašavao se pohvaljeni.
Dođe red i na mene. Za čas, general se sledi, zgrči, namršti, izkrivi, preobrazi od dobroćudnog čiče u pobesnelu zver.
- Šta je, bre, ovo? Nije žišćeno mesecima! Đubre! Diverzant! Subverzivni element!
- Zabrana mesec dana za izlazak u grad! - solidarno dreknu Dimitrijević.
- Dva meseca! - nadglasava ga general.
- Dva meseca! - ponovi kao eho Dimitrijević: - Marš nazad u zgradu!

 

Jedne noći, na polovini izdržane kazne, dok sam sanjao Dimitrijevića kako me tera da se popnem pod punom ratnom opremom, sa sve šlemom i čizmama, uz jedno beskrajno visoko brdo (barem dva puta više i strmije odo onoga u javi), razbudi mi redar ulizica i izrecitova mi, kao osuđenik pred streljanje, zapovest - da se odmah, iz tih stopa, javim kod dežurnog oficira. Dežurni je bio, po tačnoj pretpostavci, stariji vodnik Dimitrijević glavom.
Propisno sam salutirao, pomišljajući zlurado kako bih ga radije tresnuo po sred lica. No, za divno čudo, on mi se osmehnu i pozva da sedem nudeći mi čašicu rakije: - Ono sa puškom, ha, ha, ha! - pršte u smeh: - Dobro si mu pokazao, ha, ha, ha! Ala se matori šeknuo, a?!
Gde li je sada Dimitrijević? Sasvim je moguće da je poginuo nekom od krvavih post-jugoslovenskih ratišta i da je zatim posthumno proizveden u starijeg vodnika prve klase, možda čak u zastavnika. A možda je ciroza jetre uzrok njegovg odlaska iz militarnog sveta.
Ipak, ja navijam, zbog onog iskrenog saučesničkog smeha one noći u kasarni na Avali, da sada, u žutoj vindijakni, protestuje po beogradskim ulicama. Čak mi se čini da sam ga u prilogu TV Dnevnika prepoznao u prvim redovima, među demonstrantima.

 

Severni bunker, broj 6, novemar 2000.

 

Beleška o autoru: Aleksandar Prokopiev rođen je 1953. godine u Skopju, gde i sada živi i stvara. Jedan je od vodećih savremenih makedonskih književnika. Za vreme studija književnosti u Beogradu, bio je član kultnog novotalasnog benda "Idoli", a potom i voditelj radio-emisija, rok kompozitor, akter alternativnih putujućih pozorišta... Danas, sa zvanjem doktora filoloških nauka, Prokopiev piše žanrovski i namenski raznorodne tekstove, od scenarija za TV filmove i kvizove, preko priča za decu, do haiku poezije, ali najnačajniji segment njegovog stvaralaštva, nesumnjivo predstavljaju pripovedački i esejistički rad. Autor je desetak knjiga među kojima se ističu zbirke priča "Mladi majstor Igre" (1983), "...ili..." (1986), "Plovidba ka jugu" (1987), "Slovo o Zmiji" (1992) i kolekcije ogleda "Beše li Kalimah postmodernista?" (1994) i "Putovanja bajke" (1997). Prevođen na engleski, italijanski, francuski, kao i na sve balkanske jezike. Proza Aleksandra Prokopieva je srpskim čitaocima poznata najpre na osnovu knjiga "Ars amatoria", ("Geopoetika", 1997) i "Antiuputstva za ličnu upotrebu" ("Geopoetika, 2003). Priča "Dimitrijević" preuzeta je, u prevodu samog autora, iz Prokopievljeve knjige "77 antiuputstava za lična upotreba" ("Magor", Skopje, 2000), u Srbiji

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement