Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (16)

 

Knjiga nepotrebnih informacija: 30. jul 2007.
Image Kit Voterhaus, Ričard Litldžon, Noel Botam i drugi članovi udruženja "Društva nepotrebnih informacija" objavili su zanimljivu knjigu u kojoj možete pronaći 2399 trica i poneku kučinu - zbirku samo na prvi pogled nevažnih podataka koja će vas silno nasmejati, ali i približiti istoriji, iz jednog pomalo šašavog, ali nimalo neozbiljnog ugla. Saznaćete tako, između ostalog, da je Bil Klinton bio prvi levoruki američki predsednik koji je vladao dva mandata, da je bivši predsednik SAD, Džimi Karter, nekadašnji trkač na 2.000 metara, ili pak da se Ronald Regan, jedini razvedeni predsednik Amerike, sa svojom prvom ženom Džejn Vajmen venčao na groblju u kalifornijskom gradiću Glendejl - i sve će vas te pikantne informacije nasmejati i zapanjiti. No, verovatno ćete ostati i zapitani nad dilemom: nisu li sve te povesne igrarije zapravo svetu potrebnije od onih najpotrebnijih informacija, zbog čega možda i sami autori ove neverovatno zanimljive knjige u reči "nepotrebne" prva dva slova boje drugom farbom.

 

"Da li je nepotrebno zaista nepotrebno", pitaju se autori već u prvoj rečenici predgovora, napominjući da nepotrebne infortmacije koje sakupljaju nisu trivije i da ih ne zanima Ginisova knjiga rekorda, nego jedino ona otkrića nakon kojih će uslediti iznenađenje i aplauz. Otkrića poput onog koje kaže da Elvis nikada nije izašao na bis; da je Džon Kenedi bio u stanju da pročita četiri novine za dvadeset minuta; da nijedan američki predsednik nije bio sin jedinac; da Alfred Hičkok nije imao pupak; da je devojačko prezime majke astronauta Baza Oldrina bilo Mun (Mesec); da je žabac Kermit levoruk i da ima jedanaest nitni na ogrlici oko vrata; da je broj prese za đubre iz filma "Ratovi zvezda": 3263827; da je reč mafija je namerno izostavljena iz snenarija za film "Kum"; da je "King Kong" bio omiljeni film Adolfa Hitlera; da je Popaj visok 170,6 centimetara; da je pravo ime Skubi Dua - Skubert - i tako dalje na tri stotine stranica dupke punih zapanjujućih vesti, podeljenih na poglavlja Slavne ličnosti, Svet životinja, To je zabava, Hrana i piće, Poslovni svet, Svet reči, Domaćinstvo, Mesta, Religija, Svet nauke, Sport, Istorija, Satistika i Svaštarije.

 

Kad čovek razmisli, možda će uvideti da se najbitnijih istorijskih figura najčešće ne seća po njihovim velikim odlukama i delima, nego da ih pre identifikuje zahvaljujući nekim njihovim ekscentričnim atributima koje je ova knjiga vredno sakpila. Kada pri prvom čitanju otkrijemo da u jednoj epizodi "Simpsonovih" kriminalac Sajdšou Bob nosi zatvorski broj 24601 - broj Žana Valžana iz "Jadnika" Viktora Igoa, ili kada, recimo, u istoj toj "Knjizi nepotrebnih informacija" naletimo na verovali ili ne podatak koji kaže da je Abraham Linkoln preminuo u istom onom krevetu u kom je jednom prilikom ležao i njegov ubica Džon Vilks But - moglo bi nam se učiniti da su pojedine informacije označene kao (ne)potrebne, zaista važnije od najpotrebnijih. Zbog toga treba uzeti "za ozbiljno" knjigu "Društva nepotrebnih informacija"! Prava knjiga za uživanje!

 

ImageHugo Bos u Zemunu: 31. jul 2007.
Treba imati literarne hrabrosti, pa najaviti prozno petoknjižje. Potom treba imati i dobru dozu spisateljskog strpljenja i talenta, te jedan takav kapitalan projekat polako privesti kraju. Novi roman "Šnit" Igora Marojevića upućuje nas na zaključak da će pisac ovog puta i u ovom slučaju najverovatnije pobediti svoju opasnu i hrabru najavu i da će iz večito neizvesnog poziva na dvoboj sa idejama i tek stvorenim junacima - koje neretko pojede zgužvani papir - izgleda izaći kao pobednik. Dokaz za to su objavljene knjige: roman "Žega" o sukobu bijelaša i zelenaša u Crnoj Gori, zbirka srpsko-španskih priča "Mediterani" i najnoviji "Šnit" - prva tri dela pomenutog etno kvinteta kog na okupu, između ostalog, drži centralna tema - problem multikulturalnosti, i za Marojevićev opus vrlo bitna igra sa istorijom. Dakle, upravo ona igra koju ćemo prema piščevima najavama igrati u sledeća dva nastavka: u romanu čija će tema biti sudbina Nemaca u Vojvodini nakon Drugog svetskog rata, kao i u romanu o devedesetim godinama, ali tek onda kada ovaj jezivi period bude moguće nazvati nešto daljom istorijom, sa bezbedne vremenske distance.

 

Dotle čitamo najnoviju Marojevićevu knjigu "Šnit", koja za temu ima Zemun u doba Drugog svetskog rata "kada je ovaj grad pripao NDH", kako to piše na koricama knjige, uz zavodljivu napomenu da se radi o prvoj proznoj obradi ove teme. Roman opisuje naizgled mirni saživot Srba, Namaca i Hrvata, i pripovedački vrlo ubedljivo objašnjava kako taj "saživot" brzo postaje vrtlog koji će progutati od svakog naroda ponešto. Glavni junak je Zemunac Novak Maričić, kontroverzna i vrlo zanimljiva figura, čovek koji je u ta gadna vremena istovremeno u ljubavnoj vezi sa dve novinarke. Jedna je nemačka žurnalistkinja Karen Frost, a druga saradnica zagrebačkog nedeljnika "Spremnost" Monika Vranić. To nije sve. Imamo još i dvostruku porodičnu tragediju, beg glavnog junaka i potragu za njim koja će krenuti od Zemuna a stići do Ravne gore. Roman obiluje zanimljivim likovima, pa tako srećemo jednog nevidljivog partizana, ili pre njegovu senku, i (verovali ili ne!) čuvenog modnog kreatora Huga Bosa, "istorijski poznatog i po tome što je dizajnirao i šio SS uniforme" kako precizira recenzija. Čitav roman na okupu drži tema "novinarstva" u Zemunu. Preciznije, svoje junake Igor Marojević zapravo pakuje u desetak novina koje su tih leta bile (što tajno, što javno) štampane u naizgled mirnoj varoši. Pisac tako i u ovom etno-romanu nudi pseudo-istorijsku priču, ali i hroniku koja poput svih vesti iz ove rubrike podvlači sudbinu pojedinca, malog čoveka i njegove tragedije, nasuprot velikim istorijskim udarima i golemim povesnim pričama koje bace senku na sve oko sebe.

 

Nova adresa: 22. jul 2007.
Image Posetio novu virtuelnu adresu u mom adresaru, sajt talentovanog pisca Mihajla Spasojevića. http://mihajlospasojevic.net Mihajlo Spasojević je jedan od pisaca čija se pripovetka našla u "Psećem veku" - knjizi koja je najavila novu generaciju srpskih pisaca među kojima su bili Saša Ilić, Srđan V. Tešin, Uglješa Šajtinac, Nenad Jovanović, Borivoje Adašević i Mihajlo Spasojević.

 

ImageBeseda Saše Obradovića: 23. jul 2007.
Čitam na blogu http://borislavpekic.blogspot.com besedu mog omiljenog pisca Saše Obradovića, inače vrsnog pravnika, koju je izgovorio prilikom dobijanja Stipendije Fonda "Borislav Pekić" 2. jula 2007. Evo dela iz tog govora: "Poštovana gospođo Pekić, Uvaženi članovi žirija, dame i gospodo, izuzetna mi je čast što sam se našao među dobitnicima nagrade koja nosi ime velikog Borislava Pekića, prvog klasika srpske postmoderne književnosti, uz čije smo knjige moja supruga i ja proveli mnoge uzbudljive časove. Rekao bih da je naša prava čitalačka avantura započela onog dana kada sam iz biblioteke Doma kulture Studentski grad u našu sobu doneo tri knjige: Očevi i oci Slobodana Selenića, Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića i Vreme čuda Borislava Pekića. Pa sad zamislite kakav je to književni praznik morao da bude! Bio sam tada student Pravnog fakulteta, pred kojim je stajao strogi svet pravnih normi i logike, a sa druge strane - zavodljivi literarni svetovi, koji su se umnožavali sa svakom pročitanom knjigom. Svet granica i svet beskraja. I upravo su Čuda Borislava Pekića bila ta koja su me duboko poremetila i u jednom vremenu što je tek slutilo na sukobe, u bitnoj meri oblikovala moj čitalački ukus i kasniju poetiku. Sve je moglo biti dovedeno u pitanje i sve je opet moglo da zadrži formu u čijoj smo lepoti beskrajno uživali. Zahvaljujući Borislavu Pekiću postao sam ozbiljan čitalac."

 

Kratka priča: 24. jul 2007.
Image "Kratka priča je kao kratak život", zapisao je Borislav Pekić. "Mora biti puna da bi imala smisla. Duga priča kao i dug život može imati praznina, a ipak nešto da znači. U kratkoj priči sve stvari paradoksalno ne moraju biti jasne, samo misao mora, odnosno ideja zbog koje je pisana. U dugoj ta misao može i ne biti sasvim jasna, ako su ostale stvari jasne, ona će se držati." Na Pekićevom blogu pratim kako gospođa Ljiljana Pekić temeljno i vredno, studiozno i strpljivo priprema knjigu Misli jednog od najvećih naših pisaca.

 

ImageSkočiđevojka: 4. avgust 2007.
Pre svega, oduvek me je mučila reč "podražavanje"! Bila je nakaradna, nerazumljiva, godinu dana sam je vrteo po učionicama i hodnicima. Fotokopirao. Sve dok je nisam doživeo. Ovako je to bilo: Budva, dobro improvizovan teatar između budvanskih crkava, 4. avgust, 21 sat, temperatura dovoljna da vam pocrvene leđa. Kao novinar, čekam da svi uđu, pa tek potom ponosno pokažem propusnicu. Vidim da ću stojati, neće mi biti prvi put. Gledaćemo komad mlade dramske spisateljice Maje Pelević "Skočiđevojka", napisan po motivima istoimene pripovetke Stefana Mitrova Ljubiše. Režija: Kokan Mladenović. Legendra Paštrovića na nov način, čitam u katalogu. Kad čujem "Paštrović", setim se stiha koji je odrepovao Nigor na otvaranju prošlog "Grada-teatra": "Reče mi neki Paštrović stari da se hobotnica najbolje vari". Gladan sam.

 

Reflektor baca svetlo na more. Magičan prizor. Sednem pored reflektora, na samu ivicu zidina Starog grada, kamen još vruć od sunca. Ispod mene je dva ili tri metra provalije, malo stenja, kamenja i Jadran. Tu odjednom počne da duva jak vetar. I tu počne podražavanje. Energična i harizmatična Nataša Tapušković, u ulozi Ruže, stoji na samom kraju zidina, metar ili dva od mene. Ona igra Budvanku Ružu koja će pre izabrati smrt nego udaju za čoveku koga ne voli. Tu je i žensi hor, koji svojim višeglasjem pojačava konfuziju u njenoj glavi, vičući "Skoćiđevojka", prizivajući staru legendu o paštrovskom Romeu i Juliji, ženi koja se bacila sa stene. Nije želela Venecijanca, brak iz koristi, već svog Paštrovića, koji je vojevao kod Mletaka. Njega takođe dobro igra Branislav Trifunović. Smenjuju se scene iz jedne i druge kuće, hor razbija moguću predvidljivost priče, njenu banalnost. Hor, na neki način, prikriva samo na prvi pogled prepoznatljivu priču, a moderni dijalozi (tek ponekad pomalo isprazni i banalni) koje razmenjuju dvoje glavnih junaka udaljavaju "Skočiđevojku" od naftalinskog mirisa antike. Baletski delovi, orkestar, multimedijalnost - sve to dobro slaže Kokan Mladenović. A pozorišna magija dodaje ostalo. Pravi vetar, pravu liticu, pravo more, miris smrti i ljubavi. Na taman onoliko koraka koliko je od centra scene udaljena litica na kojoj stoji glavna junakinja, sa druge strane, u tišini stoji grob Stefana Mitrova Ljubiše, čoveka koji je priču o "Skočiđevojci" učinio besmtrnom. Scenografi i kostimografi su učiili svoje. Otvorena scena će začiniti stvar. Da sve bude baš onako kako je bilo. Ništa epohalno, ništa ogromno novo. Ali, jako uverljivo, opijajuće, puno magije i - zahvaljujući dobrom tekstu Maje Pelević - sasvim savremeno. Puno iluzija na aktulene dileme, naše probleme, puno pametnih misli. Uvuče vas u sebe i drži do kraja. A onda se upali svetlo i prolomi gromoglasan aplauz. Vi ste opijeni i zbunjeni.

 

Zašto? Zar je vetar prestao da duva taman kada se komad završio? Nekoliko trenutaka gledam u more i u dno litice. Neko je poređao kartonske kutije. Zašto? Da bi ublažio pad ako do njega dođe. Ali ko? Neko ko je brižan ili neko ko ne veruje u razliku između stvarnosti i pozorišta? Neko ko zaista veruje u tu reč "podražavanje"? Reč koju sad slobodno i glasno mogu da izgovorim. Glasno kao što kažem: "Jekoderm!" - ime kreme koju kupujem u apoteci i kojom ću namazati crvena leđa.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement