Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Druga mađarska jesen

 

Ivan Ivanji: "Mađarska revolucija 1956.", Samizdat B92, Beograd, 2007.

 

Image"Prvi sekretar Mađarske partije trudbenika, u stvari, Komunističke partije, Janoš Kadar dvadeset devetog oktobra 1956. godine kasno uveče završio je svoje izlaganje četvorici novinara iz Beograda rečima: "Recite drugovima u Jugoslaviji da je stvar socijalizma u Mađarskoj propala i ovako, i onako...", piše Ivan Ivanji na početku svoje najnovije knjige. "Oštra intonacija mi još uvek bruji u ušima, pogotovo što su te reči na mađarskom jednosložne: igy is, ugy is! Najiskusniji među njima, dopisnik beogradske Politike, Đuka Julius, zaprepašćeno mu je upao u reč: "Vi to svakako niste rekli novinarima!" Bilo je to pre pola stoleća. Ne sećam se šta sam kog dana radio prošlog meseca, ali se tačno iz dana u dan, gotovo iz sata u sat, sećam šta sam doživeo između 23. oktobra i 4. novembra 1956. godine. Taj period ušao je u istoriju kao Mađarska revolucija. Moskva je smatrala da se radi o kontrarevoluciji. U tadašnjoj Jugoslaviji oprezno smo govorili o 'mađarskim događajima', koristili su se i termini 'ustanak' ili 'kriza'."

 

Drugačije rečeno, bio je to još jedan odlomak iz istorije koja je među svoje pasuse opet uvukla Ivana Ivanjija. Književnik i novinar impresivne biografije, rođen 1929. godine u Zrenjaninu, preživeo je strahote Aušvica i Buhenvalda, a potom - uz karijeru pedagoga, dramaturga i sve one brojne funkcije koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i u diplomatiji - čitavih dvadeset godina bio prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu. Nije ga mimoišla ni Mađarska revolucija. Kao novinar "Mladosti" lutao je po užarenoj Mađarskoj sa legendarnim novinarom Politike Đukom Juliusem i još nekim svojim kolegama. Prihvatao je novu igru sudbine kao da mu već nije bilo dosta opasnosti. I ne samo to. Čini se da je Ivan Ivanji u svim tim opasnim životnim trenucima sprovodio u samom sebi jednu umetničku i do kraja ličnu kontrarevoluciju koja je gotovo uvek uspevala, zahvaljujući najjačem oružju koje je u takvim situacijama koristio - spisateljskom talentu, naravno. Iz svih vratolomnih situacija, Ivan Ivanji je izašao sa zanimljivom knjigom. Ili dve. Zbog toga se njegova biografija preslikala na ogromnu bibliografiju sa desetinama objavljenih naslova, što na srpskom, što na nemačkom jeziku, uz obavezne prevode koje ne treba zaboraviti.

 

Jedna revolucija, dve perspektive i jedan "sasvim običan dan": Svakako treba pomenuti da je i o Mađarskoj revoluciji Ivan Ivanji pisao više puta. Pre dvadesetak godina objavio je roman "Jedna mađarska jesen", a 15. novembra 2006. godine, tačno na pedesetogodišnjicu Mađarske revolucije, stavio tačku na nešto "dokumentarističkija" sećanja. Tako smo dobili knjigu koja će čitaocu ponuditi nekoliko stvari. Pre svega, knjigu koja će nas upoznati sa onim što se događalo u komšiluku, te burne jeseni 1956. godine i to iz najmanje dve perspektive. Prva perspektiva, napisana duhovito i iskreno, gleda na čitavu stvar nekako hemingvejevski, uzbudljivo, lično, pomalo i švejkovski, uz anegdote. Druga perspektiva prilazi povesnom problemu sasvim istoriografski, ali pritom ne urušava čitalačku prohodnost koja je jedna od vrlina ove knjige. Ivan Ivanji nam otkriva da je pročitao gotovo svu literaturu o revoluciji koja je prethodnih pedeset godina pisana. Pojedinim citatima pisac podupire svoja razmišljanja, a sa pojedinim piscima i istoričarima oštro polemiše, služeći se argumentima svedoka, što svakako jeste bio. Međutim, baš kao i u "Titovom prevodiocu" - prethodnoj memoarskoj knjizi u kojoj opisuje doživljaje sa Titom i visokim funkcionerima - Ivan Ivanji je pre svega pripovedač, pa tek potom esejista, prvo pisac, pa tek potom istoričar. "Mađarska revolucija" je zbog toga izuzetno pitka knjiga iz koje se mnogo toga može naučiti. Pisac se ne šali sa teškom temom. On je ličan kada govori o svojim doživljajima i tada je najuzbudljiviji, ali kada pređe na povesne činjenice, ne umara čitaoca: iznosi niz najneverovatnijih "verovali ili ne" podataka o događajima u Mađarskoj što dve pomenute perspektive čini celinom. Navodeći trasnkript poslednjeg govora Janoša Kadara pred Centralnim komitetom - "govora koji je ličio na neku vrstu ispovesti i kajanja", govora rastrojenog, punog zamuckivanja u kome Ivanji pronalazi svu dramatičnost razlaza budućeg dugogodišnjeg predsednika Mađarske Kadara i Imrea Nađa koga će pojesti revolucjia - pisac će ostaviti mesta i za jednu upravo takvu verovali ili ne igru sudbine, vezanu za jedan naizgled sasvim obični 6. jul. "Mislim da može da se kaže da je Kadar na kraju poludeo pod teretom svega što je učinio, pored ostalog, i zbog toga što će dva dana pošto je s nama razgovarao naglo napustiti Imrea Nađa", piše Ivanji na 23. stranici. "Uskoro zatim verolomno narediti da ga uhapse, pa da ga ubiju ili, u najmanju ruku, pristati da to učine u njegovo ime. Kadar je umro onog istog dana, 6. jula 1989. godine, kada je Vrhovni sud Mađarske zvanično rehabilitovao Nađa."

 

Jedan tajni susret na Brionima i jedno nemirno more: "Mađarska revolucija" Ivana Ivanjija koja ima 233 stranice, koju upotpunjuju fotografije bečkog profesora Eriha Lesinga i kojoj očigledno nedostaje indeks pomenutih imena na kraju, podeljena je na jedanest delova. Naslovi tih poglavlja ukratko prepričavaju sadržaj knjige: Veče kod Janoša Kadara, Noć na Brionima, Mađarski junaci drame, Vozom kroz Mađarsku, Ko je pucao prvi, Vreme bezvlašća, Linč, Amerika prepušta Mađarsku Rusima, Poraz, Imre Nađ u jugoslovenskoj ambasadi i Dalji razvoj Mađarske. Ivan Ivanji vešto vodi priču i već je na prvi pogled jasno da on u tom poslu koristi spisateljsko iskustvo, te da vodi računa o svojim junacima, nežno kao da su oni plod fikcije i kao da im svima treba mesta.

 

Među navedenim poglavljima posebno su interesana ona koja su tokom daleke 1956. godine bila vezana za Jugoslaviju, tačnije za Tita i njegov odnos prema krizi u Mađarskoj. Može biti da je drugo poglavlje knjige "Noć na Brionima" jedno od najboljih.
Šef ruske partije i države Hruščov traži da se inkognito vidi sa Titom, na Brionima, kako bi ustanovio kakva su njegova gledišta povodom stanja u Budimpešti. O tom susretu u noći 2. novembra 1956. godine, za koji se saznalo mnogo godina kasnije, detaljno je pisao tadašnji ambasador u Moskvi Veljko Mićunović ("Moskovske godine"), inače jedan od aktera tih brionskih tajnih razgovora. Ivanji se oslanja na Mićunovićevo svedočenje, a potom spisateljski zavodljivo slika situaciju. "Hruščov i Maljenkov su prihvatili poziv i na aerodrom u Puli stigli u relativno malom avionu tipa IL-14 uveče oko šest sati, već po mraku. Mićunović piše da su ih "naši" od Pule do Briona "po veoma lošem moru i po onom vijetru i karamraku vozili više nego što su morali, pa se Hruščovu i Maljenkovu do kraja smučilo" i da se prvi čovek moćnog Sovjetskog Saveza žalio da je bilo gore nego u ratu. Maljenkovu je za vreme leta toliko pozlilo, da je sve vreme morao da leži u letilici. Svejedno se smesta selo za sto i pregovori su s kratkim prekidom za večeru, kad se svejedno razgovaralo i dalje, trajali od sedam uveče drugog do pet izjutra trećeg novembra", piše Ivan Ivanji, koji sa čitaocem deli najpikantnija i najintrigantnija povesna mesta koja oštrim okom pre toga pronalazi.

 

Zanimljivo je i kako pisac pretače parčiće pedeset godina starih reportaža pisanih za "Mladost" u duhovite opaske. Ivan Ivanji u svakoj knjizi ima bar po jedan pasus nakon koga se čitalac slatko nasmeje i zapita: Ma otkud vi sad i na tom mestu? Završavajući treće poglavlje, srećemo se sa pričom o dolasku Anastasa Mikojana iz SSSR-a u Mađarsku, s razlogom: da sredi situaciju. Diplomatskom igrom i jugoslovensko rukovodstvo moraće da ga, sasvim nevoljno, doduše, primi. No, Ivanji tu staje sa pričom i kaže: "Priznajem, za mene je veće iznenađenje bilo to što sam mogao da pogledam i iznutra letilicu sa kojom je Mikojan doleteo u Budimpeštu, mlazni avion TU-104, koji je za ono vreme bio pravo čudo." Rečenicu o zgodnim mađarskim novinarkama koja ide iza pričice o avionu nećemo prepisati do kraja. Nek bude inkognito, kao Hruščov na Brionima.

 

Autor: Mića Vujičić (Politika)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement