Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: Kako izgledaju književna udruženja u Srbiji i susednim zemljama

 

Razmnožavanje putem deobe i ostale lekcije iz biologije

 

Atomizovana stvarnost bivših socijalističkih republika u svom književnom delu izuzetno je verno odražena, preslikana, a često i anticipirana kroz dešavanja kroz koja su prolazila književna udruženja na tim teritorijama. U gotovo svim državama kojima se u ovom tekstu ovde bavimo (Srbija, Hrvatska, BiH i Crna Gora) scenario je bio uglavnom identičan. Uvek je postojalo jedno udruženje koje je polagalo pravo na tekovine (najčešće materijalne) predratnog udruženja sa kojim po svom delovanju u novonastaloj situaciji nije imalo baš previše veze, kao ni sa književnošću uopšte. Takve udruge su krajem "osvešćujućih" 80-ih i tokom "sudbonosnih" 90-ih uzimale aktivno učešće u sprovođenju nečega što su vladajuće nomenklature volele da označavaju kao nacionalni program, dok bi pošten svet za to imao mnoga, daleko žovijalnija imena. Iz tog perioda bešćašća još uvek nas proganjaju razni junaci svojevrsnih nacionalističkih opereta i čankolisci lokalnih diktatora sa kojima su bili u svojevrsnoj simbiozi gde je granica uzajamnog uticaja bila zamagljena toliko da se često nije znalo crpe li ti naci(onalni) bardovi inspiraciju iz (ne)dela svojih vođa ili se te vođe idejama nadahnjuju iščitavajući inspirativne epove i traktate svojih dvorskih pesnika.

 

Nakon biološke smrti ili političkog pada voljenog vođe (u Crnoj Gori prostom promenom političkog kursa vladara) stvorili bi se uslovi da "dugo potisnuto nezadovoljstvo" hrabro pokulja što bi kao rezultat imalo stvaranje novog, politički liberalnijeg, spisateljski mlađeg i modernijeg, nešto malobrojnijeg ali daleko relevantijeg udruženja koje će sa starim biti u večitom ratu. Vremenom će, naravno, i to novo društvo polako poprimati određene loše osobine starog ali to je već neka druga priča koja će tek biti ispričana. Za sada će poslužiti kratak ali precizan osvrt Teofila Pančića: "Linija podele relativno je jasna, uz sva moguća 'pretrčavanja': stara su udruženja kompromitovana, manje kolaboracijom s komunističkim, više kolaboracijom s nacionalističkim režimima, kojima su pružala bitan deo 'intelektualne logistike'. Ova nova pokušavaju da ponude alternativu, ali to uglavnom rade traljavo i mlako. Sve drugo su igre moći, tj. uobičajena kuloarska dosada".

 

ImageNaš slučaj: Srpski slučaj je više nego paradigmičan: Udruženje književnika Srbije (UKS), organizacija čija dobra vremena ne pamte ni najstariji gosti restorana smeštenog u istoj zgradi vegetira i dan danas i ako su joj optimisti proricali propast nakon 5. oktobra. U toj svojoj produženoj umirućoj fazi ona i dalje uspeva da na volšeban način opstaje kao naizgled nikom potrebna fantomska pojava koja je na sebe velikodušno preuzela svetu obavezu bdenja na sudbinom majke Srbije što je više nego očigledno kada se baci samo letimičan pogled na njihovu web stranicu koja osim nemaštovitošću i lošim dizajnom pleni i čitavim nizom atraktivnih priloga na sledeće teme: Peter Handke u Velikoj Hoči, UKS o Kosovu i Metohiji, Orden "Sveti Sava" Ljiljani Habjanović Đurović, Nagrada "Radoje Domanović" dodeljena Matiji Bećkoviću i Bori Đorđeviću (verovatno za sinopsis pesme o Čedi Jovanoviću) i sl. Ekipa koja vedri i oblači ovom institucijom je više manje ista kao i tokom 90-ih, samo se dodatno ofucala jer se viša klasa nacionalnih stvaralaca ipak distancirala od ove kuće nakon nekoliko skandala, ali tu su i dalje, čini se, neuništivi Adam Puslojić, Đoko Stojčić, Gojko Đogo, Predrag Bogdanović - Ci, Radoslav Bratić, Mirko Zurovac (zanimljivo je da je većina vedeta UKS-a u članstvu Komiteta za istinu o Radovanu Karadžiću, u Internacionalnom komitetu za odbranu Slobodana Miloševića ili u udruženjima koji otkrivaju planetarnu istinu o Hagu) i već spomenuti Rakitić i Đurovićka.

 

Kao relativno svetla ali poprilično neuticajna oporba UKS-u figurirao je srpski PEN, krajem prošlog veka osnovan je i Forum pisaca ali ni jedna od tih pojava nije uzdrmala UKS kao što je to bilo kada se nakon promena, početkom marta 2001. godine pojavilo Srpsko književno društvo (SKD). Mada to društvo po broju pisaca teško da može da se približi UKS-u (oko 1.000 članova), već sama pojava nečeg koliko toliko organizovanog, a po političkim stavovima i odnosu prema modernosti nepomirljivo drugačijeg, pa uz sve to i nameračenog na deo prostorija u Francuskoj 7. bilo je signal za uzbunu i još se pamte živopisne reakcije pripadnika "jedinog pravog udruženja" na odluku Gradske skupštine da nemaju više biti jedini vlasnici skupog poslovnog prostora (koji su voleli davati pod zakup sumnjivim firmama) već sustanari, kako tu, tako i na književnoj sceni. SKD se inače poziva i na kontinuitet sa predratnom organizacijom čije su ime preuzeli te su prošle godine proslavili 101 godinu postojanja. Ipak, imena članova ovom društvu daju za pravo kada tvrde da su pravi reprezenti moderne srpske književnosti: Vida Ognjenović, Gojko Tešić, Mihajlo Pantić, Slobodan Zubanović, Radmila Lazić, Jovica Aćin, Vasa Pavković, Marko Vidojković, Srđan V. Tešin, Vlada Kopicl, Gojko Božović, Laslo Blašković, Aleksandar Gatalica, Nikola Vujičić, Zoran Živković, Vladan Matijević, Gordana Ćirjanić, Božo Koprivica, između ostalih, imaju neuporedivo veću specifičnu težinu (i tiraže) od 99,9 odsto perjanica UKS-a gde jedino Lj.H.Đ. (inače, nekada članica SKD-a iz koga je prirodno prešla u UKS) može da se podiči kako je (mnogi) neko čita. Takođe, SKD je određenim akcijama, a naročito saradnjom sa srodnim društvima u regionu pokazao da ideja regionalnog povezivanja može biti dobar put za oživljavanje usitnjenih lokalnih scena.

 

ImageGojko Božović, pisac, nekadašnji glavni urednik "Stubova kulture", sada glavni urednik novoosnovane izdavačke kuće "Arhipelag" i jedan od najaktivnijih članova SKD ovako objašnjava razlaz sa UKS i razlog za pojavu SKD: "U Srbiji, kao i u drugim državama nastalim na području bivše Jugoslavije, književne asocijacije su oblikovane prema sovjetskom modelu koji je podrazumevao ideološko licenciranje pisaca kojima je zauzvrat dodeljivao čitav niz većih ili manjih privilegija. Sovjetski model je, međutim, preživeo nestanak države koja je taj model osmislila, nadzirala i finansirala. Ostajući bez takve državne logistike, sovjetski model organizovanja pisaca postao je apsurdan, ali uprkos tome on je postojeći. Istini za volju, bez ikakvog realnog uticaja, svejedno što i dalje podrazumeva članstvo na kojem bi po brojnosti pozavidele i mnoge političke stranke. Pošto na različite načine doživljavaju i književnost i svet u kome pišu, prirodno je da se pisci i organizuju na različite načine. Iz tih razloga je, pre sedam godina, pored Udruženja književnika Srbije, nastalo i Srpsko književno društvo koje okuplje gotovo sve značajne savremene srpske pisce. Književne asocijacije, i stare i nove, se, zapravo, suočavaju sa krizom identiteta: šta treba da rade, na koji način, čime se bave, kome se obraćaju? Dok ta pitanja ne reše, ona neće biti delotvorna".

 

Ima tu i disonatnih tonova ("Učlanjenje u Srpsko književno društvo bio je jedini način da u to vreme pokušam da prodrmam književnu scenu Srbije. Bilo je to pre 'Kandži' i te ogromne popularnosti koja je s njima došla. U odnosu na Udruženje književnika Srbije SKD je, uz sve nedostatke, mnogo liberalnije i okuplja mnogo kvalitetnije pisce. Eto, da nije bilo SKD, ne bih došao u Zagreb na susret s piscima iz Hrvatskog društva pisaca. Činjenica je ipak, da posle jedne ružne epizode, tamo nisam baš nešto aktivan u poslednjih godinu dana." Marko Vidojković, DOP magazin, januar 2007.) na šta treba gledati kao na dobru pojavu koja svedoči o liberalnom ustrojstvu, mada ne dele svi takvo mišljenje.

 

ImageIstaknuti pisac mlađe generacije Saša Ilić ("Berlinsko okno") ima svoje mišljenje o oba kružoka: "Udruženje književnika Srbije je nekada bila izuzetno moćna organizacija, koja je u Miloševićevo vreme prerasla u pravu političku partiju sa zadatkom da mobiliše 'intelektualne' resurse za nacionalnu stvar. Lideri tog kulturkampfa bili su Matija Bećković i Slobodan Rakitić. U vreme kada je došlo do raskola u UKS-u (novembar 2000), Rakitić je uspeo da uz pomoc Otačastvenog pokreta Obraz odbrani pravni poredak tog udruženja. SKD je nastao kao neorganizovano društvo nezadovoljnika, koje je ideološki na pola puta između loše prošlosti i neshvatljive budućnosti. Sada su oba udruženja u čuvenoj Francuskoj 7, gde su za Slobinih dana, u restoranu UKS-a, voleli da izlaze Arkan i ostali književnici".

 

Da bude spomenuto zaslužuje i Društvo književnika Vojvodine (DKV), nažalost, najviše po čuvenoj bruci kada je režimski predsednik DKV-a Nenad Grujičić (poznat i pod nadimkom Ojkača) sredinom 90-ih sa zgrade društva skinuo višejezičnu tablu protiv čega se pobunio deo kulturne javnosti. Dosta štete DKV-u donelo je i njegovo kolektivno priključenje Udruženju književnika Srbije. (Aleksandar Tišma: "To se kao jedna od nekoliko velikih grešaka, pokazalo kao glupost, jer to nikome nije donelo dobro, a i sada se to vidi po krizi u radu UKS-a"; NIN, 26. april 2001.) I pored svih napora, čini se da to društvo nikada nije uspelo da povrati nekadašnji ugled, delom i zbog toga što, na neki način, odražava aktuelnu šizofrenu političku situaciju u "srpskoj Atini" i mnogim vojvođanskim mestima gde su povampirene sile mraka iz Miloševićevog vremena u srećnoj kohabitaciji sa delovima tzv. "demokratskog bloka".

 

Hrvatski slučaj: Ispada da smo u ovoj disciplini bili brži od zapadne braće Hrvata kod kojih se raskol u Društvu hrvatskih književnika (DHK) izazvan šovinističkim ispadima izrodio 2002. u osnivanje novog udrženja Hrvatskog društva pisaca (HDP) u koje je odmah prešlo više od 100 dotadašnjih nezadovoljnih članova DHK-a, a ubrzo i nekoliko mlađih pisaca koji nisu želeli biti deo starog udruženja. DHK je poput svojih kolega bio ozbiljno instrumentalizovan tokom Tuđmanove vladavine i deluje pomalo čudno da je pobunjenicima trebalo toliko da se odluče na ovakav korak. Čini se da im je podsticaj bio veliki uspeh koji je FAK imao kako u Hrvatskoj tako i u Bosni i Srbiji (gostovanje kod srpskih kolega je prelilo čašu nacionalističke žuči) što je pokazalo da bi ima prostora za drugačiji pogled. HDP se (sa pravom) diči podatkom da 90 odsto književnih nagrada u Hrvatskoj osvajaju njihovi članovi. Slavenka Drakulić, Ante Tomić, Viktor Ivančić, Zoran Ferić, Vesna Krmpotić, Slobodan Šnajder, Robert Perišić, Boris Dežulović, Renato Baretić i Predrag Lucić su samo neka od bitnih imena koja krase listu članova, ali je nedavno hrvatskom scenom bučno odjeknula vest da Miljenko Jergović napustio redove HDP-a jer "bi daljnji ostanak u tom društvu bio u suprotnosti s njegovim stavom i odnosom prema hrvatskoj književnosti i književnosti uopće." Pošto je Jerga ipak najveća književna zvezda na ovim prostorima ova će tema još dugo zaokupljati dušebrižnike koji se nadaju još kakvoj ovakvoj bombi.

 

ImageDa konkurencija društva nije loša stvar misle mnogi, između ostalih i zagrebački pisac Goran Bogunović: "Odnosi između društava zategnuti su, što je vrlo očekivano, ali ne pratim to previše, malo iz principa, a malo zbog zdravlja. HDP je pokrenuo nekoliko dobrih inicijativa i čini se da konkurencija ipak malo-pomalo potiče udruženja da više rade na konkretnim problemima, a manje se svađaju".

 

Prosto rečeno, Društvo hrvatskih književnika je ono koje pokriva "staru gardu", u čijim su redovima i književnici koji su doista bitno doprieneli književnoj sceni i percepciji književnosti, ali devedesetih su postali do te mere domovini predani da su joj predali i prodali književni dignitit te postali generatori prozivanja i sukobljavanja sa svakim ko je iole bistrije vidio, pa su logično i nužno liberalniji pisci jedan po jedan odlazili iz društva. Alternativa je bila osnivanje novog društva (Hrvatsko društvo pisaca) koje u načelu slovi kao liberalnije.

 

Ima i onih koji kao svojevrsni apsurd ističu činjenicu da je od osnivanja na čelu HDP-a Velimir Visković, čovek koji nije književnik već književni kritičar, ali valjda je i to mali detalj koji objašnjava koliko nepomirljivi pisci mogu biti tako da ovo ispada solomonsko rešenje koje izgleda ipak funkcioniše.

 

ImageBosanskohercegovački slučaj: Relativno drugačiji scenario dogodio se u Bosni i Hercegovini. Tamošnja scena je podeljena po nacionalnoj osnovi što je dovelo do formiranja čak tri udruženja: Društva pisaca BiH (Sarajevo), Udruženja književnika Republike Srpske (Banja Luka) te Društva hrvatskih književnika Herceg Bosne (Mostar). Muharem Bazdulj ima svoje mišljenje o "delovanju" ova tri udruženja: "Sva tri društva de facto i/ili de iure proističu iz prijeratnog Udruženja književnika BiH i sva tri također pate zbog promjene društvenog uređenja i izmicanja privlačnih socijalističkih sinekura, koliko god se njihovi članovi sada mahom ograđivali od svega što se o socijalizmu dešavalo. Taj 'link' sa ulogom društveno-političkih radnika pisci iz sva tri udruženja su zadržali i u sklonosti stvaranju i potpisivanju besmislenih peticija. Društvo pisaca BiH istaklo se peticijom u odbranu skupine optužene za pripremanje terorističkih aktivnosti, Udruženje književnika Republike Srpske bdije nad sudbinom entiteta i oglašava se kad god im se učini da je neka 'ratna tekovina' ugrožena, a Društvo hrvatskih književnika Herceg Bosne zalaže se eksplicitnije nego i jedna hrvatska partija za stvaranje hrvatske republike u BiH, tzv. trećeg entiteta."

 

Iako Društvo pisaca BiH može poneti epitet najpristojnijeg, Bazdulj o njemu kaže: "Treba ipak biti iskren. Društvo pisaca BiH po spisku svojih članova djeluje najrespektabilnije, no treba znati da je najveći dio relevantnih pisaca koji se vode na spisku njegovih članova zapravo samo formalno 'učlanjeno', da ni ne plaćaju članarinu i da se, realno, mediokriteti 'kite' pojedinim imenima da bi svojim 'akcijama' dali privid ozbiljnosti. Članovi rukovodstva i najeksponiraniji članovi nemaju gotovo nikakve veze sa književnošću."

 

Čini se da i ovde, kao i u ostalim delovima bivše SFRJ mlađa generacija ima mnogo zdraviji stav prema udruživanju pisaca. Za razliku od starije generacije koja pamti "dobra stara vremena" ovi novi ne očekuju da im udruženje brine o socijalnom statusu, obezbedi zimnicu u regres (kao svaki pravi sindikat) već su skloniji neformalnijim vidovima saradnje neomeđenim tesnim granicama već vođenim isključivo idejom o razmeni informacija i iskustava sa susedima koji govore BHS jezikom.

 

ImageCrnogorski slučaj: Čak je i Crna Gora, čija književna scena poslednjih godina doživljava procvat, uglavnom zahvaljujući izdavačkoj kući "Durieux" iz Hrvatske koja je objavila neke od ključnih knjiga nove crnogorske scene, uspela da iznedri dva društva po oprobanom principu svojih većih suseda. Mlađa generacija (Brković, Nikolaidis, Bečanović, Goranović) se listom opredelila za Crnogorsko udruženje nezavisnih književnika. Na pitanje o svom članstvu u književnim udruženjima Andrej Nikolaidis odgovara: "Ja sam član Crnogorskog društva nezavisnih književnika i hrvatskog PEN-a. Oba ta udruženja bila su mi od pomoći u sudskim procesima na koja me s vremena na vrijeme privedu. Moje iskustvo je takvo: književnička solidarnost zna biti od pomoći. Nakon pritiska ta dva udruženja i javnosti, proces koji se protiv mene vodi po tužbi Emira Kusturice krenuo je u drugom, za mene povoljnom smjeru. U Crnoj Gori postoji još i Udruženje književnika Crne Gore, koje okuplja anonimne pisce guslarske i četničke provinijencije. To je, kao, srpsko udruženje. Njihov pandan na crnogorskoj strani bio je PEN, sve dok nedavno nisu napravljene promjene u PEN-u koje bi u krajnjem mogle dovesti do toga da se sa članovima tog udruženja možeš pozdraviti na ulici a da te to javno ne kompromituje".

 

Slovenački slučaj: Jedino se Slovenija, kao i u ostalim slučajevima na vreme izvukla, Društvo književnika Slovenije prošlo je prilično neokrnjeno kroz tranzicioni period, velike izdavačke kuće očuvale su prestiž, a država je određenim subvencijama za kulturu uspela u nameri da ne dozvoli da nagli prelazak u novi ekonomski sistem odnese nepotrebne žrtve.

 

Udruženi rad: Zaključak nije teško izvesti, sklonost ka esnafskim udruženjima u slučaju književnika, dakle (trebalo bi) mislećih ljudi sa stavom u turbulentnim vremenima i na trusnom području neminovno je skopčano sa razmimoilaženjem političkih stavova što u društvu nenaviklom na to da je neslaganje normalna tekovina pluralizma koja se prevazilazila argumentovanom raspravom najčeće dovodi do "konačnog rešenja" u raskolu, ali i šizmi koju suprotstavljena udruženja bacaju jedna na drugu. Politikantski profil i iz socijalističkog vremena preuzeta matrica u kojoj su pisci "očevi nacije" ili u najmanju ruku tribuni koji izražavaju ono što narod misli ili isti prosvećuju i vode ka svetloj budućnosti, teško se napušta. Naročito jer država nije učinila ništa da nekada povlašćena kasta bezbolnije izgura sopstvenu tranziciju ka potrošačkom društvu u kome visoka književnost od nacionalnog značaja mora uživati određenu zaštitu s obzirom na to da se ne može baš sve prepustiti zakonima tržišta.

 

Bolno suočavanje sa novom, beznačajnom ulogom, gubitak povlastica i rapidno ruiniranje životnog standarda primoralo je mnoge pisce da počnu da aktivno participiraju u politici ili da pristanu da budu oruđe manipulacije u rukama sumnjivih likova, a mnogi su svoje pravo lice pokazali kada su prišli moći i novcu tako da ćemo se još dugo oporavljati od "naših Havela" i njihove ideje o usrećivanju i spasu nacije. Stanje u kulturi je odraz u ogledalu strategije jedne države. Da li će nam to ogledalo pokazati lepo lice ili će poslužiti da proverimo diše li bolesnik uopšte - ostaje da se vidi. Za sada još uvek nije zreo za ogledanje ni po jednom osnovu.

 

A može se ovaj tekst završiti i rečima Teofila Pančića koji nekako pogađa suštinu preozbiljnog shvatanja samih sebe od čega često pate članovi, a naročito rukovodioci postkomunističkih udruženja svih vrsta: "Udruženja su, naime, po sebi dosadna stvar. Kad sam bio klinac, samo su najveći tupsoni u odeljenju voleli da sede i sastanče. Drugi su se bavili nečim lepšim".

 

Autor: Ivan Bevc (REZ)
Photo: Stanislav Milojković (UKS, Božović i Ilić)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement