Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Profil: Robert Perišić, književnik

 

Raspad ekipe

 

ImageUrednik izdavačke kuće "Lom" Flavio Rigonat izabrao je devet pripovedaka Roberta Perišića i one su objavljene pod naslovom "Nema boga u Susedgradu". Robert Perišić je rođen u Splitu 1969. godine. Jedan je od najvažnijih savremenih hrvatskih književnika. Piše kolumnu "Bibliomanija" u nedeljniku "Globus", a pored pomenute zbirke priča koju nam predsatvlja "Lom", u Srbiji su objavljene još dve knjige ovog pisca: "Užas i veliki troškovi" i "Možeš pljunuti onoga tko te bude pitao za nas" (Fabrika knjiga).

 

Ispostavilo se da su fudbalske utakmice poslednjeg SFRJ prvenstva i poslednjeg "Kupa Maršala Tita" zapravo bile opasna metafora i predigra krvavim ratovima koji su vođeni na prostorima bivše Jugoslavije. Priča koja otvara Vašu knjigu ima veze sa jednom od utakmica?
- Tu se radi o poslednjem finalu "Hajduka" i "Zvezde", a ova dvojica klinaca su na tripu, u nekoj su psihodeliji, pa nalete na tipa koji ide na utakmicu u Beograd. Bezveze ih ponese, nekako odu s njim. Oni su u glavi u svom filmu. Mislim, nisu u tom kolektivnom ludilu, nego u svom. Ali dobiju batina. Njih to sve dosta iznenadi. To je kao neka smiješna priča. Ali se kuži da je sve postalo ozbiljno.

 

Da li ću pogrešiti ukoliko junake Vaših pripovedaka u zbirci "Nema boga u Susedgradu" nazovem pripadnicima izgubljene generacije - generacije regrutovane za rat?
- U toj naslovnoj priči, tamo su opet ta dvojica, ali pet-šest godina poslije. Oni jesu ta generacija, ali tu se događa neko izlaz iz tog muškog druženja. To je više priča o nestanku generacije, neki raspad ekipe do kojeg uvijek dođe. To je individualizacija, i neka trauma oko toga, uz dodatak lošeg seksa. I u priči "Rekonvalescent" se radi o tome, samo preko droge. Jedan se prestane drogirati i ostane sam. Ja u pisanju dosta pratim sebe, pa to može izgledati kao da opisujem generaciju. Mislim, okej, ja o svojim starcima mogu nešto napisati, ali ne baš puno. Isto kao i o djeci.

 

I sami pripadate generaciji koja je morala u vojsku upravo onda kada su počeli, ili se pak spremali sukobi. Koliko je rat iz devedesaetih uticao na Vas kao pisca? Pojedini pisci kažu da ne mogu pobeći od tih stvarnosnih tema koje se vraćaju i u formi noćnih mora. Može li pisac rođen 1969. godine pisati prozu koja će "prećutati" vremenski nam blisku stvarnost?
- Mene su otpustili iz JNA 1988. godine, jedva sam to izveo. Imam u knjizi autobiografski tekst o tome. Skužio sam tad da ne podnosim tu hijerarhiju, pa ni poslije nisam oblačio uniformu. Ali svi smo mi bili tu dok su trajala sranja, u toj atmosferi. Ne znam zašto bih to zaobilazio i pisao o nečem dalekom. Ja ne pišem o ratu, ali to je neka činjenica koja se u pričama spominje, isto kao droga, seks, rock, kriminal, tulumi, itd., jer su sve to neka iskustva koja likovi imaju. Nije to nikakvo bilježenje povijesti. Ali ne vidim o čemu ću pisati ako zaobiđem to što se događa. Neću valjda prepisivati već napisano i zajebavat se s nekim jezičnim igrama. Mene uopće ne zanima ta književnost koja komunicira sa samom sobom.

 

Ako dozvolite, pojedine priče, sa puno dijaloga, liče na hemingvejsku poetiku. Čak ima i te zagušljive posleratne atmosfere koju udišu njegovi junaci. Da li je Hemigvej bitan za Vašu kratku priču i koji su još pisci uticali na Vas, kad govorimo o ovoj književnoj vrsti?
- Nekad ni ne znaš od koga učiš. Nisam ja pretjerano čitao Hemingveja, više Bukowskog i Carvera. Ameri su bitni za kratku priču. Ali kad pogledam te neke svoje priče, tipa "Nema boga u Susedgradu", ja u stvari ne znam s čim bih to usporedio. Mislim da u mom stilu ima i Amera i Rusa. Ovih zavrnutih Rusa tipa Gogolja... A tu je negdje i Johnny Štulić koji trenutno igra mali nogomet u Utrechtu.

 

Kako bi Robert Perišić, književni kritičar nedeljnika "Globus", ukratko predstavio poetiku pisca Roberta Perišića?
- "U njegovu se stilu isprepliću zlatne stranice našeg fudbala s osjećajem samoće i uzaludnosti, te s čežnjom za nečim lijepim i još nedoživljenim, sve dakako u okviru mogućnosti što ih otvara perspektiva članstva u EU i NATO-u. Ovaj mladić, koji je dobrano zagazio u tridesete, zaista ne obećava, a njegov stil ne plijeni pažnju zahtjevnih čitatelja, niti smo ga učili na faksu. Ali eto, što bi rekao teoretičar Jean Baudrillard: 'Umjetnost je oduvijek nijekala samu sebe.' S druge strane, u kontekstu propadanja svih vrijednosti i kriterija, nije se svemu tome ni čuditi... Ne rađa se svaki dan Sergej Jesenjin, a bogme ni France Prešern, kao ni Milorad Pavić, itd." ... Dobro, kao što vidite, malo mi je teško objektivno pisati o sebi.

 

Autor: Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement