RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

EtnoFest 2007, Letnja pozornica - Palić, 20-24. jun 2007.

 

ImageNajlepše stvari obično se dešavaju neočekivano. Kada mi je, još s proleća, cyber poznanik Oliver ponudio da odem do Subotice i Palića, te tamo napravim izveštaj sa Etnofesta, kako za magazin čije pokretanje planira, tako i za Plastelin, malo sam sve to primio s rezervom. Iskreno, nisam imao pojma za to dešavanje, čak se ni po nekim forumima koje pratim nisu se pojavljivale neke informacije o festivalu, al' radoznao kakav jesam, naravno da sam rešio da spakujem koferče i krenem na put.

 

Kao zvaničan početak festivala slovi 20. jun kada je održana konferencija za štampu na kojoj nisam prisustvovao. Ipak, dovoljno je bilo da dan kasnije (četvrtak, 21.jun) malo ranije kidnem sa dobrovoljne robije zvane državni posao i po prijatnih 35+ po čika Celzijusu (koji za one avgustovske, klimakterične, 40+ deluje kao blagi povetarac) uđem u jedan od znamenitih (j)a(o)utobusa Niške firme u kojima filteri na klimama nisu menjani od ugradnje. Posle prijatno lepljivih tri sata vožnje, konačno - Szabadka. Neočekivano ljubazni baja u plavoj uniformi mi je lako objasnio dalji pravac kretanja i ubrzo se nalazim u smeštaju koji je organizator predvideo za nas zaludne turiste koji povremeno radimo i kao novinari. Posle svega, meditacija pod tušem delovala je kao blaži oblik reinkarnacije. No, da se manem isuviše ličnih opservacija.

 

Spremajući se za ovo putešestvije, malu mi je skepsu stvarao utisak jako dobre organizovanosti pomešane sa mrvom decentne pompeznosti u celoj priči. Ipak, ja živim u Srbiji, brale! Namerno ovo sada pišem, a do kraja teksta, možda shvatite da su i ovde čuda moguća. Kad je vreme došlo, okrećem broj telefona taxi udruženja koje je organizator preporučio (jer će voziti po specijalnim cenama za goste festivala) i krećem ka Paliću. Dakle, vreme je da se saberu oni bitniji utisci...

 

Veče 1. - četvrtak, 21. jun

 

Predstavljam se na ulazu, dobijam akreditaciju, i onda me zaustavlja hostesa kako bi iz činije uzeo koliko mi je potrebno. Čega? Šta? Vlažne maramice protiv komaraca! Zbun, zbun... Dakle, prvo pozitivno brojanje za organizatore. Sve se dešava u šumi, leto je, velika je vlažnost i šta je normalnije nego da komarci i njihove krvožedne ženke tamo budu u svom domicilu. Neko je dakle mislio i o tome! (Narednih dana sam video da su neke veće grupe posetilaca mogle da biraju između maramica i spreja za celu ekipu - e, to bi se moglo zvati sabornost, a ne... No, da ne krećem o onome čemu ovde nije mesto). Jako lepo za sam početak. No, da se malo overi prostor gde se došlo... Ispred ulaza na Letnju pozornicu nalazi se kafe Talia. Lepa bašta, dva openair šanka i bina na kojoj će se odvijati off program festivala. Iznad kafea, posle nekoliko stepenika, nalazi se ulaz na pozornicu. Predivan ambijent u šumi, cenim za nešto preko 1000 posetilaca. Oni koji su već posećivali neke manifestacije na ovo prostoru znaju o čemu pričam, ali izvinjavam se na smaranju, ima i onih kojima bi to, kao i meni, bilo prvi put. OK, overio sam prostor, pazario prvo pivo i naslonio se na barsku stolicu da još malo iskuliram i posmatram ljude. Dolazi mnogo lepog i zanimljivog sveta sa kojima bi rado popio piće; još jedno pozitivno brojanje organizatorima. Elem, vreme je za prvi koncert...

 

ImageNekih 600-700 ljudi je u publici pred nastup benda NiM Sofyan za koji do tada nikad čuo. U propagandnom materijalu piše da su iz Austrije/Turske/Portugala, da dolaze (što bi jedna znamenita spisateljica kroatskog podrijekla rekla) iz glavnog grada Balkana - Beča, i da "im je cilj da u 2/4 taktu pregaze veštačku granicu između Istoka i Zapada" ... kao i to da "U njihovoj muzici ima začina od Male Azije, Balkana preko Mediterana do Irske uz prstohvat funka i jazz-a". Skeptik, kakav već jesam, malo sam bio sumnjičav, ali ajde da se vidi...

 

Ne da se videlo, nego... čist spektakl! "Dvojka" koja zvuči kao punokrvi garažni r'n'r - ako to uopšte možete zamisliti. Imaju iz sebe dva jako dobra izdanja, ali ako dođete do njih neka vas ne zavara ono što budete čuli. Na sceni je to turbo-injection, abartovano (ili upotrebiti bilo koji drugi sličan izraz)... Teško za prepričati u muzičnom smislu, no bar da pokušam da dočaram tu pitoresknost na sceni.

 

ImageAkustična gitara koja bi zvučala čist garage kada bi se ukopčala u struju i malo pustila kroz distorziju. Gitarista u r'n'r pozi, nevelikog broja godina, anglosaksonskog izgleda, sa štreberskim đozlama, deluje malo zbunjeno i stidljivo, možda i zbog za njih verovatno neočekivanog prijema publike, ali iz njega izbija dert. Uostalom, šta drugo očekivati od nekoga ko je iz Turske (Alp Bora). Violinista, barem gledajući sa scene, već ima mnogo više Turkog u sebi. Međutim, kada tu violinu čujete, deluje kao neko ko je od rođenja, pa nekih narednih tridesetak godina bio zatvoren na nekoj čardi gde se družio i svirao sa mađarskim ciganima - dakle, on je Austrijanac (Paul Dangl). Basista (Roland Mach, Austrija) najčešće nije bio mnogo vidljiv, ali je svoj posao radio kako treba i držao situaciju pod kontrolom, ali retki delovi koncerta kada je on bio u prvom planu, bili su više nego dovoljni da pokaže šta zna i ume. Flautista - još jedan spektakularni utisak. Činjenica je da svira flautu, ali ta flauta nekad zvuči onako kako očekujete od tog instumenta, ali često i kao frula, kao duduk, kao kaval, kao... Samo stvar inspiracije slušaoca. A, kada pogledate tog momka koji deluje kao da je monah isposnik sa Hilandara koga su poslali kao misionara u područja gde mora biti civilno odeven, teško da možete da zamislite da dolazi iz Portugala. Njegovo svetovno ime je Pedro Duarte. Za kraj ostaju udaraljke, čiji set čine basbubanj, kontra, par običnih činela, tarabuk i kutija. Palice nisu deo tog seta. Dlanovi čoveka koji je svojim dlanovima od obične "dvojke" pravio neku ekstatičnu/hipnotičku/psihodeličnu/šamnskitranscedentnu atmosferu, nisu stali. On crn, proćelav, malo bucmast, sav u vatrenom ritmu - pravi Finac (pozdrav Mariji Šerifović). Daniel Klemmer. Tek da mu se zapamti ime.

 

ImageSat vremena njihovog nastupa predstavljalo je kombinaciju tradicionalnih numera, da kažemo sa prostora Balkana, uz nekoliko autorskih numera (Mach i Duarte) koje su se savršeno uklapale u taj koncept, dajući najavu da se u njima nalaze neki novi tradicionali. Takođe, zanimljivo je što su neke od tih numera, na izvestan način već bile poznate publici. Doduše, ono što bi nam bilo poznato kao Južna Srbija ili Makedonija ili Grčka, ovde je (sigurno ne bez razloga) najavljivano kao Jermenija ili Turska - i obrnuto. Isprepletanost ovih prostora na kojima živimo dovodi do toga da delimo iste vrednosti, a da li smo toga svesni? Zato sam i detaljno opisao sastav ovog benda. Svi mi u sebi imamo deo onog drugog, i svi smo jedno i jedno je sve. Sada, što se to ne razume druga je priča. Kao što i sam pomen muzike koja se deklariše kao Etno, kod većine podrazumeva abrazivne vokale silikonskih diva opšte ružičastih produkcija svih provinijencija. Najtoplija preporuka da se ovaj bend još koji put dovede na ove prostore.

 

Za kraj priče o nastupu NiM Sofyan, još dve opservacije. Prvo pozitivno. Koliko sam uživao u njihovom nastupu, uživao sam i u sastavu publike. Nije publika bila godišta čitalaca Politikinog Zabavnika, bilo je i dosta onih mlađih koji još nisu došli do toga da mogu da čitaju, a koje su doveli roditelji. I nije bilo scena (a sedeo sam, po običaju, negde u pozadini oko miksete) tipa - piški mi se, kaki mi se... Video sam ih kako su ušli, ali tokom koncerta nisu izašli. Veliki respect i za roditelje i za decu. Ono što mi se nikako nije svidelo bio je vetar koji je krenuo da palaca krajem koncerta. Mirisalo je na kišu i to 'nako dobrano jako. Do kraja koncerta nije je bilo, ali nije ni ovo kraj teksta za ovo veče...

 

ImageMala scena (Talia) ovog festivala zamišljena je na neki način kao chill-out dešavanje. Mesto gde se nešto dešava u pauzama između nastupa na Letnjoj pozornici, taman u vreme kad posetioci krenu da obnove zalihe tjekućine. Resident te scene bio je lokalni DJ Pau Scrowa (čita se - Pao s Krova, što ima i neke autobiografske elemente), koji je DJ-isao predstavljajući svoje viđenje svetske etno scene. Možda je to bilo malo komercijalnije za moj ukus, ali da je bio loše - daleko od toga. Više nego pristojno za opustiti se. U toj prvoj pauzi, između NiM Sofyan i najavljenih D.A.B. bio je primoran da vrlo brzo prekine svoj set. Gore najavljena kiša je došla po svoje. Nije baš da je bio Armagedonski potop, ali u najavi je slutilo. Srećom, uspeo sam da se sklonim ispod jednog od štandova koji su namenjeni za izložbe etno proizvoda (koji su radili druge i treće večeri) i tako provedem narednih pola sata. Kada je potop prešao u rominjanje, mesto me više nije držalo. Krenuo sam u obilazak koji nije baš slutio da će se to veče nastaviti. Ipak, ubrzo je ponovo krenula muzika sa Talia stagea. Pokajao sam se što sam pošao bez fotoaparata. Sto na kome se nalazila oprema je prekriven najlonom, oprema spuštena ispod stola, a ispod stola je bio i Pau Scrowa i nastavio svoj set. I posle kako da čovek ne bude omiljen među ljubiteljima extremnih sportova!

 

S druge strane, na pozornici se već pakuje binska oprema. Evidentno, od koncerta Del Arno Benda neće biti ništa. Šteta, a taman bi lepo legao posle kiše koja je atmosferu učinila koliko-toliko podnošljivom. No, D.A.B. je tu da spaja. Joca Matić izlazi na Talia stage, izvinjava se publici i najavljuje skorašnji koncert koji će biti za dž. No, i pored dobre volje organizatora, ponekad viša sila uzme danak. Ipak, uprkos nasilnom prekidu, nimalo propalo veče. Dakle, vreme je da se vratim u blizinu ponetog koferčeta.

 

Hm... Kako? Put kojim sam došao sada je izrovana kaljuga, a drugi ne poznajem. Sledi lekcija mnogim organizatorima koncertnih dešavanja u Beogradu (posebno onima koji se odazivaju na ime Refract, al' bilo mi je mrsko da ih plujem na Plastelinu - za detalje na private). Grmalji na ulazu mi objašnjavaju gde je najbliža taxi stanica, pronalazim je, ali tamo nema nikoga. Hvatam se za telefon, ali baterija mi saopštava da je preminula za tu noć. Šta drugo nego vratiti se i potražiti savet kako doći do glavne ulice i tamo uhvatiti najavljenu noćnu liniju (i to je specijal od organizatora) do grada. Sve sam mogao da očekujem, ali da mi obezbeđenje na nekom koncertu samoinicijativno pozove taxi i potom me provede kroz back-back stage da bi izbegao onu kaljugu, to ipak nisam. Šta reći na sve to? I organizatorima i obezbeđenju? Voleo bi da mi neko kaže da mu se slično desilo na nekom drugom mestu. Za prvi dan više nego dovoljno.

 

Dan 2. - petak, 22. jun

 

ImageEtnofest se odvija od 2004.godine i nikada nije bio samo muzički festival. Uvek je tu bilo i nekih off programa koji su ga upotpunjavali. Ove godine oni se dešavaju na Majkinom salašu (Palić), koji je kao mesto spektakl po sebi, a u okruženju koje je tamo, ovaj festival dobija još sjajniju patinu. U oficijelnom programu, najavljeno je da će se tamo održavati neke etno radionice, dakle, zna se gde me put posle jutarnjih obaveza vodi...

 

Mmmm... Sam ulaz na salaš mi lepo miriše, za potpuni buke nisam morao dugo da čekam. S jedne strane Margarita Vucelja, koja aktivno drži radionicu nečega što bi se zvalo balkansko-belgijanska kuhinja (po sastojcima nikakav spektakl ali začini čine svoje) pa malo-malo svratite da probate šta ima novo, s druge strane članovi bendova Iskon i Paniks sa Árpádom Bakošem uvežbavaju i improvizuju vam na uvo, a sa treće strane domaća jabukovača u na smrt zaleđenim čokanjima. I da ne pominjem okolnu prirodu; čist raj na Zemlji. Uglavnom prilika da konačno upoznam organizatore i još neke zanimljive ljude koji su se tuda motali. Ponekad je manje od 24 sata i više nego dovoljno da se potpuno izmestite iz prostora i vremena u kojem obitava vaša svagdašnjost i naizgled ponovo postanete normalni. Opušteno i bez pretenzija. Potom sledi i organizovani ručak, opet spektakl po sebi, ali o tome ... kad vi dođete sledeće godine... Vraćam se u grad što tuša radi (mori vrućina) što da bi malo proskitao Suboticom pre druge večeri festivala. Godinama nisam bio u tom gradu i ta šetnja mi prija. Po njuhu biram mesto gde ću kulirati do večeri. Sad, da li se mesto zvalo Factory koje vodi firma Perfect Day ili je pak obrnuto, zaboravio sam, a fiskalni račun nisam poneo. No, i taj Etno koji ekipa subotičkih entuzijasta promoviše će biti Hero - just (for) one day. Pre ili kasnije. Za pametne dovoljno.

 

Veče 2. - petak, 22. jun

 

ImageOseća se da je krenuo vikend. Poseta je nešto bolja nego sinoć i to me veseli. Doduše, mogućnost kiše je bila u najavi ali na sreću, ta se mogućnost izjalovila ove večeri. Prvi je na sceni Félix Lajkó. Vrlo zanimljiva postavka. Na sceni su samo on i Anatal Brašnjo (viola) kao potpora. Félix izvodi polučasovni program u jednom dahu gde kombinovano svira (na početku i kraju seta) citru, a između violinu. Definitivno mi deluje da njegova neosporna kreativna genijalnost, posle surovo burnog uzleta u javnosti, traži neki odušak i neki novi pravac kojim će krenuti. Deluje da se pomalo traži u svojim kreativniom improvizacijama, ali ne sumnjam da će se naći. Dakle, ovaj nastup je imao svojih uzleta i padova ali nikako da je bio loš. U delu kada je to bila kombinacija citra+viola zvučalo je savršeno, no u onom drugom (violina+viola) malo je škripalo. Ipak, najlakše je živeti od stečene slave pa koliko traje da traje. Draže mi je da sam video jedan ovakav experiment nego neku violinsku virtouznost koja mi je poznata. Možda bi zlobni rekli da Félix koristi ime koje je dosegao da bi mogao da nastupa na ovaj način, ali sa šminkerima ne polemišem. Bilo je do koske, ali može i jače.

 

ImagePosle Félixa na sceni je još jedan meni nepoznati izvođač. Kristo Numpuby (Kamerun/Francuska). Ovo je ipak daleko ispod Félixa ali scenski deluje zanimljivo. Kristo svira akustičnu gitaru "čupkajući" žice (kažu to se zove assiko style), povremeno se lupa po glavi i obrazima i tako simulira melodiju, što sve deluje zanimljivo ali me nije preterano oduševio. Uz njega su basista i bubnjar i prateća pevačica. Muzički, ja bih to nazvao afričkom šansonom, koja nije ništa posebno, ali daleko od toga da nije zanimljivo za poslušati. U skladu sa šansonjerima, ponekad su i previše napadno pokušavali da koketiraju sa publikom ali nije da mi je to previše smetalo. Ipak, kada provedete sat vremena na koncertu koji vas nije oduševio, ali gde vas muzika nije nervirala, dovoljna je pohvala za izvođača, barem u smislu da bi se to moglo preslušati ako vam se ukaže prilika. Sledi pauza i red je da se spustim ka Talii.

 

ImageIma jedan mali problem u ovoj priči. Talia stage je mala, a tu su i šankovi. Onda, ljudi siđu na piće i pomalo razgovoraju tako da zanemare izvođača na sceni. U tom trenutku, žamor prisutnih je prilično ugušio njihov nastup koji je odisao ipak nekim mirnijim tonovima. Čak i da ste pokušali da se izolujete i koncentrisano odslušate Paniks, teško da bi vam uspelo. Meni nije. No, ipak, ono što mi je do ušiju racionalno i razgovetno došlo, sasvim je korektno i zanimljivo zvučalo. Ipak, libim se da dajem bilo kakvu konkretniju ocenu s obzirom na parcijalnu posvećenost ovom nastupu. Dakle, posle Paniksa vraćam se na Letnju.

 

ImageJovan Maljoković & Balkan Salsa Band. Prime time, dakle headlineri. U najavi ovo mi se nije svidelo, i pokazalo se da sam spram sebe imao pravo. No, ima ko to voli - OK. Zapravo, možda sve to i nije toliko loše ako se bolje razmisli. Teško je običnom slušaocu etno uvući u uho. Bolje napraviti prelaz od roze ka cinoberu i onda ga postepeno upoznavati i sa ostalim bojama (o nijansama i da ne pričamo). Uostalom, beba prvo kaki u pelene, pa se navikne na nošu, a do šolje mora da poraste. Nadam se da je ova svirka taman legla kao guza na nošu potencijalno budućim redovnim percipijentima ovog festivala. Šta reći o samoj svirci? Da se ne lažemo, to je tehnički savršeno, ali nema začinskog bilja koje bi ovom jelu dalo prijatan ukus. Meni tu nedostaje iskrena i nepatvorena emocija, ali to je ipak moja stvar. Sam nastup se može podeliti u tri dela. Prvi - instrumentali benda, drugi - uz glas Ivane Kotov & Soul Sisters i treći - uz glas Anđelke Simić. Da se razumemo, svi ovi ženski vokali su sjajni, ali... Teško da će više biti pomenuti na ovim stranicama. Krčme volEm, al' splavove Jok!

 

Prema programu, posle JM-a, na Talia stageu, trebalo je da Pau Scrowa uradi tribute Feli A. Kutiju, no kao u svim živim nastupima iznenađenja su moguća i verovatna u najavi. Na sceni su Paniks + gosti + kao special guest star Félix Lajkó. Ovde se već malo ispravlja nepravda prilikom prijema publike prema Paniksima od pre nekoliko sati. Sledi improvizacija za koju nikada ne možete reći u kom će pravcu ići, i gde i kada će se završiti. Na momente manijakalna, na momente panična, na momente idilična... Proveo sam nekih sat i kusur uz ovaj session. Meni sasvim dovoljno da zadovoljnog osmeha krenem na pa-pa. Oni koji su po službenoj dužnosti bili tu do kraja, rekoše mi da sam otišao negde na pola i to samo zato što su morali malo da ih poteraju da završe što pre. Liči to na Félixa i ekipu. Dakle, sve je under control.

 

Dan 3. - subota, 23. jun

 

ImagePonovo Majkin salaš. Ponovo muzika, ponovo Margaritina kuhinja, ali sada i sa još nekim zanimljivim ljudima iz radionice koji ređaju perlice, koji prave drvene duvačke instrumente, koji vrte grnčarski točak... Tako je malo potrebno vratiti se sebi i biti ono što jesi... Ako sam nešto propustio iz dela Dan 2. uraditi copy/paste... Danas u pauzi ostajem deo vremena sa novostečenim poznanicima na jezeru, a potom dajem sebi malo intimnosti u skitnji i pravljenju beležaka. Znam, biću na Talii možda i pre nego što treba, ali... Tko mari za čari... Ili, zapravo, možda su to prave čari?

 

Veče 3. - subota, 23. jun

 

Provodim prijatan sat u Talia kafeu. Sasvim dovoljno da se snime još neke međuzavisnosti međ koordinatama ovog mesta. No, nećemo baš sve utiske da prosipamo sada ;)

 

ImageMožda naivno, raduje me što je poseta bolja od prethodne večeri. Nije to baš bilo toliko slučajno, ali da u razloge sada ne ulazimo... Elem, prva nastupa Tamara Obrovac uz Transhistria Ensamble. Iskreno, koncert koji me je pre polaska na ovo dešavanje najviše zanimao. Ono što sam pre toga imao prilike da čujem od Tamarinih radova je bilo više nego intrigantno. No, kad ja tamo... Bend nije mogao da se sastavi, Tamara i otpeva ponešto koliko-toliko OK, ali onda krene u neku quazi duhovitu priču koja od priče ima samo neke elemente u naznakama, a o duhovitosti nema ni pomena. Ukratko - koncert za najdublji zaborav. Čak i one dobre numere koje sam znao zvučale su očajno. Negde malo posle polovine nastupa odlazim ka Talii, tek da ne bih gledao. Zvuk nisam mogao da izbegnem, ali meni, malom mazohisti je ipak bilo malo lakše. Da više ne trošim reči... Ipak, nadam se da će organizatori zadržati dobre odnose sa HNV-om i da će sledeće godine na Letnjoj blistati Livio Morosin ili Gustafi ili Miroslav Evačić, ili... ima dosta toga dobrog, samo što izvođači treba profesionalno da odrade svoj posao, što se u ovom slučaju ne može reći da se dogodilo.

 

Prvu pauzu između dva nastupa na Letnjoj pozornici ću preskočiti samo zato što se bend Iskon pojavio na istoj bini i u drugoj pauzi, tako da malo kasnije u tekstu i o tome.

 

ImageSledeći izvođać je Tomás San Miguel. Zemljak Havijera Klementa, dakle Baskijac. Harmonikaš koji izvodi tradicionalnu muziku uz pratnju udaraljki i lokalnog intrumenta "txalaparta" (čitati kao čalaparta). Vrlo zanimljiva skalamerija za koju se kaže da se prvi put pojavila kao instrument pre nekih 2000 godina. Da, baš toliko. Zamislite nekoliko dasaka različite debljine koje su pružene preko drvenog oslonca i dve zgodne devojčice koje po njima udaraju nečim što mi iz daljine liči kao drveni tučak za avan. Muzički gledano ima tu i dosta jazza, i sve to lepo ukompokovano. Vrlo pitko, melodično i interesantno. Ne mogu reći spektakularno ali vrlo prijatan edukativni provod.

 

ImagePonovo je vreme za Taliu i vraćam se na deo priče koji sam nekoliko redova pre propustio. Bend koji je tamo nastupao u obe "pauze" zove se Iskon, i lokalni su - dakle Subotičani. Pre ove večeri nisam imao prilike da čujem audio zapise ovog benda. Možda i bolje što je to bilo tako. Uz NiM Sofyan i nastup o kojem ću pisati kasnije, definitivno jedan od tri najbolja događaja na ovom festivalu. Iskon svoj zvuk bazira na tradicionalima karakterističnim za Srbiju (posebno južnu), Makedoniju, Bosnu, Bugarsku... Jednom rečju - Balkan. Karakteristačna su tri ženska vokala, višeglasno pevanje i naravno sve to uz pratnju postave sa tradicionalnim instrumentima (goč, tambura, saz, ćemane). Večeras im je pojačanje bio Árpád Bakoš, jedan od najistaknitijih interpretatora drevne mađarske i vojvođanske muzike. Zapravo to je ista ekipa koja je pravila muzičku radionicu na Majkinom salašu (vidi pod Dan 2.). Šta reći o samom nastupu? Možda da pokušam sa metaforom - činjenica je da nosim cipele broj 45 i da imam više od 100kg; elem, izuli su me iz cipela (bez da su dirali pertle) i učinili da lebdim... Žalosno je što ovaj bend ima samo jedan demo i to iz pomalo davne 2003. godine (naravno, raspitivao sam se i nabavio (hvala, Pope) kasnije). Demo inače zvuči savršeno, ali samo dok ih ne čujete live. Tek tada može da se shvati koliko je sve to moćno i dobro. Kada bi bilo ko ko poznaje ovdašnju etno/world muzičku scenu pravio listu bitnih i zanimljivih izvođača sa ovih prostora, ma koliko bio zlonameran, morao bi ovaj bend svrstati u Top 5 istih. Moje mišljenje je ipak malo radikalnije. Smatram da je Balkanika komercijalno đubre, da Bilja Krstić radi jako lep i dobar posao, ali da punoća zvuka koju pruža Iskon prevazilazi ono što se čuje od nje. Malo li je? Da stanemo na crtu? OK, ali prvo se potrudite da čujete Iskon - pa iako se ne budemo složili, stavljam novce da neće moći da kažete da to nije valjano. Nerazotkriveni biser srpske etno scene...

 

Uz ovu priču o Iskonu, moram ubaciti i malu opasku. Ovaj nastup Iskona bio je krajnje neformalan. Dakle, nikakav poseban scenski nastup a još manje garderoba. Bio sam najblaže začuđen kad sam video lika sa rockabilly zulufima i zurkom + crne martinke koji se prihvatio tambure. Leonid Pilipović (ex Phoenix-39, Džukele, Goblini) ili strip fanaticima već dve (a i koju godinu više) decenije poznat kao Leo fon Punkenstain. Ona tambura je delovala kao beba u njegovim rukama, ali je svirao kao da ispred sebe ima najbolju gitaru i gomilu procesora. Čista emocija. Čemu ova priča? Tek da se malo zapitate da li treba da proniknete u ono što se zove etno/world music. Kao što globalna komercijalizacija ubija istinski r'n'r tako ubija i istinski etno. Načelno, radi se o dva potpuno oportuna muzička žanra, ali im se ne može osporiti da imaju jedan zajednički imenitelj - iskrenu emociju. Malo li je?

 

ImageMuzički deo festivala se završava nastupom Ivice Vucelje i njegovog pratećeg sastava Balkanto Vero. Još jedno od meni u najavi nepoznatih imena. Dobro čuva (s razlogom ili bez) svoju biografiju. Može se saznati da je rođen u Banatu i da je preko decenije i po živeo u Dalmaciji i Belgiji, kao i da je objavio tri albuma za EMI i da je sarađivao sa imenima poput Andreja Šerbana, Katrin de la Sal i Holandskim Kraljevskim Romskim orkestrom Tata Miranda. Hmm... U najavi zanimljivo. Da vidim kako će to biti...

 

Sarvršeni nastup za kraj festivala. Dobar deo emocija koje sam na početku teksta podelio bendu NiM Sofyan preneo bih ovde. No, kako opisati ovaj spoj klasike, onoga što se kolokvijalno zove starogradska muzika, šansone, mračnih i zadimljenih kabarea, osećaja prisustva dama za koje se pogrešno tvrdi da su "lakog" morala... Tuluz Lotrek + Eric Satie + karirani stoljnjaci... Da li vam je to pojmljivo? Uz već pominjane NiM Sofyan i Iskon, treći najblistaviji moment festivala. Neću previše pokušavati da opišem ovaj više nego ozbiljni i za izvođenje zahtevni muzički kalambur, jer kako sam uspeo da dođem u posed jednog od Ivičinih izdanja, u nekom od narednih Plastelina sledi malo duža priča... Tek u najavi, spreman sam da potpišem da sam te večeri čuo nekoliko autorskih numera koje će se sigurno svirati u Skadarliji negde 2147. godine, ako tada Beograda i Skadarlije bude bilo, naravno.

 

Ovo veče se odužilo. Kasnile su tonske probe, neki su izgleda bili malo zahtevniji i Ivičin nastup se okončava duboko u noć pred jako malim brojem ljudi. Neka vas ne zavara rečenica sa početka izveštaja ovog dana - posle prvog nastupa je dobrano počelo da se prazni :(

 

Naredni dan je već uveliko ugazio u treći sat. Vreme je da se spava. Stižem pred hotel taman da vidim verbalni kraj šorke između mladoženjinih i pođenih sa svadbe koja je to veče bila tamo. Kraj je šorke, dakle, dobar tajming. Biće mirno veče.

 

Dan 4. - nedelja, 24. jun

 

Taman malo vremena da se još malo uživa u Subotici. Doručak, piće sa novoupoznatim društvom i ondak na put. Ovoga puta sam dobro ciljao bus. Poluprazan i sa klimom koja fercera kako treba. Mašala.

 

P.S.
1. Da li je ovo bilo dovoljno da vas ubedim da sledeće godine treba da se pojavite na ovom dešavanju? Ako nije, džaba vam poseta ovim stranama... 2. Moji dobri prijatelji znaju kako umem da izjavljujem da bih voleo da mi Foltin svira na svadbi (ako taj četvrtak uopšte dođe). Sada taj spisak dopunjujem sa NiM Sofyan, Iskonom i Ivicom Vuceljom. Dovoljno?

 

Autor: Branislav Nikolić
za Etnoumlje i Plastelin
foto: Edvard Molnar + Jelena Miladinski + Darko Kovačević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement