RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Marsen Jules - Golden (Genesungswerk, 2007)
Yellow Six - Painted Sky (Resonanant, 2007)

 

ImageOvo doba, koje bismo mogli sasvim pouzdano da prizovemo/prozovemo "čardakom ni na nebu, ni na zemlji" viškom je informacija paradoksalno o(ne)mogućilo u nedostatku vremena ljude da u pravom svetlu sagledaju sebe i svoje mesto u svetu i obratno; opet sve postavilo na izvol'te - i tako sebi već sada obezbedilo neku mitsku dimenziju za budućnost. Ako takve uopšte i bude.

 

Industrija to zna, posebno muzička industrija to jako dobro zna (bez obzira na svekoliku mogućnost dostupa bilo čega, bilo gde i u bilo kom trenutku) i više i ne pokušava da se prikrije i imperativom diktira i forsira i gura bezobrazno-bezobzirni eklekticizam kreiranim u glavama gospodara sveta iz senke (nagovešten tamo sredinom 80-ih - vidi funk CIA delegate RHCP) šireći pasivu-a sve u cilju da se um sačuva (čitaj izoluje) od bilo kakvog napora koji bi mogao da u jednom trenutku rezultira globalnim osvešćivanjem - ajd da ne budem skroz pretenciozan, barem osvešćivanjem u sferi potrošnje muzičkih dobara.

 

No, u svakom zlu ima dobroga ili iskrica koje teže ka dobrom, pa je i recepcija ideja umetnika i konzumiranje svih tih tvorevina pojačala individualizam u primanju, što'no bi naivni Banaćani rekli - slušanje je više nego ikada postalo kreativni čin - i lepota primanja je poprimila najdragoceniji oblik. I upravo manji izdavači i umetnici koji uporno guraju svoju viziju postaju podjednako važni kao i već navedene novouspostavljene prestrašene ikone ili pak gostovanje fosilnih ostataka, još nažalost mladih za potpalu. I to je fantastična stvar, bez obzira na svačiju nostalgiju za nekim davnim vremenima, mora se priznati nikada ovoliko sjajne muzike, duboko izražajne, bez primisli o (do)komercijalizaciji, nije kružilo iz ruke u ruku naokolo. Treba samo naći vremena ili nekog pouzdanog da mu poverujemo dok čini preporuku.

 

Martin Juhl (Marsen Jules) i Jon Attwood (Yellow Six) su dve iz ešalona (za širu javnost) tajnovitih i hrabrih persona u kompeticiji za najbolje čuvane tajne. Barem, u onim krugovima koji ovakvu muziku koriste kao svakodnevni soundtrack. Sad, ako vam drvoredi ili redovi kuća u svakom novom gradu izgledaju slično/isto, ako vam je za ovakvo sazvučje percepcija i koncentracija tegobno bavljenje ili pak od muzike zahtevate sabornost, onda ovakva muzika nije za vas. Preslušavanje stvari kao što su ove je više kao iščitavanje knjiga. No, ekscitacija nekih čula i osećaja je adekvatnim pristupom isto garantovana kao što to umeju da priušte i neki jurišnici za decibelima, a ko od muzike traži osveženje, ne samo da će je na ovaj način dobiti, već će ova ovde živim prikazivanjem iz grudi izvući i onu slatku gotovo mističnu čeznju i/ili teskobu. Šta više od muzike ili bilo kojeg podsticaja tražiti?

 

Sa Julesovim prethodnim albumom Les Fleurs (2006) sam često nalazio zajednički jezik uzduž i popreko mnogih tihih trenutaka. I naravno nije slučajno da sam se istog momenta kada i ovog albuma dohvatio (sasvim neplanirano) sjajnog pisanija Georgesa Osahwae "Knjiga o cveću". Jedan od važnijih sinhroniciteta. Taj mali & kratki ispisani preko potrebni rukohvat (u ovom vremenu za posrtanje) svojim izglednim vokabularom o moralnosti u cveću i svemu ostalom je podstrekač za životni obrazac na kome se popisuju nusprodukti tadašnje osavremenizacije pojavno drugačije, ali uvek tako slične današnjem protoku informacija. Glorifikacija trenutka, popuštanje i prepuštanje da se ne održe u nekom zarobljenom obliku, već pregrupišu u našem sećanju kao misaoni protok i odbace sve nagomilano što naizgled sjaji, a zaistinu je balast - kao da je u nekim paralelnim dimenzijama osnovna nit voditeljka Julesa. Tekuću tišinu koja slično kao i voda poprima novu boju i oblik u zavisnosti od vremena, mesta i doba konzumiranja Jules je ogolio do maltene ambijentalnih temelja (shvatite to kako hoćete, svima je već muka od tog izraza) na koje je nagradio akustičnu gitaru (sa sve posvetama nedohvatljivim Popol Vuh), malo klavirskih deonica (sa sve posvetama Eriku Satieu) i nešto pobacane elektronike (na svoj i opšteprihvaćeni način danas). Rezultat jeste instantan, ali ne u odmaku od stvarnosti i samoživog hedonizma (kako MJ voli da izgleda za javnost) - bez obzira što Juhl u pristupu neštedimice oduzima, pre nego što dodaje. Nema ovde ničega napregnutog, što bi moglo da uzjoguni konzumenta ili izda njegovo strpljenje. Da se vratim na knjigu, ovo nije beleženje trenutaka zauvek, nego niz nezadrživih momenata pre fotografisanja - kako barem tamo piše. Takva je i muzika, više nagoveštaj nego formirana celina. I zaista deluje jako, jako lepo.

 

Treba spomenuti da Juhl, pored Martin Jules aliasa, radi i kao Krill Minima i Filter, pa koga interesuje. Dovoljno je reći da je objavljivao i za City Centre Office etiketu za koju pouzdano znam ima pristojan broj poklonika kod nas.

 

ImageJon Attwood aka Yellow Six će zasigurno ući u neke i nečije anale pošto je prvi engleski umetnik priveden oficijelno u ofis više no sjajne engleske Resonant etikete koji je ove godine već ispunila kvotu briljantnosti fantastičnim albumom Port Royal (koje je i Attwood jedared remiksovao), a sabiranje Attwoodovih izdanja koje je samostalno, u saradnji ili na bilo koji način izdao bi verovatno zaslužio bilo kome i njegovu duboku zahvalnost. Spomenuću samo neke od etiketa koje mu daju kredibilitet - Make Mine Music, Ochre, Darla... - tek da bi nekoga podsetio, a nekome dao podsticaj za istraživanje.

 

Painted Sky je sniman tokom dve godine kampanjski (2004-2006) i na njemu Attwood smerno i sa sjajnim osećajem nastavlja svoj put ka ultimativnom obrascu pesme - barem kako je on zamislja. Za razliku od Julesa, Yellow Six zvučni iskazi ipak više podsećaju na klasičnije proporcije pesama, nebitno da li Attwood gitarom razvlači shoegaze obrasce, ili pak bastardizovani spagheti trademark gura kroz nedekontaminirane Popol Vuh filtere. Vidljivost njegovog izraza i skroz izvesno moćan niz pesama zahteva nova i nova slušanja, koje opet svaki put nanose sećanja na neke druge ambijente i ponekad uspevaju da uzdignu noge iznad zemlje, što je za ovakvu vrstu muzike definitivno najveći kvalitet. Možda ne iz prvog puta, ali ako ste već naklonjeni ovakvoj muzici, desiće se sigurno. Odrednice kao post/space/ambient/shoegaze su naravno prisutne u većoj ili manjoj meri, tako da sa te strane oni koji otključavaju te fioke u potrazi za sakrivenim dragocenostima mogu biti zadovoljni, ali je prava istina da je Attwood već sada sebe izmestio odatle. I to jeste svaka preporuka.

 

Kao i to da ova dva albuma valja slušati upareno.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement