PanoramaRezoner
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Panorama: "Peščanik" i "Armin"

 

Presipanje peska i Halidova jesen

 

Dva filma o ocu i sinu, dve koprodukcije: mađarsko-slovenačko-srpski "Peščanik", nagrađen specijalnom nagradom na Festivalu scenarija u Vrnjačkoj Banji, i bosansko-hrvatsko-nemački "Armin", nagrađen za najbolji film na festivalu u Herceg Novom

 

Image"Peščanik", scenario i režija: Sabolč Tolnai: Inspirisan Porodičnim cirkusom Danila Kiša (zbirka priča Rani jadi, romani Bašta, pepeo i Peščanik), film Sabolča Tolnaia zahteva od gledaoca bar osnovno poznavanje Kišovog opusa, potom napor tumačenja i otkrivanja višeslojnih veza filma sa tim opusom, i na kraju poveće bioskopsko strpljenje u praćenju sporog, emocionalno ravnog i na momente režijski ekstravagantnog dela. Kao i uvek kada se gledaocu nameće veliki ulog, pitanje je da li, posle odjavne špice, Peščanik nudi i značenje dovoljno vredno gledaočevog truda.

 

U međuvremenu, već se stvorila fama da je Peščanik "hermetičan" i da traži bogzna kakve doktore književnosti u publici koji bi na pravi način razumeli šta je reditelj hteo da kaže. Stvari su, zapravo, daleko jednostavnije. Peščanik prati dva filmska "vremena": u prvom, Slobodan Ćustić nalazi se u ulozi lika koji je velikim delom baziran na Kišovom Eduardu Samu, činovniku železnice i autoru Reda vožnje (Kiš ubacuje taj spisak ž. stanica u tkivo proze i daje mu ključno mesto u Peščaniku, polemišući tako sa Orvelovom tvrdnjom da se samo od reda vožnje ne može napraviti dobra literatura), mađarskom Jevrejinu koji pokušava da, u vreme Holokausta, sačuva porodicu. U drugom vremenu, Nebojša Dugalić glumi pisca, Eduardovog sina, u simboličkoj i stvarnoj potrazi za ocem, čiju "istoriju progona" pokušava da sastavi i opiše uz pomoć "komadića sećanja i snova".

 

Tolnai je, ne preterano inventivnom uliksovskom asocijacijom, napravio gotovo road-movie okvir, u kom sin, mnogo godina kasnije, putuje, ponavljajući očev put izgnanstva. Takav okvir nadgrađen je stalnim vizualizovanjem motiva, pa čak i pasusa ili rečenica Kišove proze, uz suptilne Tolnaijeve izmene i pripovedna pomeranja: radnja "Ulice divljih kestenova", na primer, odvija se nakon piščevog pijanstva i time dobija dodatan ironijski nivo koji ublažava sentimentalnost te uvodne priče Ranih jada. Takođe, "piščevo vreme" asocira na kraj šezdesetih i početak sedamdesetih, te se lik Nebojše Dugalića još više povezuje sa samim Kišom, čiji je put u stvari put "pisanja" porodičnog ciklusa.

 

Sa druge strane, ono što je bio važan scenaristički zadatak - motivisati povezanost dva filmska vremena - Tolnai je razrešio "na prvu loptu", jednosmerno, zaigravši na kartu koju je svaki iskusan gledalac već na početku odbacio: pisac, recimo, u jednoj od scena "halucinira" i u kupatilu hotelske sobe "vidi" svoga oca. Za ovakvo grubo dramaturško rešenje Tolnai se iskupio režijom, vizuelnim analogijama povezujući likove i predele iz dva vremena, i uhvativši "geist" neobičnih žurki i boemstva disidentskog doba jugoslovenske književnosti.

 

Koncept Peščanika, njegov završni izgled, kao i način adaptacije Kišovih romana, nisu, dakle, bez složenosti i umetničkog kvaliteta, ali nije jasno čemu služe. Kišov Porodični cirkus imao je smisla u vreme u kom je nastao, najpre kao istraživanje teme jevrejstva, za koju je Kiš bio ne samo intimno vezan, već je u njoj nalazio ključ za "oneobičavanje" svoje proze, ključ sa književnom istorijom i značenjskim potencijalom, a potom i kao potraga posleratne generacije za odgovorom na pitanje šta im se desilo u Drugom svetskom ratu, i naposletku kao poetičko traganje za književnim "očevima" u svetskoj književnosti, traženje koje je imalo prelomni uticaj na srpsku prozu druge polovine 20. veka.

 

Danas, Peščanik je samo eksperiment, ne bez izvesnog šarma, ali eksperiment čiju će uspelost proglašavati samo poznavaoci i ljubitelji "namrgođene" umetnosti. Za većinu publike, Peščanik će verovatno biti nepodnošljiv. I dok publika i dalje ne ide u bioskope, kritičari traže razloge, a reditelji svoj "autorski rukopis". Festivali dodeljuju nagrade.
Izvesna je samo dosada.

 

Image"Armin", scenario i režija: Ognjen Sviličić: "Ibro (Emir Hadžihafisbegović) i njegov sin Armin (Armin Omerović Muhedin) putuju u Zagreb iz njihovog malog mesta u Bosni na audiciju za dečju ulogu u stranom filmu koji se bavi nedavnim ratom. (...) Kada audicija konačno počne, Armina odbijaju jer je prestar. Ibro se ne predaje i nagovara članove filmske ekipe da čuju kako Armin svira harmoniku ["Razvali Halida", kaže Ibro kad Armin pita šta da svira, i Armin razvali Bešlićevu "U meni jesen je"]. Kada se pojavi pred kamerom, Armin iznenada dobija epileptičan napad. Potpuno neočekivano, reditelj filma mu daje drugačiju ponudu..."

 

Ne, nije to ponuda kakvu su zamislili originalniji i ciničniji čitaoci ovog festivalskog "sinopsisa". Radi se o ponudi koju moram razotkriti, po cenu da nekom pokvarim uživanje u filmu: reditelj, verovatno Nemac (ili možda koproducent Sviličićevog filma), želi da snimi dokumentarni film o Arminovoj epilepsiji, koja je, kako strane filmadžije pretpostavljaju, prouzrokovana ratom. Ibro i Armin odbijaju taj predlog, i vraćaju se kući: nisu dobili uloge, ali su sačuvali ponos.

 

Sve bi to bilo u redu da ova "topla ljudska priča", svedene dramaturgije, ispričana minimalističkim filmskim i DV sredstvima, ne nosi, u mehu harmonike, isto odliku koju kritikuje, i na taj način poništava poentu koju pokušava da napravi.

 

Eksploatišući tematiku i simboliku nesumnjive Žrtve koju je Bosna i Hercegovina podnela u ratu, i pakujući sentimentalnu, preteranu, i time lažnu verziju bosanskog jada "za strance", autori Armina dovode sebe u poziciju kinematografije Trećeg sveta u kojoj film na prostoru ex Jugoslavije nema potreba da bude. Takođe, sebi na vrat stavljaju i probleme filma Trećeg sveta, odavno apostrofirane u filmu Picking on the People Luisa Ospine i eseju "Ka kritičkoj teoriji filma Trećeg sveta" Teshomea H. Gabriela, to jest i ukratko: pakuju patetiku za izvoz, rasprodaju bol i sevdah "klasnom miru" Zapada željnom katarze doživljene kroz tragediju Drugih.

 

Osim političkog, Sviličićevo ostvarenje želi da nametne istu, za kritičare nelagodnu formulu i kod tumačenja njegovih stilskih opredeljenja, i umesto hepi-enda ponudi nam epi-end koji se ne može dovesti u pitanje. Nažalost filma Armin, bolji deo kinematografije u regionu odavno ne izgleda tako rudimentarno, i ovaj privid svesne montaže praznih kadrova, tobožnjeg "siromašnog filma" i trećesvetovske "poetike tišine" nema u sebi ni stava, ni hrabrosti, niti autorske drskosti i iskrenosti da bi ostavio nekog dubljeg traga.

 

Autor: Ivan Velisavljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement