Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Jovan Gvero: Dribling na vlažnom terenu

 

Crvena soška

 

1978. godina
Image Vozili smo se "Zastavom 1300" blatnjavim banatskim putevima prekraćujući vreme predvečernje sumaglice i oštreći se za Noć Petka. Velika očekivanja gubila su bitku pred inventarom mogućih mesta izlaska i tankim imenikom riba, koje bi bile spremne da protivreče patrijahalnom naseleđu trulog okoliša.
- Imaš li pasoš?
- Naravno. Samo... Kod kuće mi je.
- OK. Idemo do tebe, pokupimo sočku i palimo u Mađarsku. Cijenim da će večeras biti pomor stočnog fonda u gradu. Nisam baš toliki mazohista.
- Može, samo sam gladan i kad već idemo do mene, mogao bih nešto izujedati.
- Ti stvarno nisi normalan! Idemo u Mađarsku, to znaši iživljavanje od klope i sigurne ribe za par flaša "Rum punča" i koji "Cezar". Razumeš? Dobro, da li si ti uopšte bio van?
- Jok. Još sam mlad. Jadva sam matorog Gveru navukao da mi potpiše neku garanciju da dobijem sošku pre vojske. To je, bre, komplikovano. A i rođaci koji su mi van nisu u fazonu da se posećujemo. Znaš ono, oni su otišli posle rata i ta priča.
- Slušaj, dobro raspoređeni rođaci su pola posla u životu. Nego, nešto ni ja sa tim nemam sreće, međutim, furam se ovde po komšijskim inostranstvima. Mađarska, Rumunija, zimi Poljska, eventualno Trst. Večeras idemo u jednu čardu kod Kečkemeta, nisi sigurno bio na takvom mestu. Znaš, onaj veliki hleb od tri kile, "tokaj" i ta priča. Šta ja tebi pričam, kad pojma nemaš? Idemo do tebe, samo nemoj da daviš, uzmi sošku i neku muziku, pa bog da nas vidi.
- Nema šta da davim. Slušaj, taj tvoj krš od kasetofona guta kasete, ako se to desi i sa mojima, mrtav si čovek. Poneću i kasetu za čišćenje glave, šteta što je možeš koristiti samo za kasetofon.
-Samo ti ponesi šta sam ti rekao i ako nemaš erotsko rublje, brzo se presvuci - ¬rekao je Vlada i dodao gas.
Izašli smo na put koji je vodio ka Kanjiži kada se muzika: The Brothers Johnson "Right on time", War - "Me and baby brother - Low rider", Deodato - "Così parlò Zarathustra"... dobro suprotstavila zujanju motora. Već duže vreme smo ćutali i prepuštali se zvucima funka. Vlada je pušio i pri paljenju cigareta bunario sve džepove i police po automobilu tražeći upaljač. Pojačavao sam muziku na dobrim mestima i zurio kroz prozor. Bio je suton i momenat kad svetla automobi¬la koji nam dolaze u susret najviše smetaju. Prepustio sam se live snimcima Zappa "Mothers", "Be-Bop tango"; Jimmz Smith - "Root Down"; Donny Hathaway - "The Ghetto", kada me je Vlada upitao:
- Šta si rekao?
- Ništa. To su glasovi sa trake. Gledao sam kroz bočno staklo žbunje, trsku, šiblje i pokoji bunker zarastao u travu. Sećao sam se partizanskih filmova i ulične dečije strategije koju smo primenjivali pri napadu na zamišljeni bunker. Bacač plamena se uvek nametao kao dobro rešenje, ali ga je bilo teško dočarati, stoga se uglavnom primenjivala taktika cik-cak trčanja uz upotrebu bombi i pešadijskog naoružanja. Obično sam se trudio da u takvim situacijama dajem logističku podršku, budući da je takva akcija za posledicu uvek davala prljavog junaka. Automobil se zaustavio, osetio sam blagi udarac laktom.
- Gde ti je pasoš? Video sam u staklu službeno lice...

 

1998. godina
- Gde ti je stari pasoš? Znaš ona crvena putna isprava? - pitala je službenica ambasade Grčke.
- Dao sam vam važeći pasoš. Crveni mi je istekao, a više ga ne izdaju.
- Znam. Potreban nam je zbog kontrole.
- Molim vas, stari pasoš čuvam iz nostalgičnih razloga, ali ga nisam poneo. Postoji li mogućnost da dobijem vizu bez njega? Kao što ste mogli da pročitate, ja sam iz udaljenih krajeva i to bi mi iskomplikovalo putovanje planirano za sutra.
-Videćemo šta možemo uraditi. Dođite u 15 sati.
Sedeo sam ispred ambasade Grčke smišljajući kako da je osvojim i udarim sebi vizu, sećajući se one srategije za bunkere koji još uvek, kao krajputači, golicaju putnike. Možda je crvena soška najbolje oružje za osvajanje bunkera. Taj recept još niko nije probao... Nema upotrebnu vrednost, a o njemu se i dalje lepo priča...
-Ti! Čekas vizu? Ulazi, nećemo ovde čekati ceo dan - rekao je pandur, praveći red na ulazu u ambasadu. Ulazili smo sporo, sa nevericom, bez razloga, a onda se pojavila ona službenica i kao da se obratila meni...
- Prijatno putovanje!

 

Severni bunker, broj 1, februar 1999.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement