RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

David Sylvian - The world is everything tour, Beograd, Dom Sindikata, 15. oktobar 2007.

 

ImagePrijatelj mi je rekao na izlasku sa koncerta: "Znaš, najveći utisak mi daje saznanje da Sylviana pratimo već skoro tri decenije, a pogledaj koliko je ljudi ovde sa sličnim stažom... Koliko je to tek puta? Tri decenije!? Utisak mi je ta... prolaznost!" Da, Sylvian već dugo vremena ono što nazire kao istinu saopštava na mnogo načina i upravo je ona - istina - ono što najviše zastrašuje i uznemirava, i istovremeno je nešto (ili čak jedino) lepo. Kada to radi čovek koji se vodi saosećanjem i širi empatiju u koncentričnim krugovima svakim svojim radom, očekujemo očekivano, a dobijamo podosta preko toga. Svu ružnoću i nesavršenost sveta, Sylvian pokušava, ne da samo pobedi, već i izokrene i preokrene svojim angažovanjem i uticajima. Čovek je, uostalom, davno, naslovima svojih albuma poistovetio sebe sa sufi-pčelom, glasonosom koja širi glas i prenosi poruke. Naravno, ne banalno i eksplicitno, tako da je poželjnije da se poenta samopronađe ili samooseti. Na sreću, te večeri u Domu Sindikata je bilo 99 odsto onih koji su želili da u muzici i pojavnosti Sylviana nađu još jedan razlog za življenje u svetu u kom Al Gore dobija Nobelovu nagradu (možda da neko javi Snoop Doggy Dogu da u zatvoru naruči neko odelce, nikad se ne zna ko je sledeći...), a ko je to mogao da nasluti od čoveka koji je pre mnogo, mnogo godina odavao utisak bolje obučenog člana New York Dollsa.

 

ImageI ovoga puta je umetnik istinu umotao u - na momente neprepoznatljive - audio plašteve, shodno već očekivanoj mimikriji (nije li to uradio i sa Brilliant Trees, pa onda najeksplicitnije sa Blemish?), ali sa podjednako ili čak negde i većim emocionalnim efektom od prvobitnog iskustva za nas koji smo ga po prvi put gledali i slušali. Napokon smo imali sreću da uživo čujemo jednu od ključnih pesama iz solo opusa "Ride" (napisanu sa idejom da je peva Scott Walker i zato je izostavljena sa albuma "Secrets Of The Beehive"), najveći hit "Japana" "Ghost" i još mnogo, mnogo toga što je pokrivalo everything and nothing i još preko toga... Odavno lično shvaćene i usvojene i milion puta u ličnoj detoksikaciji korišćene "Riverman" i "Every Colour You Are" sam osetio tek kada sam shvatio da od uzbuđenja uzalud pokušavam da vidim tavanicu iznad kreveta. I to dosta, dosta sati nakon koncerta... Sylvian je otvarao fioke sa beleškama iz svih delova karijere, pa čak i predstavio jednu pesmu sa upravo objavljenog solo albuma rođenog brata, a ne samo "saradnika" Stevea Jensena (tu činjenicu je moguće izGOOGLEati... za kritičare, analitičare.. ) i takođe člana grupa "Japan" i "Raintree Crow" i "Nine Horses". Ipak za mene, posebno poglavlje zauzima javljanje brilijantnom Fenneszu koji je izgleda zauzeo mesta u prvom redu Sylvianovih omiljenih saradnika (ima ga i na najnovijem nadahnutom "When loud weather buffeted naoshima" ambijentu/field recording Samadhi izdanju) u pesmama "Transit" i u možda najvažnijoj Sylvianovoj pesmi u poslednje vreme, usudio bih se reći manifestu: "A Fire In The Forest". Čuli smo i nju, hvala nebesima!

 

Pored Jensena koji se podrazumevao za svojom baterijom bubnjeva, plus klavijaturama i laptopom, i koji se čak nekoliko puta blago nasmejao (i diskreditovao svog webmastera koji je na njegovom sajtu napisao da se Steve nikada ne smeje na koncertima dok je za bubnjevima), na bini su bili već uobičajeni workoholik Keith Lowe u svom kiltu kojeg nije menjao i čitavom serijom bas gitara koje je svakomalo menjao, Takuma Watanabe na klaviru i naknadno pozvan Hayden Chisholm na klarinetu, flauti i saksofonu (uz njega beleška za nas nekako najbliža - skorašnja saradnja sa Marcusom Schmicklerom iz Pluramon - benda koji je uz podršku Julee Cruise pre nekoliko godina bio u Bgd-u). Sylvian - elegantan, boljeg i svežijeg izgleda no na skorašnjim slikama, sve vreme je sedeo, uz akustičnu i električnu gitaru, a jednom se dohvatio i mini megafona. Uz to ne samo veoma raspoložen, nego povremeno i dirnut reakcijom publike.

 

ImagePesme su, kao što rekoh, ogoljene, a opet i nekako prepunjene, na momente do prvih reči lirike čak i neprepoznatljive. Na taj je način i podizao nivo percepcije što je možda i krucijalno za ovakve koncerte gde se svira stariji materijal. Ali, sve to uklapa se u Sylvianov životni profil i filozofiju jer on sam neprestano uči i uči, i želi taj impuls da podeli i prenese drugima. Životno putovanje Davida Sylviana je najčešće najvidljivije preko njegove muzike, ali takođe u njegovoj pojavnosti treba obratiti pažnju i potražiti mnoge stvari. Svesti Sylviana na muzičara je veliki minus u primanju njegove muzike. Deluje kao apsurd, ali je zaista tako.

 

Za one koji su od ranije bili upoznati sa David Sylvianom ovo nije bio koncert već svojevrsno primanje DARSHANA, a za one manje upućene i koji ga nisu znali, nadam se da ovo može da bude PREOBRAŽENJE. Bez obzira na dozu već uobičajenog neznanja koje je pratilo najavu kao i komentare posle koncerta, Sylvian je još jednom dokazao da - kao pojavi - teško ima pandana u popularnoj muzici (Scott Walker da je aktivniji ili Mark Hollis da je uopste aktivan!?) i da je već stekao znanje Savršenog Učitelja (da iskoristim neke od termina njemu tako dragih). Avatar pop muzike naravno nikada nije ni hteo da bude, jer je učenje i razmena iskustva i emocija jedan od razloga njegovog postojanja i delovanja u ovom obliku, a to podrazumeva nesavršenost, koje se Sylvian ne bi odrekao ni po koju cenu.

 

ImageI na kraju, još jednom dubok naklon svima koji su ovo omogućili. I bendu i organizatorima. Kada budemo podigli glavu, nadam se da mnogo toga više neće biti isto. Sjajna atmosfera, nadahnut bend, sjajan zvuk i, konačno, neisfolirana publika koja nije gledala ko NJIH gleda i raspoznaje - donosi nam mnogo više kredita na svetskoj muzičkoj mapi, nego bespomučno teranje mlađarije na raznorazne "svetski od pamtiveka najbolje i najveće koncertne psihotike" (a zanimljivo je da nam upravo najbolji uvek dolaze?) - davanjem karata preko telefonskih kvizova dokazom da se raspoznaju sva slova - mada i toga treba. Čisto da bude hiljadu cvetova naokolo. Izbor je najvažniji.

 

Uz to treba napomenuti da sa već nekoliko ovako profilisanih koncerata u nizu - za nas u nizu, vreme je relativno (Laurie Anderson, Bebel Gilberto) - Dom Sindikata jeste jedno od mesta u gradu koje je postalo sinonim za ovakve umetnike čista srca, a za nas neka vrsta utočista. Iz koga se izlazi u mrklu noć, okupanu suncem.

 

Autor: Mileta Okiljević
Foto: Goran Bimbašić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement