RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Screen Vinyl Image - Midnight Sun EP (Safranin Sounds, 2007)
The Angelic Process - Weighing Souls With Sand (Profound Lore 2007)
Nadja - Thaumogenesis (Archive, 2007)

 

Utisak je negde očitiji i materijalniji da je formula muško/žensko više nego dovoljna da se iščaure sjajne stvari. Uopšte, često sam razmišljao zašto su bendovi u formi dueta koherentniji ili konkretniji nego oni pravi, u nekim slučajevima naravno. Izgleda da se muzičke i ideološke vizije mnogo lakše dele, bez balasta unajmljivanja muzičara koji se inače predstavljaju kao članovi benda, a uistinu - sem što im gazda grupe plaća najam iz iste kase - nemaju ništa zajedničko. Pa masa bendova ima kao kompozitorsku osovinu dva čoveka, žene ili čoveka i žene, tako da se neki jednostavno odlučuju da taj put prekrate. Pojavom bendova koji su koristili elektroniku u bilo kakve svrhe (setimo se Sparks ranih 70-ih), pa baš i promocijom brutalne elektronike (DAF) najsuptilnije ikad moguće (Associates), pa do mogućeg prototipa muško/ženskih dueta (Eurythmics, Pet Shop Boys, Soft Cell) top liste su opravdavale takve poteze.

 

ImageI..., ovde imam nisku od tri bisera i naravno, više nego dobitnu muško-žensku kombinaciju. Jedan na jedan, u kreativnom smislu pre svega, negde i emocionalnom. Posle svega didaktički odslušanog znam da Screen Vinyl Image nisu nastali na zgarištu Alcian Blue, već na njihovim razbacanim opušcima i ovo je, bez sve šale, jedna od najdramatičnijih sezonskih konglomerat-ponuda. Za dramatizaciju i virtuelnu biografizaciju svojih psihotičnih užitaka vispreno su & inteligentno izabrali najbolji mogući format - Extended Play, koji im je kao i njihovim mnogobrojnim herojima u 80-im omogućio da tonsku viziju ne vežu za jedan zvuk i da praktično sa ovog uporišta iskorače gde god žele i kada to požele. Narcisoidno i ironično visokosvesnim pristupom i kvalitetom ozbiljno ismevaju sve trenutne "spotlight-hype-zvezde", ali i čine ono za nas kao slušaoce najvažnije, svoja uverenja zarazno spuštaju na vinil (dobro, zamislimo vinil) da nema prilike da se ikakva zamerka iznudi. Pristajem da kažem da meni sve ovo i mora baš da zvuči... ovako.

 

Od samog početka imam utisak da su The Shadows prebačeni u new wave audiciju gde ih je nekako Stevo iz Some Bizzare kiNdapovao, ritam mašinu pozajmio od bilo kod leedskog benda sa početka 80-ih obučenog u crno, ugurao u soundtrack za CAN panel diskusiju (sa trip/hop reklamama), naveo u ispovedaonicu PSYCHOBROTHERA i iznudio im iskaz da prva ljubav (shoegaze) zaborava nema i na kraju kao ovogodišnji zadatak zapov(j)edio da recikliraju SUICIDE i pridodaju TUXEDO MOON (kojima nije rekao je l' amerikanska ili belgijanska lokacija na ID-u), sa sve promutiranim JAMC gitarama. Za razliku od već (opet) nenavedenih "petokolonaša" Screen Vinyl Image ne mešaju dobro i zlo u uticajima, nisu "neznalice" kao policijske snage koje nikad nisu čuli za recimo JD i šta mi još znamo, već svoje uticaje najobimnije nose i pamfletiraju. A opet zvuče zasebno, bez obzira što je svaka pesma sasvim drugačija. Jedva čekam da vidim tj. čujem sledeći EP-ako ga bude... Bar je tradicija bila ranije, par EP-a pre albuma...

 

ImageZa njima idu i javno prosipaju psiho-melodik-polu/dronove fenomenalni The Angelic Process koji svoje bitisanje na ovoj planeti koriste da promovišu ideje braka, dece i u talambase i drum mašinu lupaju na sav glas da od hleba i ploča Swans nikad nije bilo boljih i lepših stvari. Toliko to dobro rade da su čak i fatalnu Jarboe ubedili u to, barem što se Swansa tiče...

 

No, TAP su nas razmazili prošlim, brilijantnim albumom, pa nam ovaj samo zvuči vanserijski kvalitetan. Naravno, negde se naziru i uticaji MBV, ne toliko kao na prošloj ploči, ali zato mogu da čujem ekspertizu o tome kako su Sigur Ros diplomirali u prostoriji bez grejanja na legatu Pale Saints, a jedan semestarski rad (Burning in the undertow of God) odaje do sada najveći vokalni hommage fenomenalnom Ian Mastersu iz navedenih Saintsa i još nakon toga zilion drugih firmi... Ako su post rockeri ranije osećali potrebu da zvučno i narativno odaju počast Popol Vuh, novoamerički soj rokera (angelic porcess, early day miners) se na ovaj način zahvaljuje sjajnom leedskom bendu.

 

Morali su neki (opravdano) spomenuti neke zamerke na pomalo zamagljenu produkciju, ali to nije ništa što slušalice i pomalo pojačan zvuk ne mogu da isprave. Zvučne draperije tek tu dobijaju obrise, počinju da se naziru boje, i što kaže poznati novosadski teniser: "Tek u jesen svaka krošnja dobije svoju boju". Ako ste nakon nekoliko minuta slušanja skloni da mislite da je TAP obmana (opažaja? sluha?) - ili se udaljite ili stavite slušalice pa u šetnju ili na Beovoz gde vožnja ume da potraje do smene godišnjih doba. Tada i tamo ćete shvatiti da ovo nije muzika već rastopljeno zlato koji diže dugu tamo gde je bila pustoš, a svaki novi zvuk umnožava užitak. Jedini je minus što sve ostalo posle TAP može posle da zvuči bledo i stvara post/konzumentsku desperiju.

 

ImageI na kraju kanadska Nadja koja je ove godine imala više izdanja, nego naša košarkaska reprezentacija pobeda između dva MBV albuma (da ne govorim pojedinačno o Aidan Bakeru, ako je verovati internet statistici: Nadja 8 izdanja, a Baker 11, no, svakim trenutkom i ovaj podatak postaje krajnje - i opravdano - sumnjiv).

 

Aidan Baker je ipak za Nadja avanturu pozvao Leah Buckareffu da ga ženskim senzibilitetom pomalo obuzda u valjanju i prepovijanju svojih zvučnih talasa, a Thaumogenesis je najbolji dokaz da je uspeo u tome. Preslušao sam ovaj album više puta i uvek mi je drugačije zvučao; u hipnagogičkoj izmaglici, na vetru, na kiši, na jarkom i žarkom suncu, u (kvazi)gradskom prevozu, šetnji punim ili šetnji praznim ulicama. I uvek mi je zvučao adekvatno i tako i toliko da ima opravdanje za svu dužinu. Čuo sam ovde i rane brutalne Swanse i likvidne Tangerine Dream i sonične metalize pasaže, ali sve je sjajno i organski uklopljeno. Razmišljao sam da li je sve ovo prethodno uvežbavano (ali ne znam kada i imaju li vremena onda da uvežbavaju materijal za ostala izdanja) ili je direktno snimano. I DA i NE me podjednako fascinira.

 

Ambijent? Metal Ambijent? Metal? Ma, sve su to ograničenja pri ovakvoj muzici. Samo je treba pustiti i uživati. Što kaže naš zajednički imenitelj Madonna - muzika služi da zbliži ljude. Zajedno! Zato u akciju. Jedan zvuk govori viđe od hiljadu reči, makar i zvučao na prvi, drugi, treći pogled/osluh isto. Ništa nije kako izgleda, ups, kao što zvuči.

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement