Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Snežana Žabić

 

Revolver

 

ImageŠto je previše, previše je. Sanjati da sam se vratila u srednju školu je dovoljno samo po sebi za prvorazrednu noćnu moru. A ako uz to padnem sa kreveta i tako se probudim, onda stvarno poželim da spavam samo onaj deo noći u kojem ništa ne sanjam. Bilo bi divno probuditi se taman pre nego što počnu snovi, kao i uključiti TV, a nema reklama.
Čak se ni ne sećam šta sam sanjala, osim da je bilo nešto u srednjoj školi. Ukućani kažu i da sam se smejala, i to iz sveg glasa. Zašto se nikad ne sećam tih smešnih snova?
Ono što je najčudnije jeste pad sa kreveta. To mi se dugo, dugo nije desilo. Pada s kreveta sam se jako bojala kad sam bila mala. Krevet mi je stajao uza zid, a na pod sa one slobodne strane stavljala bih nekoliko jastuka, da se ne povredim ako padnem. Ovog puta pala sam na tvrdo, mogla sam udariti glavom još gore nego što jesam, moglo je biti svašta. A ne postoji gluplji način da čovek strada.

 

Ja verujem u snove. Šteta što je nemoguće potpuno ih prepričati i onda analizirati i izvući neke pouke. Znam da to ljudi pokušavaju sa psiholozima, ili na svoju ruku, ovako kao ja, ali osuđeni smo na neuspeh, jer su snovi tako puni čudnih detalja, vremena se mešaju, pojavljuju se neki nepoznati ljudi. Da, nepoznati ljudi. Ali kako je moguće sanjati potpuno nepoznate ljude? Odakle oni dolaze? Iz budućnosti? Kao ono u Trnoružici, kad ona sretne princa u šumi, ali ne zna da je on princ i on ne zna da je ona princeza, pa počnu da plešu i pevaju kako su se upoznali i pričali jednom davno u snu.
Ako jednom sretnem frajera i prepoznam ga iako se nismo nikad ranije upoznali, moram biti oprezna. Trnoružica je imala razne peripetije sa tim princom posle, do kraja bajke.
Frajeri... Šta ja znam - važan je smisao za humor. E, sad sam se setila šta sam sanjala! Pa da, Buda me je zasmejavao, samo ne mogu da se setim šta mi je to pričao. Šteta što nisam zapamtila šta je to bilo toliko smešno, možda je bilo dovoljno dobro za scenario za film ili TV i to bi bio hit, i doneo bi mnogo para. Neki najveći izumi su se ljudima ukazali u snovima. Dok sam studirala, jednom sam imala užasno težak ispit, iz analize, i jedan zadatak me je naročito mučio čitav dan i nisam uspela da ga rešim. Onda sam legla da spavam i sanjala sam rešenje. Odmah sam se probudila, sela za sto onako u pidžami i neumivena, i rešila sam zadatak. To se desilo jednom i nikad više. Lično ne bih imala ništa protiv kad god imam neki problem da mi rešenje dođe u snu.
Buda se nedavno oženio i ima malu bebu. Dobro će mu doći njegov dar da vidi smešnu stranu svake, makar i krajnje frustrirajuće situacije.
On je bio jedini frajer koji je imao isti smisao za humor kao ja. Posle više nisam naišla na nekog s kim bih se tako slatko smejala, makar da je sve ostalo bilo slađe nego nekad sa Budom. Kad smo sedeli zajedno u klupi, ponekad je bilo jako teško da se suzdržimo i ne prasnemo u smeh usred časa. Onda sam jednog dana bez razloga prešla da sedim sa Nelom. Kad bi mi nešto bilo smešno, a Nela ne bi razumela, ja sam čekala da se Buda okrene prema meni, ili da jednostavno čujem njegov smeh. Ali on se nije okretao i namerno nije hteo da se smeje. Ponekad bih mu poslala papirić i on bi mi odgovorio. Ali on meni nikad nije prvi slao papiriće, tako da mi je bilo jasno da se ljuti što sam otišla.
Sad mi se vratilo sve. I Nelu sam sanjala. Kao, ja sedim u klupi sa Budom. Odmor je i Buda mi nešto priča, nešto jako duhovito, i ja se cepam, i polako se okuplja masa ljudi oko naše klupe da slušaju te viceve i svi se smeju. Nela viri i ne vidi dobro, kasno je stigla, pa se popne preko svih njih da bi bolje čula. Uskače kod mene, onako preko klupe, i ja se pomeram da joj napravim mesta na stolici, i sad i ona dobro čuje i cereka se. Onda neko kuca na prozor, mi sedimo baš kraj prozora, i ja se okrećem da vidim ko kuca - to su Aleksandar i Matej, jedan pored drugog.
Matej i u snu izgleda ovako kakav je sad, ali Aleksandar se pojavio onakav kakav je bio u osnovnoj školi, kad sam bila strašno zaljubljena u njega. Sve je nekako izmešano u vremenu, teško je to sad prepričati. I dok ja mašem njima dvojici, Nela me gurne i zauzme celu stolicu, a ja padnem na pod. U stvarnosti sam pala sa kreveta. Jako sam se udarila u rame pri padu, a kad sam pokušala ustati, udarila sam glavom o sto.
Ne znam šta je Aleksandar tražio u snu. Valjda se pojavio zato što smo prethodnog dana išli u šetnju. A Matej se nekako nađe u svakom mom snu otkako smo raskinuli. Ovako u stvarnosti ga ne viđam često, otprilike jednom mesečno. S vremena na vreme čujem da su ga izbacili iz jednog benda i primili u drugi, a znam da je previše dobar za sve njih i ne znam šta traži s tim amaterima, samo gubi vreme.
Poslednji put sam videla Mateja pre nedelju-dve. Sedeo je na klupi kraj igrališta i promatrao klince kako igraju basket. Ja sam prolazila stazom i prepoznala sam ga s leđa. Zastala sam, čekajući najbolji trenutak da mu se javim. Klinci su se upravo razilazili, odlučila sam da sačekam da odu. Onda je jednog od njih Matej pozvao po imenu.
"Karlo!"
Dečak je imao, tako, šesnaest-sedamnaest godina. Bio je dosta niži od svojih drugara, to sam mogla da primetim.
"Gledao sam te kako igraš," rekao mu je Matej.
Karlo se osvrnuo, kao da se bojao da ga neko vreba. Njegovi drugari već su bili na pešačkom prelazu. Matej je ustao, Karlo mu je bacio loptu i rekao:
"Jesi li video onaj pogodak? Ni sam ne znam kako mi je pošao za rukom."
Dečko je bio skroman, a Matej je samo zabrinuto vrteo glavom.
"Karlo, Karlo, jako sam se iznervirao dok sam te gledao. Zašto se pretvaraš da si najgori od svih? Zašto dozvoljavaš tim majmunima da izigravaju ne znam šta. Pokaži im šta znaš već jednom."
Karlo se zbunio, samo se smeškao na ovaj Matejev prekor.
"Ti mene zezaš? Pa ja sam, pa video si..." počeo je da muca.
Približila sam se i stala pored drveta, u mrak, i njih dvojica me nisu primetili. Uživala sam što mi se pružila prilika da tako uhodim Mateja. Uostalom, bio je to lep prizor. Počeli su da ubacuju loptu u koš i trče za njom po terenu. Zezali su se tako, ali ipak sam videla da mali stvarno zna da igra. Kad je zakucao, vrisnuo je tako snažno da je odjekivalo u čitavom bloku.
"Eto, o tome ti govorim, Karlo!" rekao je Matej. "Ko od njih može tako da vrišti? Ti si to ispustio pravo iz duše. Ne radi se o mišićima i centimetrima u ovoj igri, nego o duši!"
Karlo je još jednom vrisnuo. Onda je vrisnuo i Matej, a Karlo se smejao. Onda je neko sa balkona na drugom spratu počeo da viče na njih i buni se što urlaju. Ja sam otišla i Matej nije ni znao da sam ga promatrala.
Ne znam, Matej mi nije pošao za rukom ili ja nisam njemu, ako uopšte može tako da se kaže. Možda je trebalo da se sretnemo u nekom drugom vremenu na nekom drugom mestu. Na primer, on me je stalno nagovarao da sviram u njegovom bendu, ali ja nisam htela. Rekla sam mu da kada bih osnovala bend sa njim, on više ne bi imao nijednog slušaoca, pošto sam mu ja jedini slušalac.
On je to pogrešno razumeo, kao da ja mislim da te njegove pesme nisu dobre. Ja sam mu na to rekla da je glup. I onda smo se jako posvađali.
Imam kasetu od devedeset minuta sa njegovim pesmama, sve su predivne, a kad ih pustim ljudima, svi su zbunjeni. Unosi previše srca u to. Te pesme treba da obiđu svet i nađu ljude koji će ih zavoleti, i sigurna sam da ti ljudi postoje. Ali kako ih naći? Nisam više tako naivna da mislim da se pesme mogu spakovati u bocu i poslati kao poruka sa pučine. Ha, ovo sam lepo rekla!
Ima nečeg u muzici. Imala sam ja oduvek san da sviram gitaru u bendu i potajno sam vežbala, i san mi se ostvario krajem srednje škole. U bendu smo sve bile početnice, ali muzika koju smo svirale je bila bučna i brza, pa smo se nadale da se greške neće primećivati. Nismo imale svoje instrumente, nego smo ih posuđivale od jednog muškog benda - dečko naše pevačice Vlaste je bio u tom bendu. To je trajalo dok njihov bubnjar nije postao paranoičan, umislio je da mu bubnjevi nemaju dobar zvuk otkako ih je lupala naša Tina, pa smo postale bend sa imenom (Trovačice), ali bez instrumenata, i bez materijala, što se toga tiče.
Ja sam u to vreme još uvek bila potajno zaljubljena u Aleksandra i maštala sam o tome kako ću ga napokon osvojiti kada čuje kako sviram. Ne znam zašto, imala sam neku fiks ideju da se frajeri lože na cure sa gitarama. U svakom slučaju, jednom sam pozvala Aleksandra da sluša našu probu. Inače nikog nismo puštale na probe, ali u tom trenutku bile smo i tako pred raspadom. A Aleksandar nije bio samo moj drug, već i Majin i Tinin, a i Vlasta i Gordana su ga znale, tako da je mogao proći. Pored toga što se Aleksandar pravio da ne zna zašto sam ga zapravo pozvala na probu, najtužnije je bilo to da smo tada po prvi put bile zaista dobre - naštimane, usvirane i prašile smo. A sutra više nismo postojale.
Posle toga, pet dana sam terala sebe da zaboravim Aleksandra, a šesti dan više zaista nisam imala potrebu da ga nazovem i osećala sam da sam uspela. Tih dana mnogo više mi je nedostajala gitara nego on. Roditelji su pristali da mi kupe električnu gitaru, nisu mogli da me odbiju jer sam imala sve petice, ali su odugovlačili.

 

Šestog dana nazvao me Matej. Predstavio mi se kao fan Trovačica.
Mislila sam da me zeza. On je počeo da me ubeđuje da je ozbiljan, da je slušao svaku našu probu. Nije im prisustvovao (kao što sam rekla to nije bilo dozvoljeno), ali podrum u kojem smo vežbale bio je u zgradi iz dva dela, sa dva ulaza. Matej je živeo u drugom delu zgrade. Gledao nas je kako ulazimo, zatim silazio u svoj podrum i slušao dok god smo mi bile tamo. Nije mogao da nas vidi, ali tvrdio je da se sasvim dobro čulo.
Posle mi je ispričao nešto više. Na primer, dok je gledao kako dolazimo, pogađao je koja od nas šta svira. Pošto nismo nosile instrumente - oni su čekali u podrumu - nije bilo lako pogoditi. Morao je koristiti maštu. Mašte je imao na pretek i ne samo da je svaku od nas zamišljao sa određenim instrumentom, nego se i zaljubio u pevačicu. Ne u Vlastu, jer ništa nije pogodio, naravno. Mislio je da sam ja pevačica. Kad smo se raspale, raspitao se o svemu i saznao je da ja nisam pevačica nego gitaristkinja. Odvažio se da me nazove i zamoli me da mu pokažem akorde.
Bojim se da je on bio zaljubljen ne samo u mene, nego i u Vlastin glas. Dok je sedio u svom podrumu, slušao je njen divni glas i zamišljao mene, a između je bio zid. Mislim, ja uopšte ne znam da pevam. Ipak, on je posedovao električnu gitaru, a ja ne, i ja sam znala da sviram, a on ne i - počeli smo da živimo u simbiozi. Možda je trebao da se rastanemo čim je on naučio da svira, a ja kupila sebi gitaru, ako mogu reći nešto tako cinično. Mogu ja biti cinična kad hoću, ali to ne pomaže. Ne pomaže.

 

Ima trenutaka kad ne mislim na Mateja. Jednog dana potpuno ću zaboraviti da sam ikad bila opsednuta njime. Možda ćemo se pod stare dane sprijateljiti i odlazićemo zajedno u staračke, spore šetnjice po parkovima i igraćemo šah na klupi i govoriti jedno drugom "pazi konjića, moj top napada" ili "sviđa mi se tvoja kraljica" ili "približavam ti se kralju mic po mic" i slično. Ali za početak bi bilo dobro da prestanem da ga sanjam.
Ne mogu da se setim da sam Aleksandra ikada ranije sanjala. Nadam se da je sve u redu s njim, nazvaću ga. Aleksandar je pravi drugar. U prvom redu smo uvek bili dobri prijatelji, mada sam ja, kao, s vremena na vreme (samo u svojim tinejdžerskim godinama) zamišljala kako bi to bilo da smo nešto više.
Juče sam ga srela, šetali smo tu po kraju. Neka deca su se igrala u parku dok smo nas dvoje onuda prolazili. Dva dečaka su sedela na travi, jedan je imao plastični pištolj. Kad smo im se sasvim približili, dečak je uperio taj pištolj prema nama. Aleksandar se ukopao u mestu i podigao ruke. Stvarno je lud - ponašao se i govorio je kao da je stvarno uplašen:
"Skloni to! Ne smeš to nositi sa sobom, ubićeš nekog, možda i sebe."
"Nije pravi," rekao je mali.
"Nije? Zar to nije revolver?"
"Plastični je," rekao je veći dečak.
"O, znači, samo zamišljaš da ubijaš. To je znači igra - kad već ne možeš stvarno, onda zamišljaš."
Aleksandar je nastavio u tom stilu. Reč po reč, manji dečak se rasplakao, a njegov brat je uzeo plastični pištolj i bacio ga u smeće. A to je Aleksandru i bio cilj. Jedva sam ga naterala da pusti decu na miru, bojala sam se da će naići njihovi roditelji. Šta bi rekli da vide svoju decu uplakanu i nekog ludaka kako im nešto priča i mlatara rukama?
"Znam te klince, žive u mojoj zgradi," rekao mi je Aleksandar kad smo odmakli.
"Ipak, preterao si. Mislim, ono o svetskom razoružanju. Preterao si."
"Ni govora. Pametni su oni."
"Nisam znala da si toliki pacifista."
"Pa šta fali?"
"Ništa, super je to, samo nemoj tako fanatično. Znaš onu pesmu od Green On Red?" pitala sam ga i počela da recitujem, "Ghandi's just a dreamer..."
"...and Lenin he's a fool", uskočio je Aleksandar, "cause you gotta kill to eat in this ugly world. Besmislica."
"Tu ti je poenta ono ugly world," objasnila sam, "Zašto je to besmislica, zar nije svet ružan?"
"Pa jeste, nije to besmislica, nego je besmislica ono kad kažu da moraš ubiti da bi jeo. Ima toliko dokaza da to nije istina. Evo, ja sam vegetarijanac."
"Pa ubiješ biljku kad je ubereš."
"Sandra. Nemoj opet tu temu."
Nije lako vegetarijancima. Mesojedi stalno hoće da se raspravljaju s njima, umesto da ih puste na miru. Posle kraćeg ćutanja, pitala sam ga:
"Jesi gladan?"
"Sandra, zamolio sam te da ne diskutujemo na tu temu."
"Ma neću da diskutujemo, stvarno te pitam. Ja sam užasno gladna."
"I ja sam malo gladan. Hoćeš da kupimo one sendviče sa pečurkama?"
"Ne, imam ja bolju ideju. Slušaj. Trkamo se do samoposluge. Ko izgubi, plaća čips, ko pobedi - pivo."
I tada sam već počela trčati. Aleksandar se bunio da nije fer, jer nismo rekli "priprema-pozor-sad", ali je ipak trčao, i to iz sve snage.

 

Severni bunker, broj 8

 

Beleška o autorki: Nakon diplome češkog jezika i književnosti (Filološki fakultet u Beogradu), a pre magisterija rodnih studija (Centralnoevropski univerzitet u Budimpešti), Snežana Žabić (1974) je objavila knjigu kratkih priča "U jednom životu" (KOS, Beograd 1996). U isto vreme se pridružila neformalnoj grupi pesnikinja okupljenih oko ProFemine, časopisa za žensku kulturu i književnost. Nastavila se družiti sa ženama i u belom svetu krajem veka: u Pragu sa Književnim Društvom Žena-guštera i u Hanoveru sa Vlažnim Glagolima (ovo drugo u sklopu Međunarodnog ženskog univerziteta). Sa Guštericama organizirala kafanska književna čitanja, a sa Vlažnim Glagolima nastupala kao pesnikinja-performerka, plesačica, pomalo i pevačica i komičarka. Inače, radila sledeće poslove: nastavnica, prodavačica u butiku, prodavačica u knjižari, prevoditeljica (od Reutersa do reklama za kozmetiku), videotekarka, koordinatorica ženskog centra. Početkom 21. veka se našla ponovo u rodnom Vukovaru. Jedna od pokretačica NEO AFŽ-a, grupe radikalnih feministkinja subverzivnog teorijskog i aktivističkog delovanja, kao i LitKona. Bila je, od jeseni 2002. godine, na Univerzitetu Severne Karoline u Wilmingtonu na magistarskim studijama kreativnog pisanja. Na jednom blogu, uz njenu pesmu "I Am a Horse", stoji: "Snezana Zabic currently lives in Chicago, or more precisely in West Humboldt Park. She goes to school at UIC." Danas uređuje Packingtown Review (University of Illinois at Chicago).

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement