Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (18)

 

"Mali vojnici" Mirka Kovača: 23. novembar 2007.
Image U internet banci filmskih podataka može se pronaći podatak da je poznati književnik Mirko Kovač, pored svih onih kultnih knjiga proze, napisao ukupno dvadeset sedam televizijskih i filmskih scenarija. Među naslovima su i danas popularni filmovi, poput "Okupacije u 26 slika" iz 1978, "Pada Italije" iz 1981. ili "Lisica" iz 1970. godine. Mirko Kovač potpisuje i scenario za film "Mali vojnici" koji se upravo ovih dana može pronaći na DVD-u i to "po više nego pristupačnoj ceni". Crno-beli film, premijerno prikazan 1. januara 1967. godine, snimljen u produkciji "Bosna filma", u trajanju od 92 minuta, režirao je nedavno preminuli Bato Čengić.

 

Neposredno nakon Drugog svetskog rata, dečak plave kose, sin Nemca, dolazi u dom u kome su ratna siročad, deca poginulih i nestalih partizana. On perfektno govori srpsko-hrvatski jezik, ali već na početku dobija novo ime i krije identitet, jer bi sebe doveo u opasnost ukoliko bi bilo otkriveno da je Nemac, uz to i dete visoko pozicioniranog nemačkog vojnika. Pored odlične ekipe starijih glumaca, među kojima se ističu Stole Aranđelović i Mija Aleksić, film nosi grupa dečaka koji su majstorski odigrali svoje uloge. Mirko Kovač, scenarista, uopšte pisac neverovatnog talenta, majstorski ih je isprofilisao, te ih ne gledamo kao grupu, već kao pojedince koji svi odreda, iako su još uvek "mali vojnici", imaju svoj životni stav.

 

Treba pogledati ovo ostvarenje iz 1967. godine i videti kako je zaslugom scenariste i reditelja Bate Čengića film i danas svež. Nije ga pojelo vreme. Pre svega, on vas uvlači u sebe zanimljivom pričom, a onda slede sve one višeslojne, skrivene, metaforične strane Kovačevog teksta u kojima gledalac - ukoliko to želi - iza priče o dečaku može pročitati apsolutno svu problematiku posleratnog doba, sa oštrim žaokama koje uvek hrabri i oštri Mirko Kovač upućuje društvu.

 

Nije verovati kafanskim pričama, tim uvek slatkim filmskim trivijama, ali čuo sam dve anegdote koje se tiču "Malih vojnika", uz pravo obilje pohvala. Prva trivija kaže da je film trebalo da bude na "Kanskom festivalu", čak da uzme nagradu, ali su te 1968. godine izbile studentske demonstracije i sve je propalo. Druga pričica tiče se jedne upečatljive, hrabre, zaista dobro osmišljene scene. Kada mali plavokosi Nemac prvi put prilazi sirotištu, on ugleda svoje buduće drugare iz doma kako jure psa, čini mi se baš nemačkog ovčara. Stignu ga, a glavni među njima, mali partizan u uniformi koji nosi oružje, vadi pištolj i ubija životinju. Naravno, iza toga ide priča da li je pas stvarno ubijen ili ne, da li se neko bunio ili je sve ovo anegdotsko trućanje u prazno. Bez obzira na to, ta potresna metaforična scena koja mnogo toga govori i koja pravi dramu pre nego što će se drama otvoriti, uz obilje sličnih momenata, čini da "Mali vojnici" i danas, nakon tačno četrdeset godina, budu zanimljiv film koji svakako treba imati u kućnoj videoteci.

 

Image"Mali vojnici" Mirka Kovača (drugi deo): 30. novembar 2007.
Imao sam retku priliku da intervjuišem književnika Mirka Kovača. Intervju će biti objavljen u sledećem broju mesečnika "Rez". No, s obzirom na to da sam nedavno načeo temu Kovačevog i Čengićevog filma, prenosim deo intervjua koji se tiče upravo "Malih vojnika". Nisam odoleo i već u prvom pitanju pomenuo sam film, želeći da utolim svoju filmofilsku glad. "Gospodine Kovač", upitao sam, "pre nekoliko dana kupio sam DVD na kome su "Mali vojnici", film iz 1967. godine za koji ste napisali scenario, a koji je režirao nedavno preminuli Bato Čengić. Da li se, i kako, sećate rada na tom filmu?"

 

"Duga priča", odgovorio je Mirko Kovač. "Dugo se radio scenarij. Batu Čengića, eto, na žalost, pokojnog, upoznao sam nakon njegova kratkog dokumentarnog filma "Ljudi bez lica", bio je to sjajan film iz zatvorskog života, pomicao je neke tabue, mislim da je bio na rubu zabrane. Kasnije smo se stalno viđali, bilo je to negdje sredinom, ili možda u prvoj polovini, šezdesetih, u beogradskoj Kinoteci, to je bilo kultno mjesto, filmovi su se vrtjeli već ujutro od devet, tako da smo po cio dan ostajali na projekcijama; neke filmove, kao na primjer ciklus talijanskog neorealizma, ili francuske filmove, gledali smo i po pet-šest puta. Sjećam se kad se davao Bresonov film "Dnevnik seoskog župnika", bila je jedna projekcija u deset ujutro, zatim u četiri, šest i osam naveče - ja sam gledao svaku. Isto je bilo i sa filmom "Osuđeni na smrt je pobjegao". Iako je Čengić živio u Sarajevu, često je boravio u Beogradu, tu smo se u Kinoteci redovno viđali, sprijateljili smo se i počeli maštati o igranom filmu. On je u međuvremenu otišao u London gdje je proveo više od godine dana kao Šlezingerov asistent. Kad se vratio, našli smo se u Sarajevu, imao je tu priču, napisali smo sinopsis i sklopili Ugovor sa Bosna-filmom. Ta priča nije bila moja, ne sjećam se kako je Čengić do nje došao, ali ja sam tražio da i Pekić radi sa mnom, tako da smo prvu verziju scenarija pisali u Stojčevcu, ispod Igmana, u jednom raskošnom odmaralištu zatvorenog tipa, samo za komuniste. Kad su oni dolazili, mene i Pekića odmah bi smjestili s poslugom i šoferima, možete misliti kako su na nas gledali, Pekić je bio bivši zatvorenik, a oko mene su i moje prve knjige "Gubilište" trajale hajke godinu dana. Verzija scenarija nije bila dobra, pa je Čengić pozvao u pomoć Žiku Pavlovića, tako da smo više od mjesec dana Žika i ja radili novu verziju u jednom užasnom derutnom hotelu punom žohara na Ilidži. Posle je Žika bio supervizor i ostao u projektu do kraja filma. Zajedno smo birali objekte, ja sam inače u svim flmovima radio od početka do kraja, do montaže. Uvijek sam sudjelovao u biranju objekata, glumaca..."

 

(Nastavak sledi u "Rezu"! )

 

Mark Glison stvarno postoji: 9. decembar 2007.
Image Verovatno ste nekada odgledali dobar film i osetili potrebu da se nakon The Enda nekako nastavi. Verovatno su vam se glavni junaci nekih filmskih dela toliko dopali da ste kasnije, najčešće uzalud, tragali za drugim ulogama istog glumca, pokušavajući da ustvari pronađete onaj lik. Neki kažu da je tajna dobre knjige baš u tome - u upečatljivim izmaštanim junacima koje nam pisac tako dobro približi da u njihovo postojanje bez sumnje poverujemo. Ali šta se dešava kada pročitamo knjigu koja nije fikcija, koja je dokumentarna i koja nam se uz to izuzetno svidi, a pored toga ipak poželimo da upitamo njenog pisca da li stvarno postoji lik o kome smo čitali. Razume se da tu priliku nisam propustio intervjuišući Sajmona Kupera, pisca svetskog bestselera "Fudbalom protiv neprijatelja", za decembarsko srpsko izdanje "Plejboja".

 

U njegovoj knjizi koja se bavi odnosom fudbala i politike, pronašao sam jednog junaka koga je Kuper toliko dobro "literarno" prikazao, da sam se u jednom trenutku upitao da li Mark Glison zaista stvarno postoji? "Vaša knjiga prepuna je zanimljivih likova", rekao sam Sajmonu Kuperu. "Jedan od njih je Mark Glison. Njega toliko lepo opisujete da se čini da je izmaštani lik. Dvometraš koji zna sve o afričkom fudbalu, koji u malenom automobilu putuje Afrikom, jede škampe i piše četiri teksta dnevno!?" "Verujte mi, Mark nije imaginaran lik", odgovorio je Sajmon Kuper. "Posetio sam ga ovog februara, sa ženom i ćerkom. Živi u kući kraj Kejptauna u Južnoafričkoj republici. Moja žena je bila vrlo skeptična u vezi sa ovom posetom, nije bila sigurna treba li da idemo, a ja sam govorio "Idemo, videćeš da je Mark interesantan". Pitala je: "Kako znaš?" "Zato što se svi koji su ga upoznali slažu da je neverovatno zanimljiv", rekao sam. Od svih novinara koje sam upoznao, on je jedan od svega nekoliko onih koji su me zaista impresionirali. Kada sam ga upoznao imao sam dvadeset tri godine, a on oko dvadeset osam, i on je tada bio neka vrsta prototipa za ono što sam želeo da postanem. Bio je novinar-slobodnjak, radio je za bezbroj novina širom sveta, znao sve što se događalo, svi su ga poštovali, svi su želeli da pričaju sa njim, a on se vozikao po Africi i živeo tim neverovatnim avanturističkim životom. Bio je moj heroj. Odmah ću mu poslati mejl i reći mu da ste me pitali da li stvarno postoji ili je izmišljeni lik."

 

Odlučio sam da ipak sam proverim postojanje ovog lika i zamolio Sajmona Kupera za mejl adresu Marka Glisona. Napisao sam mu dve ili tri rečenice o ovoj dilemi. Mark Glison, koji jede škampe, piše četiri teksta dnevno i koji tenis igra sa slavnim i krajnje neobičnim kamerunskim fudbalerom Rožeom Milom, http://blogs.reuters.com/soccer/author/markgleeson/, duhovito je odgovorio na moje pismo. I to sa tri reči: "I am real." Mark Glison stvarno postoji. I stvarno je "lik"!

 

ImageSvi savremenici Jovana Ćirilova: 14. decembar 2007.
U knjizi "Svi moji savremenici" Jovana Ćirilova koju je objavila "Prosveta" pronalazimo skup od 199 ličnosti opisanih na osam stotina strana izdanja velikog formata - knjige koja je sjajno opremljena i obogaćena fotografijama. "Svi moji savremenici" nastavljuju se na Jovanovu knjigu "Dramski pisci, moji savremenici" koju je objavilo Sterijino pozorje 1989. godine. Nakon što je sumirao sve na temu dramskih pisaca, Ćirilov je odlučio da piše o rediteljima. Od 2000. godine pisao je za "Blic News" kolumnu "Reditelji, moji savremenici", da bi 9. jula 2003. ime rubrike promenio u "Moji savremnici" i od 15. avgusta 2004. je objavljivao u "Blicu". Računajući da enciklopedije nikada nemaju kraj, rubrika je 10. oktobra 2004. godine dobila novo, sveobuhvatnije ime "Svi moji savremenici".

 

Sve te tekstove pisane godinama Jovan Ćirilov je sada složio između korica knjige, dodavši tekst o Milanu Dedincu, objavljen avgusta 1966. godine u "Politici", tekst o Grotovskom, objavljen u "Književnim novinama" oktobra 1984. godine i tekst o Andriću (a pomalo i o Krleži) objavljen u 15. svesci Zadužbine Ive Andrića, uz vrlo zanimljiv tekst o Vojislavu Koštunici koji je napisao za ciriški "Wochenzeitung". Jovan je pisao o rediteljima, piscima, političarima, intelektualcima... "Osim u jednom jedinom slučaju, pisao sam o onima koje sam lično poznavao, sa njima drugovao ili sarađivao, ili bar jednom u životu sreo, kao što je slučaj sa britanskim piscem Haroldom Pinterom, iranskim sineastom Abasom Kjarostamijem i nemačkom filmskom glumicom Hanom Šigulom", napisao je autor u predgovoru. "Jedina ličnost o kojoj sam pisao, a nisam s njom nikada razgovarao, jeste Artur Miler. Čak i sa njim sam jednom bio pod istim krovom. Gledali smo iste večeri na njujorškom Brodveju predstavu njegovog kolege Dejvida Memeta "Glengeri Glen Ros". Sedeo je u parteru ispred mene i grohotom se smejao gotovo na svaku repliku."

 

Pisao je i o Milu Đukanoviću. Naslov tog teksta je "Državnik koji voli teatar" i u njemu pronalazimo niz zanimljivosti, baš kao i u čitavoj Ćirilovljevoj knjizi. Jedna od njih počinje kada Jovan ne može da stigne na sastanak Saveta "Grada teatra" u Crnoj Gori, jer ima neodložne poslove u Beogradu. To je saopštio u tri popodne. Sastanak je trebalo da bude održan u šest. I kako je problem rešen? "Milo Đukanović je po mene poslao malu cesnu da bi na Savetu imao obezbeđen kvorum. U šest sati bio sam u Budvi. Iste večeri sam se sa njim vratio u Beograd. On je tu imao neka neodložna posla. I u avionu smo pričali o nekim bitnim temama", piše Ćirilov.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement