RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

David Sylvian - When Loud Weather Buffeted Naoshima DVD;
The World Is Everything Tourbook - brošura (Samadhisound 2007);
Harold Budd - Perhaps (Samadhisound 2007);
Robin Guthrie & Harold Budd - After The Night Falls (Darla 2007);
Robin Guthrie & Harold Budd - Before The Day Breaks (Darla 2007)

 

ImageKao udaljeni eho najave i svojevrsne audio potpore "The World Is Everything Tour", čiji smo mali ali zapaženi deo i mi bili, David Sylvian je rešio da u javnost kao limitirano i ekskluzivno (mail-order) izdanje preko svoje Samadhisound etikete iznese 70 minutnu kompoziciju "When Loud Weather Buffeted Naoshima". U pitanju je deo instalacije NAOSHIMA STANDARD 2 priređene za Naoshima Fukutake Art Museum Foundation i održane od oktobra 2006. do aprila 2007. Kraj godine ga je promovisao i u integralni deo stalne postavke. Razlika između tada prezentovanog dela i ovog dostupnog i izvan galerijskog prostora je priključenije takozvanih field recordings koje je Sylvian naknadno usnimio u gradu Honmura, ostrvo Naoshima u Japanu.

 

Ambijenti, tek da ne govorim o field recordings, najprostije rečeno za konzumiranje mogu nekome da budu majka, nekom maćeha pa glavna preporuka ili odvraćanje ide u tom pravcu. Sylvian se već oprobao u dugim ambijentalnim komadima. Prvo sa Holger Czukayem, zatim je i sam realizovao Approaching The Silence (meni lično, u samom vrhu najdražih Sylvianovih izdanja), ali, bez sve šale, ovo ide još nekoliko koraka dalje. Dakle, za one koje vole i ambijent i da uz to osluškuju i naziru šta se krije iza "izlaska na teren" ovo je prava poslanica iz akcidentalnog okružujućeg zvukovnog raja, za one druge teško da ovo može da bude pravi početak i iskorak u upuštanje u audio avanturu. Hipnotički, hipnogogički i surovo asketsko-opijajući miks zvukova, glasova, tišine i praznine i nagoveštaj bilo čega su dovoljni, i samostalno jaki da se konzumiranje ove kompozicije može po potrebi izmestiti u raznorazna okruženja, imaginativna ili stvarna. Statika ili motorika, svejedno. Uz dovoljno strpljenja (cenim da pasionirani Sylvianovi sledbenici već imaju dovoljno mašte), ova celina može doneti neverovatne momente i uzlete za ovakvoj muzici posvećene slušaoce. Možda je upravo i ta aktivnost pri slušanju i najveći zahtev koji Sylvian postavlja pred slušaoce.

 

ImageSylvian je i ovog puta okupio biranu ekipu. Na ovim stranicama spominjanog Christiana Fennesza koji sam zaslužuje poseban temat, zatim Clivea Bella, kompozitora i muzičkog novinara (radi za prestižni Wire) i, između ostalog, stalnog saradnika samoprozvanog zen-hooligana & pionira u mnogo čemu Jaha Wobblea, norveškog trubača Arvea Henriksena koji se mota oko, trenutno sa pravom izvikane, RuneGrammofon etikete i u čijem se "saradnja" ogranku CV širi spisak: od ultrakomercijalnih imena kao što je Imogen Heap, visoko emotivne klase Hope Sandoval (ex Mazzy Star) pa do pop nihilizma i avangarde Supersilent i Nine Horses. I na kraju, evo još jedne Samadhisound vedete, enigmatičnog Akire Rabelaisa (koga sa Bellom spaja sklonost ka shakuhachiju). Posvećeniji njihovom radu će možda naslutiti ko je šta ovde radio, a možda i neće - no, nije sve to tako bitno. Krajnji rezultat je zaista skoro pa impresivan, a glavni (jedini?) nedostatak može biti vreme koje treba odvojiti za slušanje ove kompozicije. Ovde nema preskakanja stvari i tome slično. Kako možete "iskipovati" trenutke koje tek dolaze?

 

Brošura "The World Is Everything Tour" uz koju je upakovan i bonus CD, koji promoviše deo Samadhi kataloga, verovatno će uskoro postati rezident E-Baya i sličnih naseobina, s obzirom na to da se prodavala samo u okviru turneje. Time je sigurno (pre)destinirana njena raritetnost. CD donosi dve nove Sylvianove kompozicije za koje on, ironično, nije radio muziku već samo tekstove ("The World Is Everything", "Sleepwalkers") audio najavu (sada već realizovanog) solo albuma Steve Jensena ("Slope") i kompoziciju koja najavljuje album Thomasa Feinera & Anywhen (The Opiates - Reviseted), dok su ostalo numere sa nekih od dosadašnjih Samadhi izdanja. Tek ovako, grubo rečeno, vidi se koliko je kvalitetom golem, iako kvantitetom omanji učinak ove etikete. Uz Sylviana protagonisti ovog semplera su David Toop (uz to i sjajni teoretičar, radi takođe za magazin WIRE, njegovu knjigu "Ocean Of Sound" možete kupiti i kod nas), ambijent legenda Harold Budd i odomaćeni Nine Horses sa nekoliko kompozicija. Prosto je fascinantno strpljenje i koncentracija sa kojom Sylvian bira umetnike koje će promovisati i vredno je konstatovati sa koliko odricanja pušta da se njegovi "potpisnici" iskažu. Bez trunke sujete i proizvoljnosti, ekstremno profinjenog ukusa, umetnici koje Sylvian "primećuje" - svoja raspoloženja kvalitetom stavljaju u jednu gotovo altruističku potrebu za deljenjem spoznaje, stvarnosti i neke (gotovo uvek) melanholijom umotane životne radosti.

 

ImageKnjiga je priča za sebe. Upakovana u dizajn Chrisa Bigga, regularnog kućnog Samadhi dizajnera (sa nostalgijom i čeznjom upamćenog i zbog angažovanja za 4AD) sa nizom fotografija čiji je autor upravo Sylvian i koje je on povremeno premijerno prezentovao na svom delu Samadhi sajta. Usamljenost, alijenacija, izolovanost i samoizolovanost, negde i ružnoća i besmislenost sveta mnogo govore o impulsima koji ga pokreću. Na početku knjige se nalazi i sjajan tekst pisca Jason Cowleya u kome on ukazuje na najbolju definiciju glasa David Sylviana (po tekstu New York Timesa), a to je konstatacija da je glas Davida Sylviana ustvari "introspekcija" sama po sebi. Ima li bolje i jasnije preporuke?

 

Hronolški, prvi se od (ovde u usta uzetih) ovogodišnjih Samadhi ekskluziviteta, pojavio početkom 2007 i to kao digitalni download: live album Harolda Budda "Perhaps". Iako se 2005. gromoglasno oprostio od živih nastupa spektakularnim koncertom u Brightonu, poduprt zvezdanom postavkom gostiju (John Foxx, Robin Guthrie, Jah Wobble, Bill Nelson...), uz to i na sav glas vikao da će upravo njegov Samadhi prvenac "Avalon Sutra" biti i njegovo poslednje izdanje, Buddovo učestalo pojavljivanje na raznim scenama nam nije ostavljalo previše mesta za sumnju kako taj oproštaj i nije bio i ozbiljan, a i diskografija se nekako značajno uvećavala nakon tih oproštaja. U oba slučaja kada je ovaj čovek u pitanju, razlozi su predvidljivo, valjani i opravdani. Za one koji ne znaju, Harold Budd je jedan od pionira ambijenta i pored Briana Enoa jedan od prvih gardijana i sinonima te mnogima sada već preraširene i nasušne potrebe u konzumiranju muzike.

 

ImageDecembra 2006. je održao tribute koncert piano improvizacija u California Institute of Arts u čast preminulog prijatelja i kompozitora Jima Tenneya. Bez elektronike koja je potcrtavala njegove ambijente, Budd je ovom koncertu pristupio, pa skoro na onaj način koji se pripoveda u nekim zen-koanima - "da nikada ne treba reći sve u jednom susretu" i zato je verovatno pojavnost ovog emocionalnog memoriala i razvrstana u 13 dijaloga varijabile od 90 do 1020 sekundi. Svi klasični znaci stvaralaštva Harolda Budda su ovde, plus lična posveta čoveku sa kojim je Budd razmenjivao ideje i uticaj. Svetla koja isijavaju pri slušanju ovog albuma jesu tužna, voda se tek pomalo zatalasa, ali nekada je to i najveći podsticaj da se razvije misao.

 

A mnogo istine da je Harold Budd uz još koji dobri razlog aktivan, pokazuju i dokazuju dva sjajna izdanja koje je uobličio, te usnimio zajedno sa (ex Cocteau Twinsom) Robinom Guthriem. Gore pomenuti Brian Eno i jeste najzaslužniji za poznanstvo dvojice umetnika, možda i muzičkih vizionara. Elem, dvojac je započeo saradnju davne 1986. na albumu "The Moon & The Melodies" za 4AD, gde je kompletno članstvo Cocteau Twins svoju muzički poetiku razdelilo, odmah zatim i podelilo sa Buddom, te je i čitav poduhvat i bio potpisan prezimenima učesnika (Budd, Guthrie, Frazer, Raymond). Robin & Harold su nakon toga parcijalno nastavili saradnju na Buddovom albumu "The White Arcades", a 2005. su udahnuli punim plućima i prvi put svojim imenima označili prvu zvaničnu saradnju: muziku za film Gregga Arakija "In Mysterious Skin".

 

ImageI evo, ove 2007. su simultano izdali dva albuma koja se u svemu, naslanjaju jedan na drugi. Počevši od omota, naslova (After The Night Falls / Before The Day Breaks) i pojedinačnih pesama (How Distant Your Hearts - How Close Your Soul; Avenue of Shapes; a Formless Path na početku, pa do na koncu Turn off the Sun - Turn on the Moon) dvojac kao da suprotstavlja opozite i pokušava da ih približi i u krajnoj fazi stopi i da na taj način pokaže koliko su, u stvari, samo deo iste celine, ali i da je dvojac spreman da ih kao svoje prigrli i dokaže da sve ima i svetlu i tamnu stranu - ovde barem verbalno i tematski. Muzika im je ipak mnogo više afirmativna i svetlo-kontemplativna, nego što sa zvucima igraju opterećujuću i teškim mislima i izvedbom kvazi-ideologišu, kako bi neki pretpostavili. Verovatno se u tome i nalazi činjenica da je Darla kao izdavač ovo više najavljivala kao instrumentalni, nego ambijentalni album, mada su i dalje ključni i raspoznatljivi znaci stvaralaštva ovih umetnika u uobičajenom opticaju, tako da dobijamo ono očekivano, pa i više od toga. Ničega aljkavog, dakle, ovde nema.

 

Manirizam, naravno, kao što se utvrdilo na zasedanju europejskog foruma za besmislenost u Doveru, švajcarsko-češki kanton, može uvek da donese više od uprošćenog i primitivnog eksperimentisanja.

 

Tako i zagrljaja nikada dosta, a najlepši su od onih koje volimo i najčešće nas grle, pa ih i bez rizika očekujemo...

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement