Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Predrag Krstić

 

Dijalektika parloženja: o rođenju ptičjih metafora filozofije iz duha gneždenja

 

ImagePostoji jedna zanimljiva "kontekstualistička" interpretacija nesmanjenog interesovanja za "Filozofiju palanke", koju je sa suverenom lakoćom znalca u nekoliko poteza izveo Milan Subotić. Prema njoj, to interesovanje se zapravo pokazuje kao obnovljeno i prelomljeno čitanje proisteklo iz naknadne optike jednog ipak jasno drugačijeg duha vremena, kojem se učinilo da odgovore na vlastita nedoumenja može potražiti u ovom ranijem svedočanstvu. Naime, kada je krajem šezdesetih pisana, "Filozofija palanke" je izgleda smerala da bude neka vrsta onoga što je u drugim socijalističkim sredinama bila marksistička kritika ideologije građanstva. Građanstvo je samo preimenovano ili kamuflirano kao "malograđanstvo", palanačkost, a kritika je u najboljem slučaju ostala kriptomarksistička. U nezaobilaznu studiju koja predstavlja egzegezu (pred)modernih srpskih strujanja i status kultne knjige koja objašnjava "našu situaciju", promovisana je tek devedesetih, kada je tragično okruženje izgledalo da može biti tumačeno kao katastrofička posledica njenih nalaza.

 

Moje prvo čitanje "Filozofije palanke", iz osamdesetih, nije bilo opterećeno onom praistorijom ili pravom istorijom pisanja, pa nije uspelo ni da zapazi ikakvu inspiraciju ili orijentisanost s obzirom na levičarsku kritiku. U bitnom smislu, naprotiv; koliko se sećam, utisak je bio da ta, ne samo umesna nego i preko potrebna knjiga, koja se okreće protiv pretećeg palanačkog duha i provincijalizma, ima možda jedinu manu što, paradoksalno koliko i prenaglašeno, progovara jednim najmanje primerenim, veštim ali pogdegde usiljenim - hajdegerijanskim žargonom.

 

Devedesetih se činilo da je čitanje "Filozofije palanke" kroz tu "kulturnokritičku" dimenziju postalo opravdanije nego ikad, a ona sama se ustanovila, izgledo je s punim pravom, kao svojevrsni opšte poznat, dakle manje čitan a više nekritički prihvaćen, zaštitni znak aktivnog otpora ili unutrašnje emigracije intelektualne scene pred pobunom masa u zlehudim vremenima. Ako je nekada i spadala u krug marksističkog modernizma, sada se našla u prirodnijem okruženja dela Ivana Čolovića, prvo "Divlje književnosti", a potom i "Bordela ratnika", kao i onih romana i eseja u kojima je do vlastitog internog okreta Milovan Danojlić radio isto: nalazio groteskne, ridikularne i najzad sablažnjive tragove, brazde i čitave njive palančenja u isprva intimnim mentalnim rezervatima i poluglasnom mrmoru kasaba i predgrađa, a potom i u javnom diskursu koji je prerastao u normu ophođenja i eksplodirao u samodopadnoj i samoubeđenoj ekstazi nasilja.

 

Ova etno-denuncijacija, ova raskrinkavajuća karakterologija, ubrzo je potom, naravno, doživala i kontra-kritiku, reakciju koja upozorava da se kao takva nalazi uvek na opasnoj granici izvesne moralke s neobrazloženih visina, izvesne elitističke ili ismevačke antropologije, pa čak i svojevrsnog mazohističkog kulturnog rasizma. Za razliku od popularnih čitanja, autori su, pravde radi valja reći, toga bili svesni. Upozorenja protiv takve recepcije se štaviše - u svesti o dometima preduzete analize ili samoprokazujuće, u zavisnosti s koliko dobronamernosti se pristupa tumačenju - mogu naći u samom pismu, obično u završnim delovima ovakvih dela. Tako i upozorenje ili priznanje ishodišta "Filozofije palanke" u, neizbežnoj ili hermeneutički neophodnoj, ali izvesnoj univerzalizaciji i eternizaciji fenomena palanke i, zanimljivo, recipročnom neiskazu ili nedorečenosti stanovišta s kojeg se njegova kritika preduzima.

 

Potonja bi naravno mogla biti tačna i kada bi bila tendenziozna, nešto na šta povremeno zaista liči, naročito u reinterpretacijama: na progovaranje u ime civilizacije ili urbaniteta, dakle Grada. Ali bi i tada i time upravo ukazivala na vlastiti graničnik, na granicu teorijske produktivnosti jedne fenomenologije i na granicu plodotvornosti jedne filozofske kritike. Verujem da bi bilo inspirativno iskušati ta ograničenja, tu (ne)dalekosežnost teme i tematizacija palanke na mnogim momentima Konstantinovićeve knjige.

 

Osam(osta)ljenje

 

Jedan takav momenat svakako bi se ticao statusa filozofije - koja se izgleda nedvosmisleno uzima kao makar još jedan, a možda i jedini delotvorni kontrapunkt palanačkom habitusu - i dozivao bi već znamenitu priču o Ćirilu filozofu. Konstantinović se naime poziva na sledeći zapis iz Vukovog Rječnika:

 

"Srblji pripovijedaju da tice na ćirilovdan traže druga svaka sebi da gradi gnijezdo i da nose jaja; pa koja ga ne nađe ona se objesi."

 

Toj koja ostane hendikepirana za gnezdo i porod doliči naziv "Ćiril Filozof". Umesto da se kući i plodi, ona je valjda izdangubila = profilozofirala i stoga, sada kada je došlo stani-pani, ne može nikoga da uvreba za propisanu rabotu - pa joj valja mrijeti. Nije se povinovala opštem zakonu živog Sveta. Ta ekskluzivna afirmacija bračnog režima u srodnoj i poopštenijoj formulaciji, da svaka ptica svome jatu letu, univerzalizacijom dobija razmere jednog panvitalističkog rasizma. Budući da joj se - njoj, bilo kojoj i bilo kakvoj i bilo s kojih razloga - nije dogodilo jato, da se pokazala disfunkcionalnom za njegove svrhe, usamljena tica je ostala na brisanom prostoru gde Života nema, gde ne sme da ga bude. Rečnik Narodni otpadnika ne može čak ni kao Ružno pače da vidi, samo kao prokletnika. Svako izopštenje, a pogotovo samovoljno, iz Jata = Plemena ima svoj ishod, ne u simboličkoj nego u stvarnoj smrti = bešenju. Jer šta je Udes Ljudski (jer je i Ptičji, jer je Svesvetski) nego naći Druga i onda svijati gnezdo.

 

"Ova ljubav u gnijezdu je, zacelo, sušta suprotnost filo-sofiji kao jednoj drugoj vrsti ljubavi i zato je ona, u stvari, mržnja spram filozofije. [T]a mržnja je prvi uzrok nužne suicidnosti same filozofije u svetu palanke. Jer, suicidnost je uslovnost koja proizlazi iz samog naloga duha plemena/palanke. Filozofija je suicidna zato što ne nalazi put do gnezda, zato što ne zna za ljubav s one strane mudrosti..."

 

Ova filozofska reakcija koju Milorad Belančić pronicljivo izlaže i obrazlaže je svakako neophodna da bi se dekonstruisala metafora Gnezda. Ali i bez toga, da bi se prokazala njena pritupavost možda je dovoljno uočiti kako je ono nešto vazda žuđeno, vazda deficitarno, nikad u dovoljnoj meri zastupljeno (osim kao predmet glorifikacije), nešto poput "sloge", te je tako oveštalo od samorazumljive upotrebe postalo večito stihotvorno utočište i nikad dopevana inspiracija svih metiljavih narodnih pripeva, zapeva i napeva. Motiv te Topline u trudbeničkoj, ali srećom ispunjenoj prinudi, motiv male, ograđene, memljive, dobrovoljno klaustrofobične Zbrinutosti, doživeće klimaks tek kad jaja zauzmu mesto i ptići otvore kljunove. I neće čeljadi biti tesno jer nisu besna..., nego će, blago nama, ponoviti i uvek iznova ponavljati takozvanu našu Istoriju.

 

Kada se Radomir Konstantinović poziva na Slučaj Ćirila Filozofa, on bi, nema sumnje, da potcrta liniju animoziteta jedne "Civilizacije" prema Mišljenju. Tamo gde nema filozofije i filozofa, gde vlada lišenost truda poimanja, nikada se ne gubi vreme čak ni na obrazloženje prednosti ostvarenja blaženog cilja odsustva mišljenja, već se, neopterećeno ikakvom omraženom argumentacijom, neposredno praktikuje takozvani Život u koji se jednostavno može sjatiti i u njemu prirodno ugnezditi. Jednostavno i prirodno - atributi koji možda ponajbolje predstavljaju antiintelektulani stav i, uz predrasude i autoritete, grade kletveno-psovački deo mitologije mišljenja. Svojim nedvosmislenim domo-gnezdo-rodstvo-ljubljem svaki Individualizam je tu pre i nezavisno od svoje stvarne pojave odagnan, za račun neuporedive udobnosti homogene Grupe bez ikoje heterogenosti, a svaki Tragizam je iščezao u onom ljigavom pouzdanju u Kolektiv koje ovekovečuje i reprodukuje Sentimentalizam.

 

I tu, zaista, nekakvog besplodnog i neugneždenog samotnika "Porodično-Ljubavni" pogled ne može da recipira drugačije nego kao nesrećnika, koji ne sme da može da preživi jer bi tako došla u pitanje neupitna Istina da preživljava samo Rod, Pleme, Zajednica. Gnezdo = Pleme, takođe je opšte poznato, preživljava plođenjem. Ako se pojavi taj uvredljivi skandal - pojedinac, prepoznatljiv po tome što neće da se plodi - on, kao Jedinka, izdvojena od Nas, kao Individuum koji dozvoljava sebi da misli i ono podrazumevano i posvećeno neupitno, mora biti priveden pravednoj odmazdi i životom plaćenom uvidu da je svaka filozofija izlišna i pod pretnjom (samo)ubistva zabranjena u organskom totalitetu zatvorenih pitanja.

 

Obesvećen, zamračen, bezrodan, nevezan za rod, odvezan od poroda i naroda - jer "misli nisu plodovi zemlje", kako bi rekao Liotar, već radije oblaci, neprizemljene i promenljive konfiguracije - filozofski gard se, mnogo pre nego što je promivisan u posebni nomadski duh, ispostavlja kao lutajući, bludeći, bez korena, i što je još gore, bez namere da pušta korenje. Kao takav, on je za ono unisono jedinstvo plemena = roda = stada = prirodne zajednice - jedno opsesivno uznemirujuće i potencijalno preteće držanje. Otvorenost neuređenog sveta van gnezda, raznovrsnost stvari, reči i lica nasuprot pouzdanoj istovetnoti, priznanje i voljenje nepoznatog nasuprot nametanju poznatog za univerzalni standard - to je nepodnošljivi atak na u-dom-ljenički Ideal Predaka koji pukim trajanjem, drevnošću, garantuje vršnju istinu i nuka da se odrod operiše od Roda. (Ćiril) Filozof mora ostati izvan roda, bez roda.

 

"Filozof je uvek Ćiril filozof, misao bez roda (kao bez ljubavi u rodu, za rod), usamljena misao koja usamljuje i koja je zato (ma koja i ma kakva misao) opasnost za pleme koje je, zbog toga, i osuđuje na smrt. Života ima, može i sme da bude samo u rodu koji opredmećuje i ograničava opredmećenjem; sve izvan roda je ne-život ili sama smrt, sinonim "tuđinstva" kao ništavila kojim vlada smrt kao vrhovno načelo."

 

Ali, ako pažljivije pogledamo, ovo je - u otklonu ili odbegu od "narodske mudrosti", u dobroj meri ovde kao opravdanje uzetoj - u negativu oslikana tradicionalna filozofska apologija osamljenosti. U protivstavu prema svetu jata, ona ipak njime ostaje neizbežno aficirana. Da nije gnezdocentrične vizije nje kao ne-srećne aktivnosti (ili pasivnosti, svejedno), ne bi se rodila ni laskava iluzija njenog ubogog dostojanstva u prokletstvu. Obrćući stvar, ona u samoći sada nalazi i onu najveću i istinsku sreću. Samoća je onda za mudroljube bila vrlina sama po sebi ili njen nužan, neizbežan proizvod. Aristotel u "Eudemovoj etici" formuliše taj možda neprolazni filozofski credo: Sreća je kad je čovek sam sebi dovoljan. Filozofska sreća, pravo blaženstvo je biti sam i biti samodovoljan, nepotrebit u toj samoći.

 

Sumnj(ičenj)e

 

Priča je drevna i ispričana je na različite načine, i pre nego što je skovan domicilni termin "palanka". S jedne strane je vazda bilo "stado", celina iz koje se ni jedna životinja ne izdvaja. Ona simbolizuje "masu", tu inače fizičku kategoriju lišenu morfoloških svojstava, bezobličnu, odnosno, što mu dođe na isto, podobnu svakovrsnom oblikovanju. Čovek grupe ili stada je kao ovca koja je preplašena kad je sama: on ima potrebu da oko sebe oseća druge ljude, budući da mu njihovo prisustvo uliva osećaj sigurnosti. S druge strane je pojedinac, "ličnost", koja je izdvojena iz organske zajednice, kadra da živi u samoći, izvan bilo kakve skupine, i izvan gregalne potrebitosti. S druge strane je lična sudbina onih koji ne pripadaju stadu, koji su potpuno nezavisni: junaci, mudraci ili sveci.

 

Junaci po tragičnom usudu, sveci po ulogu, a mudraci su po uverenju izgleda morali biti takvi. Možda je sve to i arhetip, kakav se pronalazi i kod jogina, vračeva ili sufista, ali se čini da je ideal samodovoljnog, u sebi smirenog mudraca koji je ostvario blaženstvo, u našoj zapadnoj kulturi bitno vezan za onu antičku tradiciju koja se proteže od simbola ptice koja nije u jatu, još od mitsko-presokratske sove, do njene stoičke i određujuće i za naše vreme definitivne imunizicije i artikulacije kao slike nepomerivog mudraca i njegove ničim pomutive sreće. Amblem filozofije je postala jedna doduše i dalje ptica, ali sada nesjaćena i uz to noćna ptica, ptica nespojiva sa jatom, a gotovo nužno asocirana sa prodornim pogledom...

 

No da li se sovina kontemplativna i stvaralačka noćna praksa zaista toliko bitno razlikuje od one "neduhovne" sfere folklornog vizionarenja i anonimnog tvoraštva? Srpska pisana tradicija, nema sumnje, nagovor na suspenziju mišljenja neguje i u svojim najsublimnijim formama. Linija koju prati Konstantinović pruža se najmanje od Njegoševih poslovično-ispovednih artikulacija: "Kad sam gode mnogo razmišljava, vazda mi se poso povukava" i "A ja zebem od mnogo mišljenja", i teče preko popularnog Rakićevog alibi stiha iz pesme "Misao": "Kad srce zapišti misao je kriva", sve do Pandurovićevih radosnih objava dragovoljnog oprosta od pameti u pesmama "Svetkovina" i "Mrtva jesen": "Sišli smo s uma u sjajan dan" i "Ostav'te me. - Ja ću rado kreten biti".

 

Ali pri tome je važno još primetiti da ovo svakako nije samo srpski etnopoetički sindrom, kao što ni priznanje toga nije uteha. Inkopatibilnost sreće i mišljenja su one Hegelove "lepe duše", romantički pesnici svih vremena, pre ili kasnije razrešavali na stranu izvorenja, utona, porinuća i odstupanja od uma, svojim talentom pritom dirljivo svedočeći tu zdvojenost i gradeći od nje često nenadmašno Delo. Isto važi i za filozofe. Ideološki aspekt ove omraze na mišljenje, ovog antifilozofskog stava, koji se u metafori ili kompletnoj ideologiji gnezda nerazdvojno udružuje sa psihološkim aspektom "volje za smradom" i trajanjem, proteže se i na sve one filozofije koje ranije ili kasnije tragaju za izvorom, za prvim, za principom, starajući se da odgovore na jednu, na kraju krajeva, ipak samo potrebu: "ontološku potrebu", potrebu za sigurnošću, za bezbednim tlom, za pouzdanom osnovom. I filozofija je, nikada dovoljno naglasiti, umela tako da stalno iznova reprodukuje palanku u svojim registrima "utemeljenja".

 

Ali je zato, posle svoje samoproklamovane, odveć poznate, odavno istrošene ali i danas žive metafore sove, uvek sama filozofija bila ta koja više nije mogla da izdrži u samozadovoljnom podrazumevanju. U neko doba ona je preduzela demistifikaciju i te svoje, na poseban način udobne, filozofske osame. Niče istovremeno i zaoštrava i nadrasta ovu esnafsku mitemu prezira sveta ukletih noćnih vidilaca, ovo samouzdizanja na talonu stare skale ponorom podvojenih onog plemenitog i onog ropskog, onog uzvišenog i onog poniznog, onog sovinskog i onog "jatskog", koje prozopopeja mudroslovlja do njega preduzima. I on bira drugu životinju. Čitav niz životinja, doduše, ali ovde nas posebna interesuje jedna opet ptica: orao.

 

"Hladne duše, mazge, slepci, pijani - nisu za mene srčani. Srce ima onaj koji zna šta je strah, ali koji ume da savlada strah; koji vidi ambis, ali s ponosom. Onaj koji vidi ambis, ali očima orla, - koji kandžama orlovskim ambis dohvati i shvati: Taj ima hrabrosti."

 

Ambis koji je otvorio Niče ovakvim grabljivim orlovskim shvatanjem i dohvatanjem, a ne više sovinski zatajenim i defanzivno izolovanim, odjekuje još uvek. Ljudski poroci i vrline su "genealoški" raskrinkani kao iznikli iz animalnih instinkta, kao potisnute energije koje dopiru iz pradavnih, teorijskom i društvenom regulativom neinficiranih vremena. Ti instinkti, ispostavilo se, nisu atavizam koji je potisnuo nekakav razvijeniji stupanj organizacije, nego upravo izvorište one strukture koja sebi laska da ih je ostavila iza sebe. Ljudska plemenitost ne transcendira životinjsko stanje, nego je izgrađena na njemu.

 

A ako je tako, onda je i jedno sasvim drugačije, možda manje "otmeno", ali i manje grabežljivo, miroljubivije, "ženskije" viđenje stvari, makar jednako moguće. Ničeova vitalistička upućivanja privela su krajem dvadesetog veka upravo neslućenom ili čak rezultatu direktno suprotstavljenom njegovom. Takav rezultat bi da ide preko ne samo sovuljaginskog mudraca nego i onog orlušnog (nat)čoveka koji se sada prepoznaje kao i dalje jedna epska prometejština, kao (još) jedna nova mitologija koja je samo ispremeštala ili međusobno protkala uloge Prometeja i orla na kavkaskoj st/ceni.

 

Čini se da se time konačno izvodi i iz onih orijentira koji implicitno ili eksplicitno obeležavaju i epiku "Filozofije palanke". Jedno (pre)usmeravanje koje bi da zađe s onu stranu diskursa pobede, ratovanja i ovladavanja, s onu stranu kolopleta trpljenja i činjenja nepravde i nasilja, nastoji sada da progovori drugačije - drugačije i od sove i i od orla, kojima je, na kraju krajeva, zajedničko da su (dnevne ili noćne, ali svejedno) grabljivice - da progovoriti o i sa pticama.

 

"Ptice su naši prijatelji. Ali takođe naši vodiči, naši čuvari. Naši anđeli u nekom smislu. Pesma ptica vida mnogu beskorisnu reč, ona čini dah ponovo devičanskim i pomaže mu da raste. Pesma ptica restaurira tišinu, isporučuje tišinu. Ptice teše, vraćaju u život, ali ne u inerciju. Ptica animira dah dok čuva njegovu materijalnost. Ptice slave harmoniju prirode, one hvale povratak sunca, radost proleća. One transformišu energiju u korisne aktivnosti, igre, pesme zahvalja i ljubavi. Kako odgovoriti na njihov poziv, ako ne postajući delikatnim prijateljima, kakvima one hoće da postanemo? Pozivati na ljubav pevajući: nije li to bolje nego koristiti oči ili ruku pokušavajući da utamničimo želju drugoga? To je, međutim, ono što naši učeni filozofi propisuju, zamišljajući sebe mnogo superiornijim od životinja. Podjarmiti, posedovati, vršiti nasilje nad skromnošću ili intimnošću drugog, to im se čini dokazom krepkosti, pre nego da uče da pevaju da bi sa udaljenosti dozvali Drugo da priđe bliže. Zapadni razum priveo nas je tome da zaboravimo pesmu i poeziju kao reči koje dopuštaju jedan susret između nas. Mi smo prešli sa pokornosti jeziku utemeljenom na apstraktnoj argumentaciji na prećutna držanja gde postoji onaj koji dominira i onaj kojim se dominira. To je uvek ista logika, tuđa deljenju govora, ljubavi, želje. Ptice se čine mnogo naprednijim nego što smo mi u ljubavnom dijalogu, i mogu da posluže kao naši vodiči barem na delu puta, ukoliko istrajemo u tome da ih slušamo."

 

Lis Irigarej ovako evocira poj ptica kao protivotrov čitavoj okcidentalnoj filozofskoj racionalnosti koja se, razvijajući kancerozne mentalne proliferacije, nadala superiornoj enegriji koja bi transformisala našu elementarnu vitalnost u suptilniji dah. Umesto toga i blagodareći takvoj nastrojenosti, za volju moći amputirano je, omalovaženo, izgnano ili bačeno u rezervat prijateljstvo i saosećanje. Životinjski glasnici su tu da nekako ne-egocentičko, ne-narcistički podsete na izgubljenu humanost. Njihova asistencija zahteva napuštanje "projekta arogantne dominacije svetom", izvesno "zaustavljanje sebe" i obraćanje pažnje na potkrepljenje, na reanimaciju zagubljenog kursa koju životinjska intervencija signalizira. Saosećanje koje nam pokazuju ptice i druge životinje najavljuje različitu mogućnost postajanja čovekom. Na nama je da učimo iz saosećanja životinja i osposobimo se za uzimanje učešća u "deljenju govora, ljubavi, želje", osposobimo se za susretanje Drugog koje bi ga "ugostilo u njegovoj razlici". Sve to sada tek ptice, tek druge životinje, životinje koje nismo mi, mogu da ponude.

 

Dvoje(va)nje

 

Ove poslenje ptice su definitivno drugačije od onih koje se pare i gnezde na ćirilovdan i izgone filozofa. Ili su ptice uvek iste, istorodne i može biti čak i kooperativne s obzirom na čovekova autentična pregnuća, samo ih je gorda filozofska antinaturalistička zabludelost tokom istorije morala da krivotvori. Sa postmodernom, filozofska samosvest možda tek treba da otplati i taj račun, ne bi li se otvorile oči i uši, koje su u vreme nastanka mišljenja zatvorili jednom davno još Edip i Odisej, ne bismo li se iznova osposobili - za cvrkut. Sova se u konačnom obrtu premetnula u vrapca.

 

"Stiče se utisak, kao da je većina ptica jednim udarcem shvatila da je i ono o čemu se s krovova do sada pevalo u ime modernizma isto tako bila obična vrapčija muzika, koja je bila tako rafinirana da sebe smatra merom stvari, pa čak i glasom samog svetskog duha. Od tog trenutka mnoštvo vrabaca je prestalo da uviđa zbog čega bi trebalo da drži zatvoren kljun kako bi osluškivalo muziku koju modernisti zvižde preko krovova. Moguće je da postmoderna nije ništa drugo nego ono što odzvanja s krovova kada vrapci koji su do sada držali zatvorene kljunove iznenada više ne uviđaju zbog čega bi ih i dalje držali zatvorenim, i upravo ovo neuviđanje zvižde s krovova kao najnoviji trend. Postmoderna jeste autopoetički sistem koji počinje da se stabilizuje čim kritička masa vrabaca počne s krovova da peva o tome da ne uviđa zašto ne bi s krovova pevala i onako kako su ih učili da ne treba pevati."

 

Sloterdajk konstatuje ovakvu metarmofozu filozofije, ipak joj dajući rang skandala, jednog ispada unutar nje, ili upada u nju, jedne konkurentske intervencije elementa, stihije, koja čini da ona korača samom granicom svoje prepoznatljivosti, propusnosti, izvodivosti. Logika dominacije uma koji žudi za moći, za ovladavanjem, izokrenula se ne samo u advokaturu drugačijeg uma, nego i u isprazno zaricanje u "drugo od uma", u puko osporavanje logike i nadležnosti umovanja. Pošto su filozofske sove samo virtuelne, svi smo virtuelno sove. Na grbu filozofije onda se ne bi više nalazila Minervina sova, već vrabac na krovu, a smireni zvuk teorijskog razlaganja smenilo bi razigrano i lakomisleno cvrkutanje vrabaca koji "se bezdušno raduju stvari trenutka, cvrkuću melodije duha vremena navrat-nanos i zvižde na skandalozan način rugajući se tonovima sova koje se ponašaju kao da je istorija muzike i mudrosti s njima došla do svog konačnog kraja".

 

Preobražaji onog s početka samo ubogog Ćirila filozofa, dakako, kroz njegovu autoperecepciju, tako ispisuju jednu krivudavu istoriju: od vlastitog konstrukta prožetog infantilnim narcizmom, koji je konstituisao čitavo moćno carstvo nobiliteta i, respektabilno, profanosti, do korekcije njegove zabludelosti, koja detronizuje fantazam u kojem obitava i kroz koji bi da se probije, sve do mere preporuke potpune abdikacije, čak i po cenu opravdanja one neposrednosti koja u "krivom pozitivizmu" mora da afirmiše diskriminativnost, nereflektovanost i manjak i potrebe i mogućnosti ikakve re-vizije i korekcije. Konačno se u okrilju samog mišljenja pojavilo ono Drugo mišljenja i u žanru filozofije ona razlika filozofije, samo sada paradoksalno i dosledno suicidalno afirmisana u mediju vlastitog protivnika; jedna toliko prodorna kritika da više ne regeneriše ni vlastiti gard.

 

Osvešćen i o tome i upravo s obzirom na sopstvenu istorijsku samosvest, Ćiril filozof se pokazao kao naličje onoga što prokazuje, i utoliko i sam kao nešto rđavo. On je u pravu samo protiv totalitarne zajednice koja bi da, kao homogeno Celo, u indiferenciju integriše i njega i sve pojedinačno, različito, odstupajuće... Ali to njegovo pravo nije apsolutno. Kada se samostilizuje u apsolut, izgleda da i on i njegova filozofija postaju ne samo neistina, nego i vlastita karikatura. A opet, s druge strane, na kome bi drugom do na njemu bilo i da ta (samo)ogrešenja gordosti iskupi i odlepi se od te klatareće rđave beskonačnosti kojom se uvek iznova samoodređuje u suprotstavljenosti prema već unapred diskreditovanom zaparloženom jatu?

 

Beleška o autoru: Predrag Krstić (1964) je magistar filozofije, profesor i istraživač. Učestvovao je na nekoliko domaćih i međunarodnih filozofskih, književnih i pedagoških simpozijuma, urednik je dva zbornika radova ("Kritički pojmovnik civilnog društva I-II", 2003-2004), autor je dve knjige poezije ("Psihokosmografija pesme", 1992; "Uknjiženje poezije", 2005), zbirke priča ("Povedanje", 2006), kao i niza priloga objavljenih u stručnoj i literarnoj periodici.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement