Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (januar-februar 2008.)

 

Đurđa igra zanimljivu igru

 

ImageUkazala se prilika da intervjuišem književnika Dragana Velikića i da mu postavim pitanje koje sam dugo čuvao u novinarskom notesu. Razume se da je povod za razgovor bila "Ninova nagrada" koja je uručena Velikiću za roman "Ruski prozor", ali pitanje koje sam davno spremio a sada konačno i postavio, ticalo se knjige koja je objavljena pre nekoliko godina i koju nije napisao moj sagovornik.

 

Naime, u romanu "Lov na Đurđu" mlade spisateljice Maje Nešovanović (1980) pojavljuje se junak-pisac Dragan Velikić. On ulazi u stan glavne junakinje Đurđe da bi kupio klavir. No, u tom ulasku ima nečeg tajanstvenijeg. Ako postoji teorija koja kaže da pisac lovi svoje junake, ubacuje ih u roman i upravlja njihovim životima: pušta ih da se raduju, tuguju, žive ili umiru, onda postoji mogućnost da je baš Đurđa odabrana od poznatog pisca da bude jedan od njegovih junaka. Jedini način da se ona izvuče jeste da i sama organizuje lov: da odmah počne da piše roman i da za glavnog junaka izabere baš Dragana Velikića. Da pisca Dragana Velikića pretvori u junaka Dragana Velikića, ubaci ga u roman i onemogući ga da ulovi Đurđu?!

 

"Znam sigurno šta je bilo pametno, okrenuti naopačke svet koji me goni, pa od lovine postati lovac", piše u romanu Maje Nešovanović. "Od lika postati pisac. Znam sigurno šta je bilo pametno, obuzdati svog učitelja, svog lovca i napraviti za njega teren, ograditi ga zastavicama, mirisnim obeležjem i držati ga. Zarobiti ga u knjigu. 'Kao pauk', govorio je Dragan, 'pisac plete mrežu iz sebe samog, iz svog taloga'. Da, dok ne naiđe drugi pauk i ne započne SVOJ lov."

 

Kada smo priveli kraju intervju, konačno sam iskoristio priliku i upitao Dragana Velikića - književnika, ali i ambasadora Srbije u Beču - da li je pročitao roman u kome je glavni junak. "Nekoliko meseci nakon izlaska romana "Lov na Đurđu", Maje Nešovanović - tada sam živeo u Budimpešti - neko mi je doneo iz Beograda tu knjigu", odgovorio je. "Pročitao sam je. To je jedna literarna igra. U mnogim mojim romanima pisci su junaci: Zvevo, Džojs, Nabokov... Prilazio sam ih kroz njihove knjige. Tako je i meni prišla Maja Nešovanović. S tom razlikom što ja svoje junake-pisce nikada nisam sreo..."

 

Dve knjige Raše Popova

 

ImageSada već na prošlogodišnjem Sajmu knjiga predstavljene su dve nove knjige Raše Popova. Roman za decu "Čarobnjakov SMS" i posebno zanimljiva knjiga bajki "Bajke za XXI vek". "Bajke su po pravilu zastrašujući prizori potencijalnih sila koje prete ljudima i svetu", rekao je Rša Popov kada smo ga pitali zašto piše bajke. "Deci su bajke potrebne da bi im ukrotile njihove nesamerive susrete sa primarnim strahovima. I u dvadeset i prvom veku postoje ti primarni strahovi. Postoje sile koje prete ljudskom rodu u razmerama strašnijim od nekadašnjih. U Pragu beleže na jednom zidu uz Vltavu najveći nivo poplavnog talasa u istoriji. To je, naravno, preko glave čoveku. Ali jeza me je podišla kada su mi pokazali da je poplavni talas iz 2002. godine prevazišao onaj najviši zabeležen u istoriji! Naravno da je to strašna posledica klime poremećene trijumfom industije u najrazvijenijim zemljama sveta. Napisao sam bajku o tome, o snegu otopljenom na Južnom polu, o najpametnijim ljudima koje su, bar u bajci, strpali u logor na Južnom polu. Sve je to ispalo šaljivo, kao za decu... Što je najzanimljivije, najpametniji ljudi se ne moraju nigde strpati: oni ili ćute ili im je glas nejak."

 

Ko su sve junaci Rašinih bajki koje objavljuje Buklend? "U jednoj bajci opisao sam "trafiking", trgovinu ljudima, u drugoj kako gardisti ubijaju vladara. Sve su to prizori iz 21. veka. Slika sveta koju nam je otkrila nauka takođe je zaprepašćujuća. Tamne materije ima u svemiru više od ove naše suncem ozvezdane. Zbog toga, kao u Tamnom vilajetu, jedan moj princ putuje u carstvo tamne materije, a jedan sotonski tip ukrade iz sedmog neba svu gravitaciju. Do te priče naročito mi je stalo, jer odavno slutim da će političari i fizičari serijom nuklearnih eksplozija lišiti zemlju gravitacije i ona će se razleteti kao njihove haotične misli. Plašim li ja decu? Ne. To su ipak samo bajke. Ja plašim odrasle!"

 

Dok u ruci držimo Rašin novi roman za decu "Čarobnjakov SMS", objavljen u Sremskoj Mitrovici kod "Monarta", pokušavamo da saznamo za još neki od njegovih poslova. "Da li je tačno da ste prevodili stripove?" "Da. Dve, tri godine prevodio sam stripove sa italijanskog. Stripove Hane i Barbere, o Ogiju i Dogiju. Sećam se da je jednom došla sa mora moja prijateljica Branka Bogdanov i rekla mi da je svom sinu čitala strip o nekim psima iz kamenog doba. "Odjednom sam uzviknula: Pa, ovi psi govore kao Raša Popov! U čemu je stvar?" Objasnio sam joj da sam ja preveo taj strip!"

 

Ples Rožea Mile

 

ImageSlavni fudbaler Kameruna Rože Mila bio je jedna od najvećih zvezda Svetskog prvenstva u Italiji 1990. Ko se ne seća njegovog plesa kraj korner zastavice nakon postignutog gola? Ovaj momak koji je igrao fudbal na nekom zabačenom ostrvu, verovatno misleći da mu je tu kraj karijere, bio je pozvan od strane predsednika zemlje i zaigrao je u reprezanticiji. Tako bar ide priča. Ostalo je legenda.

 

Intervjuišući Sajmona Kupera, kolumnistu "Fajnenšl tajmsa", sjajnog analitičara i stručnjaka za fudbal, inače autora svetskog bestselera "Fudbalom protiv neprijatelja" (Samizdat B92) nisam odoleo a da ga ne upitam o susretu sa Rožeom Milom.

 

"Nisam se baš osećao prijatno s njim, jer je on tada već bio stekao svetsku slavu, a ja dotle gotovo da nisam sreo profesionalnog fudbalera", ispričao je Sajmon Kuper za srpski "Plejboj". "Bio sam preplašen. Mislim da je bilo vrlo hrabro s moje strane to što sam se uopšte usudio da ga pitam za intervju. Bio je prijateljski nastrojen, ali svestan svoje važnosti; on je jedan ponosit čovek. Vrlo ozbiljno shvata tu poziciju koju je za sebe stvorio. Bio je i ogorčen jer, uprkos tome što je bio dobar igrač, nije zaradio dovoljno para. Njegov uspeh na svetskim prvenstvima došao je prekasno da bi se obogatio. Dopao mi se, ali sam ga se plašio." "Dok ste ga intervjuisali, sedeli ste blizu prostorije u kojoj je godinu dana ranije sada već sportski direktor Rože Mila držao pod ključem sto dvadeset Pigmeja iz kamerunskih prašuma", nastavio sam, citirajući delove iz Kuperove knjige. "Rože Mila ih je pre toga pozvao da odigraju nekoliko mečeva da bi se prikupio novac za njihove zdravstvene usluge i obrazovanje, ali ih je zatvorio, postavio stražare i retko im davao hranu. Tada je predstavnik za štampu ovog turnira rekao "Rojtersu": Bolje igraju ako se ne prejedu. A kada su ga pitali zašto su zatvoreni, odgovorio je: Ne znate vi Pigmeje, mnogo ih je teško držati pod kontrolom."

 

"Mislim da u organizaciju tog turnira namerno nije uložio mnogo, nadajući se da će nešto zaraditi", objasnio je Kuper. "Pigmeji su u Kamerunu često na udaru rasne netrpeljivosti i on verovatno nije hteo da troši novac smeštajući ih u hotel i hraneći ih dobro. To je tužna priča koja me je, moram da priznam, nasmejala."

 

Bilo kako bilo, nikada neću zaboraviti ples Rožea Mile nakon postignutog gola. Imitirali smo ga dok smo igrali fudbal na male golove na stadionu u Mokrinu. Naši fudbalski snovi nisu bili ispunjeni. No, slučaj Rožea Mile daje nekakvu nadu. Njemu se fudbalska slava dogodila baš onda kada je već mogao misliti da je karijeri kraj. Zamislite da igrate fudbal sa društvom i da se odnekud odjedared pojavi predsednik republike i kaže vam: Pakuj se i ajde, igraćeš za reprezentaciju.

 

Epizodista u glavnoj ulozi

 

ImageHeroji mnogih mojih vršnjaka, dakle nas rođenih tu oko osamdesete, svakako su bili napadači Crvene Zvezde - Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević, Stojković ili Dragiša Binić. Ipak, u tim detinjstvima koja su pored istorijskog uspeha Zvezde u Bariju obeležili i mučni događaji tokom devedesetih na teritoriji bivše Jugoslavije, bilo je i pojednih "epizodista" za koje nismo mnogo marili ali čija su nam imena naprosto ušla u uši. Sećam se da su tih dana televizori bili pojačani do kraja i da su svi, već sasvim preplašeni i izgubljeni, pažljivo slušali sve lošije vesti pokušavajući da povežu ono što se povezati nije moglo. Neka od tih imena toliko su puta ponovljena da mi se kasnije, kad god bi ih čuo, redovno činilo kako te ljude na neki način poznajem. Produvao je zvučnik televizora dok je spikerka izgovarala prezimena: Milošević, Tuđman, Kučan, Drnovšek, ili reči: sednica, predsednik predsedništva, predsedništvo...

 

A onda su prošle godine i došla su nova imena. Ali, s vremena na vreme, začulo bi se kroz isti zvučnik telvizora neko od onih starih prezimena. To je umelo da me zbuni. Nakon decenije i po, imena političara kojima je zapala ta nevolja da učestvuju u "raspadu Jugoslavije", podsećala su na nimalo veselo doba, ali su ipak bila i neka vrsta kakvog-takvog podsećanja na detinjstvo. S druge strane, shvatao sam da zapravo o tim ljudima ništa ne znam, osim onih nekoliko osnovnih stvari koje su na TV-u besomučno bile ponavljane. Ko su ustvari oni, zapitao sam se i počeo da pretražujem internet. Ko su ti epizodisti iz detinjstva?

 

Pretraga je bila više nego zanimljiva. Najpre zbog toga što sam otkrio da su likovi iz predsedništva ljudi sa vrlo zanimljivim biografijama. Sada nisam morao ni da ih mrzim, a ni da ih volim. Sada nisu bili samo crni ili samo beli. Više nismo bili u svetu politike što bi značilo da smo mogli da preskočimo površnost. Tako sam eto tek tada otkrio da je Vasil Tupurkovski (Skopje, 1951) završio studije prava u dvadeset prvoj godini, da je u dvadest drugoj zavrišio postdiplomske studije u Mičigenu, da je u dvadeset petoj doktorirao. Napisao je obimnu istoriju Makedonije, imao važnu ulogu u košarkaškom savezu, olimpijskom komitetu, a skoro je (verovali ili ne) napisao porodičnu melodramu čija se radnja događa 1991. godine. Dramu je napisao za mesec dana i to dok je boravio u Njujorku a, kako kaže Globusu, likove je gradio po principu "kako je to napavljeno u seriji Seinfeld" čiji je veliki fan. Ne, nisam zaboravio, ali pored podataka da je nosio pulovere i bio član Predsedništva kome je Milošević rekao ono: Malo morgen - na opasku Tupurkovskog da Jugoslavija više neće postojati ukoliko se jedna od republika odvoji - Vasil Tupurkovski je ugledni profesor međunarodnog prava, danas privatnik, ljubitelj pozorišta, gotovo deset godina Njujorčanin i još puno toga. Biografija za glavnog junaka a ne epizodistu, zar ne?

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement