PanoramaRezoner
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Rezoner

 

Krah bioskopa u Srbiji

 

ImageGotovo nestvarno deluju cifre od 300 ili 400.000 gledalaca koje su veliki filmski hitovi imali u domaćim bioskopima pre samo pola decenije. Ima li spasa posrnuloj bioskopskoj mreži ili smo na putu da odgledamo "poslednju bioskopsku predstavu"? Za pravljenje kratke ali poučne priče o slomu bioskopskog tržišta u Srbiji nije neophodno, kao za mnoge druge propasti, posezati za poređenjima do u vreme bivše velike države. Niti je svrsishodno porediti tržište od preko 22 miliona ljudi i ogromnog broja što pravih, što improvizovanih bioskopskih dvorana koje je bilo respektabilno čak i za evropske uslove pa su pojedini "blokbasteri" poput legendarne Tesne kože umeli da naprave i po par miliona gledalaca, a čak i ozbiljni, umetnički filmovi mogli su da računaju na "skromnih" nekoliko desetina hiljada poklonika. Dovoljno je posegnuti za podacima od starim svega nekoliko godina i doći do poraznog zaključka da je ovde na delu savršen slučaj kombinovanja loših tendencija iz sveta "obogaćenih" lokalnih šmekom.

 

Tokom 90-ih domaći distributeri su živeli po sistemu toplo-hladno. Ugovori koje su imali sa tzv major kompanijama bivali su čas zamrznuti (sankcije, bombardovanje), čas aktivni, a čast lokalnih bioskopa spašavali su domaći filmovi ali i nezavisni program pa smo jedno vreme bili pravi raj za art filmove. Pamti se preko 130.000 gledalaca Almodovarovih Visokih potpetica, ogromni (loše nacrtani) bilbord na Trgu republike sa golim Harvijem Kajtelom (Zli poručnik) ili preko 70.000 gledalaca hermetičnog filma Klavir autorke Džejn Kempion. Informacije o novim ostaverenjima imali smo preko VHS piraterije koja je činila 95 odsto ponude video klubova koji jednostavno nisu imali šta drugo da ponude. Dolazak prvo Warnera, onda i Columbije na video tržište donekle je učinio ovaj posao ozbiljnijim, ali smo i dalje bili crna rupa na mapama filmske industrije.

 

Vodeći distributeri tog vremena bili su upravo oni bez velikih studija, tih dana su Miramax i Gaumont imali veću težinu od Foxa ili Disneya jer su njihovi fimovi mogli slobodno da se prikazuju pa su Metro film i First production vodili trku ispred Tucka, Bandura ili Vansa od kojih su poslednja dva u međuvremenu ugašeni, a Tuck još uvek odoleva i, kako tako servisira ovdašnje bioskope.

 

No, čak i tokom olovnih vremena metastaze Miloševićeve strahovlade bioskopi iako u opadanju nisu bili prazni. Bili su oronuli, zapušteni, par decenija iza inostranih standarda ali su i dalje imali publiku.

 

Šokantno zvuči podatak da je tokom nevesele 1999. godine čak 3,5 miliona ljudi posetilo bioskop u Srbiji, dakle više nego duplo više od broja koji je zabeležen prošle i koji će biti zabeležen ove godine. Već je 2000. donela porast na preko 4 miliona gledalaca, a prva prava demokratska godina donela je pravi uspon lokalne bioskopske industrije i sa 4,8 miliona gledalaca i relativno skupim kartama i sve značajniji faktor na međunarodnom planu. Nezavisni su se povlačili pred predstavnicima Holivuda, Metro film je pravio rezultate gledanosti na uštrb zarade i danas tavori kao beznačajan video izdavač, Tuck je postao najmoćniji domaći major company sa gotovo pola tržišta, naslovi koje je u to vreme imao na raspolaganju poput Harija Potera ili Gospodara prstenova razvalili su box office liste (ta dva filma zajedno imali su preko 700.000 gledalaca) i pozicionirali ga kao jedinu pravu profesionalnu distributersku kuću koja je otvaranjem multipleks bioskopa Tuckwood zbilja napravila pomak u shvatanju bioskopa u nas. U međuvremenu VHS nestaje pod najezdom DVD revolucije i ubrzo postaje jasno da nova tehnologija donosi sa sobom neslućene mogućnosti piratisanja bez gubitka kvaliteta, a po neverovatno niskoj ceni. Problem koji je pogodio ceo svet ali sa kojim se visokim kaznama i uz podršku države filmadžije donekle uspevaju izboriti počeo je da nagriza lokalnu bioskopsku scenu. Sledeća godina je na prvi pogled nastavila uspon jer je donela 100.000 gledalaca više nego prethodna ali to je iluzija jer je čak 1.080.000 gledalaca napravio samo jedan film - Zona Zamfirova. Više bioskopski fenomen nego pravi film, Zona Zamfirova je (poput Titanika u svetu) izuzetak, a ne pravilo jer takva dela u bioskop dovode one koji nisu prava publika i koji se nakon kratkotrajne aktivacije nakon toga ponovo deaktiviraju za sledećih 5 ili 10 godina. Nemili događaji iz 2003. I sveopšti osećaj nesigurnosti doveli su do skretanja pažnje sa pirata koji su to obilato iskoristili pa je broj gledalaca u 2003. pao na samo 3,4 miliona, i za razliku od rezultata koje su u svetu postizali nastavci Harija Potera ili Frodoa i družine, a koji su bili ili u istom rangu ili čak i sve bolji, kod nas su svakim novim nastavkom oni gubili 20-30 odsto publike. Sa buvljaka i opskurnih bulevarskih tezgi prodavci piratskih diskova su se vratili u sam centar Beograda gde ih je i danas moguće videti kako u Knez Mihailovoj opušteno prodaju svoju robu ugodno ćaskajući sa onima koji bi po službenoj dužnosti trebali da ih gone - sa policajcima.

 

ImageSunovrat pod legalističkim vlastima se nastavio i u 2004. godini, još 10 odsto gledalaca manje je zabeleženo nego u prethodnoj godini, a gromoglasno najavljivano sređivanje tržišta zbog uvođenja PDV-a očito se nije odnosio na relaksirane momke sa tezgama kojima niko nije rekao da bez fiskalnog računa ne smeju da prodaju robu sumnjivog ili bilo kog drugog porekla. Godine 2005. lestvica se spušta na 2,6 miliona ali u stvari tržište preživljava potpuni kolaps jer su polovinu te cifre napravila samo dva filma: Ivkova slava i Mi nismo anđeli 2. Publika ne da se nije vratila u bioskope već ih je, reklo bi se trajno napustila. Istini za volju, osim Tuckowooda, Rode, Šumadije i delimično Doma sindikata (svi u Beogradu) u Srbiji je preostalo svega 50-ak funkicionalnih sala sa redovnim repertoarom, većina mesta u Srbiji nema bioskop, deca odrastaju bez saznanja da tako nešto postoji, pojavljuju se i jeftina kiosk izdanja, a DVD plejeri postaju besmisleno jeftini pa film sve više postaje kućna, a ne socijalna zabava. Ceo ritual izlaska u bioskop polako nestaje jer bioskopa jednostavno nema. Nekadašnji gigant Beograd film je potpuno propao i prodao svoje sale novom vlasniku koji i pored preuzete obaveze izgleda ni ne pomišlja da barem centralne bioskope (Kozara, Odeon, Balkan, Zvezda, Kosmaj, 20. Oktobar) renovira, jedino je nekada uvek puni Jadran renoviran i pretvoren u kafić.

 

Prošla godina je verovatno najgora u istoriji domaće bioskopske scene, tek 1,6 miliona posetilaca imali su retke bioskopske sale u našoj zemlji (1/3 posete od pre 5 godina), čak i domaći filmovi koji su nekad (kakvi god bili) punili dvorane, ne mogu da privuku više od 50-ak hiljada ljudi, a veliki holivudski blokbasteri su sa nekadašnjih trista i četristo hiljada pali na 30-ak hiljada što se već smatra sasvim pristojnim rezultatom. Vodeći distributeri (Tuck, Taramount) tavore i nadaju se podršci države koja okreće glavu na drugu stranu, najavljuje silna ulaganja u domaće filmove koje potom niko neće gledati jer niti će imati naviku niti će imati gde to da učini. Kao poslednju šansu navode nove luksuzne multipleks bioskope koji će krasiti velike tržne centre (u Delti se uskoro otvara 6 sala) i koji bi u narednih par godina trebali da obezbedet 50-ak novih, najmodernijih dvorana za uživanje u sedmoj umetnosti. Iskustvo zemalja u okruženju kaže da su takva mesta zbilja dovela do ubrzanog skoka broja poseta, a čak je i malena Slovenija po rezultatima prestigla Srbiju ove godine (očekujemo tek 1,5 miliona gledalaca).

 

Jedine prilike u kojima domaći gledaoci hrle u bioskop su festivali, FEST, Cinemanija i razni drugi festivali pune sale kao od šale, a čim prilika da se bude viđen prođe knjiga spada na prave filmofile kojih je sve manje.

 

ImageSrpsko tržište po tradiciji i veličini ima potencijal da bude jedno od najvećih u regionu, cifra od 7 miliona gledalaca nije uopšte nedostižna, uz prosečnu cenu karte od 3 evra jasno je bi to značilo čak 20 miliona evra obrta, mnogo novih radnih mesta, ulaganja u domaću kinematografiju i lep priliv od poreza. Ali, u svim okolnim zemljama je tržište prvo sređeno, piraterija je svedena na prihvatljiv i neizbežan nivo od 20-ak posto, a onda su krenula velika ulaganja. Mi se po običaju čudimo zašto niko ne ulaže, a ne želimo da uložimo napor da uredimo market tako da se ulaganje isplati. Zbilja je potpuna misterija tolerisanje piraterije od strane vlasti (softver i muzika su takođe 90 odsto piratizovani) i uništavanje onih koji pokušavaju da rade legalno, onih od kojih bi država imala direktnu korist kada bi imali profit. Publika, naravno, linijom manjeg otpora kupuje ono što joj se nudi jeftino i ne treba računati na njenu svest. Kada bi se heroin prodavao na tezgama u centru Beograda za 200 dinara po gramu pola grada bi za mesec dana bilo "navučeno". Na vlasti je da ovo pitanje sredi što pre ili ćemo za koju godinu u bioskope ići, kao nekada po farmerke, u inostranstvo. Sreća pa vizne olakšice stupaju na snagu od 2008.

 

Autor: Ivan Bevc (REZ)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement