Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Filip David, književnik

 

Važna je magija priče

 

ImageBeogradska izdavačka kuća "Laguna" objavila je novi roman Filipa Davida. "San o ljubavi i smrti" zapravo je knjiga sačinjena od dva romana koje poznati književnik Filip David (Kragujevac, 1940) objavljuje nakon dvanaestogodišnje "romaneskne" pauze. Pre ovog romana objavio je kultno delo "Hodošasnici neba i zemlje", zatim tri zbirke pripovedaka: "Bunar u tamnoj šumi", "Zapisi o stvarnom i nestvarnom", "Princ vatre", te knjige eseja "Fragmenti iz mračnih vremena", "Jesmo li čudovišta" i "Svetovi u haosu", a zajedno sa književnikom Mirkom Kovačem objavio je i "Knjigu pisama 1992-1995". Filip David, specijalno za Plastelin i "Feral", govori o svom novom romanu, sudbini jedne književne generacije, o daru pisanja i o daru čitanja...

 

Mića Vujičić (Plastelin): Gospodine David, objavili ste novi roman nakon dvanaest godina. "San o ljubavi i smrti" čine dva dela: "Kratak roman o ljubavi" i "Kratak roman o umiranju". Kritičari su zaključili da smo čekali dvanaest godina, ali da se čekanje isplatilo, jer smo dobili dva romana u jednom. Kako Vam se nametnula ovakva, kako piše i na koricama knjige, orginalna forma?
Filip David: - Dva romana koja se na neki način prožimaju, dopunjuju iako se po mnogo čemu i razlikuju, to je od samoga početka, ne pisanja, nego uobličavanja priče, predstavljalo celinu moje zamisli. Ove dve priče udaljene u vremenu, ispričane na različite načine za mene su nerazdvojna celina, eros i tanatos, jedno se sa drugom prožima i dopunjava. U književnosti najvažnija je stvar pronaći "ugao gledanja", onu perspektivu iz koje pišete, "snimate" priču. Nekada to pronađete brže, nekada sporije. Dva kratka romana iz "Sna o ljubavi i smrti" pisana su iz različitih uglova gledanja a njihova tačka dodira ili prožimanja je upravo u izrastanju iz stvarnosti a potom nadilaženju stvarnosti.

 

U prvom delu pratite put mladića Jakova koji luta svetovima živih i mrtvih ne bi li pronašao ženu koja ga je opčinila u snu - jednom od omogućih svetova...
- Uvek se nađem u problemu kada treba da u nekoliko rečenica saopštim sadržaj knjige, da tumačim njena značenja. Zapravo mislim, kako sam već negde napisao, da je značenje u samome pripovedanju. Dakle, važna je magija priče. Sve što mogu reći jeste da su to u nekom literarnom smislu pikarski romani sa elementima fantastike. Andre Žid je tvrdio da pisac ne treba da se bavi objašnjenjem svojih priča jer one možda imaju i više značenja od onih koje on veruje da saopštava. Stvar je kritike, a još više čitalaca da ta značenja otkrivaju. Posebno mi je važan dobar čitalac koji svojom imaginacijom nadrgrađuje i dopisuje knjigu. To je zapravo poseban dar, dar čitanja, kao i dar pisanja, a čitanje može često da pruži i veće zadovoljstvo od samog pisanja.

 

"Kratak roman o umiranju" prati sudbinu Erika Vajsa, dečaka koji je obeležen već po rođenju. Rađa se u banatskom gradiću 1933. godine, dolazi rat, on, autista, završava kao zamorče u čudovišnih istraživanjima doktora Franca, da bi na kraju postao deo svojevrsne dečije bande koja se odmetnula i ratuje za sebe i protiv svih, izgubljena u vremenu i prostoru...
- Ako je prvi roman "Kratak roman o ljubavi" pisan u duhu jidiš književne tradicije sa pozivanjem na Anskoga i braću Singer, utopljen u mistiku hasidskih priča, drugi roman koji spominjete "Kratak roman o umiranju" bliži je savremenosti, istoriji i paraistoriji. U razbijenom ogledalu sudbine jednog autiste otslikava se čitava epoha, od Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj do etničkih ratova naših dana. To je priča o strancu u jednom stranom, tuđem svetu.

 

Ako dozvolite rekao bih da su obe vaše priče čas u stvarnom, čas u nestvarnom svetu. Ali, baš kao što javu projektujete u san i obrnuto, Vi pripovedajući o autističnom dečaku zapravo pripovedate o društvu koje je takvo...
- Naravno, sudbinu pojedinca ne možete odvojiti od sudbine društva, kolektiva. Pripadanje ili nepripadanje obeležavaju svakoga od nas. U "Kratkom romanu o umiranju" ništa nije izmišljeno. Postojala je tajna nemačka organizacija Anenerbe koja se bavila istraživanjima koja su izlazila izvan naučnih okvira. Njeni straživači su pokušavali da prodru u paralelne svetove, da u dubinama mitskog pronađu tajna oružja koja će pomoći da se ovlada čovečanstvom. Nisam izmislio ni te dečije bande koje su imale svoje maloletne harizmatične vođe. Znate, postoje vremena koja su "izašla iz zgloba" a onda se događaju stvari nezamislive u doba mira.

 

Vaši mali vojnici odbegli iz jezivog doma lutaju po svetu i dolaze do jednog manastira. Tu ih, jedan Vaš sporedni junak, paroh Filaret, uči kako da se mole, kako da se krste sa tri prsta, savija im prste, čak prerušen u đavola dolazi do Erika u toku noći?
- Ni to nisam izmislio. Postojala su takva mesta lovaca na ljudske duše. U jedan takav ambijent, u jednu takvu situaciju uklopio sam doživljaj Erika Vajsa. Svuda gde je tražio utočište i spas nailazio je na manipulaciju, nerazumevanje, licemerje. Pretnja nasiljem i osećanje straha i bespomoćnosti pretvaraju njegov život u golemu fantazmagoriju.

 

Priča o Eriku Vajsu završava se na "Brodu ludaka" 1993. godine. Duševni bolesnici opet su sami usred ratnog pakla. Tu se sve završava. Devedesetih...
- To završno poglavlje izraslo je iz filmskog scenarija koji sam pripremao sa Goranom Paskaljevićem. Taj brod ispunjen izbeglicama, vojskama, stradalnicima raznih vrsta, ali i nasilnicima i švercerima slika je opšteg jada, haosa i beznađa. Mislim da je to bio veoma dobar scenario koji, kako to kod nas često biva nije realizovan jer se nije mogao naći finansijer. Pisanju scenarija prethodilo je ozbiljno istraživanje. Išli smo po po mestima gde smo razgovarali sa gubitnicima ovih naših ratova, izbeglicama, dezerterima, očajnicima. Sretali smo ih u narodnim kuhinjama, po domovima, izbegličkim kampovima. Iz mnoštva tih priča nastao je "brod ludaka" na kojem se na kraju svoga životnog puta našao i moj antijunak Erik Vajs.

 

Da li se za Vaš roman "San o ljubavi i smrti" već zainteresovao neki od hrvatskih izdavača?
- Imao sam sreću i zadovoljstvo da posredstvom Mirka Kovača upoznam Seida Serdarevića, izdavača kavih je malo na ovim našim prostorima. Dogovorili smo se da u prvoj polovini 2008. roman objavi u Hrvatskoj. To me raduje koliko zbog dobrog izdavača, toliko i zbog prijatelja u Hrvatskoj.

 

Ukoliko su novine dobro prenele, u jednom od intervjua rekli ste da više ne možete pisati onako kako ste pisali sedamdesetih. To me je podsetilo na onu poznatu anegdotu sa kongresa pisaca kad Finci kaže da se "danas" ne može pisati kao pre dvadeset godina jer voz do Zagreba stiže tri puta brže. Andrić na to odgovara: "Da, ali žena još uvek dete u stomaku nosi devet meseci". Finci ili Andrić?
- Naravno, i Finci i Andrić. Iste su muke prilikom pisanja, isra kolebanja, nedoumice, pobede i porazi. Ali mnogo toga oko nas se promenilo u načinu mišljenja, našem iskustvu. Tragična iskustva bliske prošlosti obeležila su naše živote. Promenio se način na koji govorimo, kako mislimo. Prošli smo komunizam, nacionalističku euforiju, militarizaciju, krvavi raspad nekada zajedničke domovine, dogurali do ivice fašizma, uplovili u period labilne, nestabilne demokratije opterećene takozvanom tranzicijom što u našem prevodu znači korupcijom i pljačkom društvene imovine. Danas umesto jedne partijske države imamo više partijskih država u jednoj, novi populizam, veliku opštu frustraciju zbog izgubljenih ratova. Srbija je na pragu novih sukoba sa većim delom sveta, posvađana sama sa sobom. Sve je drugačije, i zemlja u kojoj živimo i mi sami. Naravno, tako krupne promene itekako utiču na naš način mišljenja, a svakako i na način pisanja, na jezik kojim se izražavamo.

 

ImageRazgovarajući sa Vama primetio sam da vredno pratite aktuelnu - savremenu - prozu koja se piše na exYU prostorima. Koji su to novi hrvatski, crnogorski, srpski... pisci koje rado čitate?
- Pratim koliko to mogu, a to znači ne baš sistematski tek onoliko koliko mi neko dojavi ili pročitam u Feralu, Zarezu, podgorčkim Vijestima, sarajevskim Danima. Već sam hvalio mladu crongorsku prozu i mlade srpske pisce okupljene oko kulturnog dodatka Beton koji izlazu u dnevnom listu Danas. Bosanska literatura kao i film su dosta kvalitetni. Da spomenem samo tako raznorodne pisce kao što su Ivan Lovrenović, Mile Stojić, Dževad Karahasan, Muharem Bazdulj, Šemezdin Mehmedinovic, Nenad Veličković... Nedovoljno znam o najmlađim piscima. Nedavno sam sa velikim zadovoljstvom pročitao "Rutu Tatenbaum" Miljenka Jergovića. Cenim darovitost Igora Štiksa. Upravo čitam dokumentarni roman Daše Drndić "Sonneschein". A svakako jedan od najznačajnijih romana objavljenih poslednjih godina je čudesan roman moga dugogodišnjeg prijatelja Mirka Kovača "Grad u zrcalu" kojim bi se ponosila svaka evropska književnost. Veoma poštujem osobe koje u sebi objedinjuju raznorodne talente kao što su pisci i izdavači Jovan Nikolaidis, Žarko Paić, Nenad Popović i Ivan Čolović. Oni u svojim sredinama čine zadivljujuće napore da uspostave i ojačaju prekinute kulturne veze što je veoma važno za prevazilaženje provincijalizma i za evropsku perspektivu naših kultura.

 

Kako vidite svoj položaj "u svetu" savremene srpske književnosti?
- Nije mi lako da odgovorim. Mnoge su se stvari iskomplikovale. Jednom sam razgovarao sa Kišom o pojmu "jevrejski pisac". Nije mi bilo jasno zašto nije pristajao na to određenje "jevrejski pisac u srpskoj književnosti". On je zapravo shvatao da je to pokušaj da ga određeni krugovi postepeno uklone iz srpske književnosti što se kasnije pokazalo kao sasvim tačno. "Jevrejski pisac" zvuči sumnjivo u sredini u kojoj se podgrejava antisemitizam. Tako je na toj podlozi izrasla i monstruozna optužba koja se pre godinu-dve pojavila i u jednoj knjizi pamfletu a koja je zapravo bila eho čaršijskih priča, kako je Kiš samo daljinski upravljač preko koga su neke tajne sile (verovatno "sionski mudraci") upravljali srpskom kulturom, da je evropski i svetski uspeh postigao zahvaljujući "jevrejskim vezama" itd. Ne mogu da se oslobodim nelagodnog osećanja da se takva vrsta podzemne kampanje nastavlja. Iako sam za svoj prethodni roman "Hodočasnici neba i zemlje" kao i za "San o ljubavi i smrti" dobio odlične kritike uglavnom mlađih kritičara, javili su se i glasovi, istina za sada samo usmeni iz onih sredina koje neguju nacionalni duh u književnosti kako moji romani nisu dovoljno srpski, kako su previše "jevrejski". Šta iz toga proizilazi, zaključite sami. Ima svakako onih koji bi da me uklone iz srpske književnosti, a ja toj književnosti ipak najpre pripadam, ako ni po čemu drugom onda po jeziku kojim pišem,a zatim i po svom ukupnom životnom i književnom iskustvu.

 

Da li se od 5. oktobra do danas u Srbiji promenilo ono što zovemo kulturnim modelom?
- Tragika srpske situacije upravo jeste u tome što se nije promenio "kulturni model", dakle ukupni način mišljenja. Generalno mi smo još uvek tu negde oko devedesetih. Ista ili slična retorika. Uporedite, recimo, ono što je Milošević govorio o Kosovu sa onim što danas govore vodeći srpski političari. Još uvek postoji podela na "patriote " i "izdajnike". Ljudi bliski bivšem režimu drže ključne pozicije u većini medija, u ekonomiji, pa i kulturi. Sve je manje intelektualne opozicije a javno mnjenje je razbijeno i konfuzno. Istovremeno, opasno narastaju nacionalističke grupe i grupice zasnovane na rasističkim ideologijama. To je velika opasnost za unutrašnju stabilnost Srbije u kojoj još uvek živi blizu trideset procenata stanovništva etničkih i drugih manjina.

 

Kako vidite sudbinu Vaše književne generacije?
- U mojoj generaciji su neki od najznačajnijih srpskih modernih pisaca. Kiš i Pekić su otišli prerano ali su ostavili dubok trag. Mirko Kovač živi u Istri. Njihov književni uticaj je i danas nesumnjiv. No, po svojim proevropskim pogledima mi smo generacija čije nade nisu ispunjene, koja je doživela poraz na civilizacijskom planu. Jer ono protiv čega smo bili: duhovna palanka, populizam i primitivizam, ta vrsta malograđanskog i patrijarhalnog mišljenja, uporno opstaje, dominira. Pisci čija imena spominjem bili su, kako neko reče, poslednji dinosaurusi istinske vere u snagu reči i moć književnosti. Meni je puno značilo, sa ljudske i sa književne strane, što sam pripadao toj neformalnoj književnoj grupi, što sam se sa njima družio i od njih učio. A sa Mirkom Kovačem sam ostao do dana današnjeg prijatelj, naši književni, pa ako hoćete i životni pogledi u mnogome se poklapaju. Uostalom o tome smo ostavili svedočanstvo u "Knjizi pisama 1992-1995" čiji je prvi izdavač bio upravo Feral Tribune.

 

Autor: Mića Vujičić (Feral Tribune)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement