Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Zašto su nam potrebne nepotrebne informacije

 

Knjiga nepotrebnih informacija: 2399 trica i poneka kučina, Bulevar, Novi Sad 2006.

 

ImageKit Voterhaus, Ričard Litldžon, Noel Botam i drugi članovi udruženja "Društva nepotrebnih informacija" objavili su zanimljivu knjigu u kojoj možete pronaći 2399 trica i poneku kučinu - zbirku samo na prvi pogled nevažnih podataka koja će vas silno nasmejati, ali i približiti istoriji, iz jednog pomalo šašavog ali nimalo neozbiljnog ugla. Saznaćete tako, između ostalog, da je Bil Klinton bio pvi levoruki američki predsednik koji je vladao dva mandata, da je bivši predsednik SAD-a Džimi Karter, nekadašnji trkač na 2.000 metara, operisao hemoroide dok je bio na vlasti, ili pak da se Ronald Regan, jedini razvedeni predsednik Amerike, sa svojom prvom ženom Džejn Vajmen venčao na groblju u kalifornijskom gradiću Glendejl - i sve će vas te pikantne informacije nasmejati i zapanjiti. No, verovatno ćete ostati i zapitani nad dilemom: nisu li sve te povesne igrarije zapravo svetu potrebnije od onih najpotrebnijih informacija, zbog čega možda i sami autori ove neverovatno zanimljive knjige u reči "nepotrebne" prva dva slova boje drugom farbom. Kad čovek razmisli, možda će uvideti da se najbitnijih istorijskih figura najčešće ne seća po njihovim velikim odlukama i delima, nego da ih pre identifikuje zahvaljujući nekim njihovim ekscentričnim atributima koje je ova knjiga vredno sakupila. Kada pri prvom čitanju otkrijemo da u jednoj epizodi "Simpsonovih" kriminalac Sajdšou Bob nosi zatvorski broj 24601 - broj Žana Valžana iz "Jadnika" Viktora Igoa, ili kada, recimo, u istoj toj "Knjizi nepotrebnih informacija" naletimo na "verovali ili ne" podatak koji kaže da je Abraham Linkoln preminuo u istom onom krevetu u kom je jednom prilikom ležao i njegov ubica Džon Vilks But - moglo bi nam se učiniti da su pojedine informacije označene kao (ne)potrebne, zaista važnije od najpotrebnijih.

 

Uostalom, ko uopšte i određuje šta je to što je važno a šta je to što je nevažno. Šta će istorija pamtiti, a sa čim će se šaliti? Neće li se ona opet poigrati kao u onoj odličnoj i oštroumnoj priči francuskog pesnika Gore Direfa, objavljenoj u "Antologiji francuske pripovetke" - storiji koja kaže da su pod vladavinom starašnog i moćnog kralja Sarkidua živela u Bad-Tiburi, u Mesopotamiji, dva pisara u službi kraljevske uprave. Stariji, Enamibar, sanjao je o budućim vremenima: sastavio je biblioteku koja je obuhvatala sva znanja njegovog vremena, upisana na male glinene pločice koje, pošto bi se osušile na suncu, behu pažljivo poređane u kovčege od bronze. Pisar je na svakoj pločici udario svoj pečat koji je nosio napomenu: "Ovo napisa kraljevski pisar Enamibar, sin Enalsamarov, godine... za vladavine velikog kralja Sarkidua, moćnog i pravednog." Enamibarov mladi pomoćnik Ninšudu bio je zadovoljan kada bi obavio svoje dužnosti kraljevskog pisara: prijem robe, poslanice upućene u Ukub lokalnim ratnim vođama, račun za žetvu žita i ostala administrativna dokumenta. Završio bi svoj posao i odlazio kući, ne mareći za uzvišeni posao koji je obavljao Enamibar. Katkad je crtao svom starijem sinu poneku životinju ili biljku, a pored njih bi upisivao njihova imena pomoću znakova u obliku klina, koji su omogućavali da ih imenuje. Na nesreću, varvari sa severoistooka jednog dana osvojiše Bad-Tiburu. Oba pisara stradaše. Biblioteka beše uništena, a Enamibar u trenutku kada je podlegao ranama, shvati taštinu svog napora. Požar je plamteo Bad-Tiburom, ali se nekim slučajem zaustavi pored Ninušuduove kuće. Na podu ovog doma leševi behu ugljenisani, a tri glinene pločice na kojima je nesrećni pisar ubeležio nekoliko reči uz svoje nevešte crteže, behu pečene od vreline požara. To su jedine pločice iz Bad-Tibure koje odoleše vekovima. Otkrivene nedavno, omogućile su značajan napredak u proučavanju sumerskih jezika.

 

Zbog toga treba uzeti "zaozbiljno" knjigu "Društva nepotrebnih informacija"! Metafora gornje priče upućuje na zaključak da bi pojedine istorijsko-geografske pikanterije označene tricama i kučinama jednog dana mogle postati Ninšuduove glinene pločice - jedini verodostojni crteži minulog doba.

 

Čini se da neku takvu priču znaju i pisci "Knjige nepotrebnih informacija". "Da li je nepotrebno zaista nepotrebno", pitaju se već u prvoj rečenici predgovora, napominjući da nepotrebne infortmacije koje sakupljaju nisu trivije i da ih ne zanima Ginisova knjiga rekorda, nego jedino ona otkrića nakon kojih će uslediti iznenađenje i aplauz. Otkirća poput onog koje kaže da Elvis nikada nije izašao na bis. Da je Džon Kenedi bio u stanju da pročita četiri novine za dvadeset minuta. Da nijedan američki predsednik nije bio sin jedinac. Da Alfred Hičkok nije imao pupak. Da je devojačko prezime majke astronauta Baza Oldrina bilo Mun (Mesec). Da je žabac Kermit levoruk i da ima jedanaest nitni na ogrlici oko vrata. Da je broj prese za đubre iz filma "Ratovi zvezda": 3263827. Da je reč mafija je namerno izostavljena iz snenarija za film "Kum". Da je "King Kong" bio omiljeni film Adolfa Hitlera. Da je Popaj visok 170,6 centimetara. Da je pravo ime Skubi Dua - Skubert - i tako dalje na tri stotine stranica dupke punih zapanjujućih vesti, podeljenih na poglavlja Slavne ličnosti, Svet životinja, To je zabava, Hrana i piće, Poslovni svet, Svet reči, Domaćinstvo, Mesta, Religija, Svet nauke, Sport, Istorija, Satistika i Svaštarije.

 

Knjiga za uživanje, pamćenje, podvlačenje, ali i za razmišljanje. Ninšudu, Enamibar ili obrnuto.

 

Autor: Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement