Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (34)

 

Petparačke priče nisu za svakoga

 

ImageMoja generacija je odrasla igrajući se partizana i Nemaca ili kauboja i Indijanaca. Sećam se da sam negodovao kada je moj brat, deleći uloge, odlučio da budem partizanski komesar. Tu ulogu bi uvek dobijao neki štreber koji bi, uglavnom, stajao po strani i nadzirao igru drugih ili bi, poput mene, glumio "zlatnu buvu" i igrao van svih pravila. Više sam voleo kauboje i Indijanace od kojih sam naučio mnoge korisne stvari. Recimo, Indijanci na ratnoj stazi nikada nisu napadali noću, šerif i njegovi zamenici su uvek negativcima dozvoljavali da se iskupe u dvobojima, a životinje - pre svih mustang, bizon, puma, orao i grizli - imaju natprirodne moći ili su herojske ličnosti pa su po njima nazivani ljudi a ne obratno. Vestern filmovi, plastične figurice prerijskih ratnika, stripovi, samolepljive sličice i roto-romani podgrevali su moju zabludu da zaista postoji svet naseljen autentičnim junacima sa peruškama u kosi ili zlatnim mamuzama na čizmama. Ipak, jedna stvar je neporecivo tačna: zbog Teksa Vilera, kapetana Mikija, Bleka Stene, Zagora Te-Neja i komandanta Marka počeo sam da čitam knjige Karla Maja i Zena Greja ili, najpre, roto-romane iz edicije "Dok Holidej".

 

Sećam se da sam svoj prvi roto-roman kupio u Komiži na Visu tokom posete bratu, desetaru JNA. Počeo sam da ga čitam još u konobi u kojoj su moji roditelji ispijali prošek čekajući trajekt za Split. Posle sam u vozu za Beograd, ležeći na polici za odlaganje kofera, prosto gutao stranice Doka Holideja. Otkrio sam drugačiji svet, a ipak skrojen od starih, već poznatih reči, kao što su: haug, vigvam, skvo, Manitu, tomahavk, totem, mokasine, kanu, koral, ranč, sombrero, kolt, vinčester... "Zapadno od Pekosa", "Vinetu", "Old Šeterhend"... brzo sam napunio staklenu vitrinu knjigama o osvajanju Divljeg zapada.

 

Imao sam sreću da je moja baba bila strastveni čitač. Čitala je sve odreda: ljubavne i erotske vikend-romane, detektivske i vestern roto-romane, magazine za žene, dnevne novine i periodičnu političku štampu... I, što je najbolje, sve to je čuvala kao vrednu imovinu. Krojačicu iz Mokrina su podjednako uzbuđivali odeća, obuća i fruzure belosvetskog džet-seta iz kolor-magazina, kao i ljubavni zapleti između prelepe ali naivne medicinske sestre i lekara-zavodnika, njegove džangrizave žene i njenog nabildovanog švalera. Moja baba je imala običaj da kaže kako nijedne novine nisu stare dok ne budu pročitane. Sledio sam njenu logiku i otkrio svet požutele hartije.

 

Mnogo godina kasnije, saznao sam da je nemački filozof Teodor Adorno, izbegavši od nacista u Ameriku, naučio engleski jezik tako što je neprestano čitao petparačke romane. Negde u pozadini ove anegdote leži pravo pitanje: da li dela osporavanih umetničkih vrednosti mogu doprineti formiranju jedinstvenog umetničkog ili - u Adornovom slučaju - filozofskog izraza? Svakako bi valjalo istražiti uticaj petparačkih romana na Adornovu filozofiju, iako ne verujem da će se doći do nekog velikog otkrića. Adorno nije usamljen slučaj: mnogi pisci su čitali šund-literaturu, ali im to nije smetalo da postanu klasici. Da li bi umeli da napišu nešto nalik onome što su sa guštom čitali?

 

Ima tome dosta godina kad me je pozvao jedan manje poznati izdavač i ponudio mi, za ono vreme ogroman novac, da pod pseudonimom napišem krimi-roman. Odbio sam ga. Moj argument da nije lako pisati dobre petparačke priče nazvao je smešnim. A nedavno mi je, sa jedne velike televizije, stigao poziv da učestvujem u tok-šou posvećenom privatnim istražiteljima u kome bi gostovali advokat, privatni detektiv i ja - pisac krimi priča. Nisam otišao na snimanje. Producentkinja je za divno čudo, poput pomenutog izdavača, znala da sam autor pseudokriminalističke zavrzlame uvrštene u antologiju srpske krimi-priče. Pripovest o junaku kog ubija čitalac je postmodernistička igrarija, a moto s početka priče o tome da svako može biti Agata Kristi, ali malo ko Herkul Poaro, pokazao se kao ishitren. Nisam, dabome, ni A od Agate.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement