RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Trance Balkan Desorganisation, CK13, Novi Sad, 01. januar 2008.

 

ImageKada se na zapadu skupe neki bogati i poznati metuzalemi iz muzičkog sveta da sviraju zajedno, to je obično u dobrotvorne svrhe, i izvode se hitovi bendova iz kojih su potekli. Nije baš uvek tako. Ponekad se desi da spoj bude dublji, da se stvori nešto novo i kvalitetno. Od zanimljivijih padaju mi na pamet Oysterhead, ili Emerson, Lake & Palmer. Ili zajednički nastup Franka Zappe, Johna Lenona i Yoko Ono, koji morate čuti da biste poverovali na šta to liči.

 

Trance Balkan Desorganisation je naša lokalna supergrupa, sastavljena od članova drugih, dobro poznatih novosadskih bendova. Tu su: Bebec na basu, najpoznatiji iz Boya, Shpira iz hip hop benda Hain Teny, Cina, bubnjar Obojenog programa i milijarde drugih bendova, i Dj Dee, ponovo iz Hain Tenyja. Pridruženi član je Miša Romić iz Obojenog programa, koji je zadužen za ton. Ono što je kod Trance Balkan Desorganisation u startu interesantno je to što su članovi pripadnici dve različite generacije, i dva različita pravca muzike. Kombinacija daje izuzetno interesantan rezultat, mešavinu novih derivata hip hopa i reggae duba sa jedne strane, i blues-punk alternative osamdesetih i početka devedesetih sa druge. Stvarno ne znam kako su članovi benda odlučili da počnu da rade zajedno, ali čitava ideja odaje utisak planskog povezivanja, sa unapred zamišljenim konceptom. U svakom slučaju, svi se međusobno poznaju već jako dugo. Interesantno je da je Shpira pod imenom Smokin' J još pre desetak godina radio na albumu Obojenog programa "Sva sreća general voli decu" i na njemu objavio remix stvari "Fudbal" grupe Boye. Zbog svega ovoga, Trance Balkan Desorganisation produkcijski, svirački i idejno nema osobine demo benda, iako tehnički to jeste, jer nema izdanje već samo nekoliko snimljenih pesama, a broj koncerata se može prebrojati na prste jedne (ljudske) ruke.

 

Na bini su se pojavili sa dobrim zakašnjenjem, što je pomalo nestandardno za Crnu kuću, ali sasvim uobičajeno za Novi Sad. Stvari koje sviraju zvuče sasvim formirano. Iako koncerte imaju retko, čuje se da dosta vežbaju, zaista zvuče kao bend a ne kao nekakav projekat. Glas i elektronika su bili dosta tihi, smetalo mi je što se ne čuje šta Shpira peva/priča/repuje, ali to na neki način i nije toliko bitno, jer je sasvim očigledno da im nije primarni cilj da stihovima prenose neku veliku poruku. Mnogo je bitnija muzika, gruv koji proizvode kod slušalaca. Ipak, nisu okrenuti ni samo sviranju. Shpira deluje kao nekakav MC, veza sa publikom. Interesantno je izgledao u jednoj stvari kada peva kroz megafon, sa onim dredovima, skoro kao Zack de la Rocha iz Rage Against the Machine. Dj Dee mu pomaže iz pozadine, glasom, skrečom i elektronikom, na obe svirke na kojima sam ih slušao činilo se da je u drugom planu, što je velika šteta, jer na demo snimcima zvuči odlično.

 

Novi Sad baš i ne može da se pohvali nekim naročito dobrim i iskusnim rok bubnjarima, ali Cina je svakako jedan od njih. Svirka u ovom bendu mu je dosta promišljena, ni blizu onim pokušajima da isprati Andrlu u Imperium of Jazz, jer, ovde se unapred zna šta se svira. Sve vreme ima slušalice na ušima i "bori" se sa elektronikom, zato nema neke impresivne prelaze i solo delove. Ritmovi su dosta jednostavni, ali sasvim adekvatni uz ostatak muzike. Za gruv koji sam već pominjao, uz Cinu, najviše je odgovoran Bebec. Bilo mi je krivo kada je počeo da svira u Boyama, jer se razbila koncepcija ženskog benda. Sada, kada svira sa novim ljudima, lepo se vidi njegov ogroman doprinos, koji se čuo i u zvuku Boya. Rifovi ponekad podsete na Koju, blues sa punk energijom u pakovanju uz koje može da se igra, ali nema toliko efekata, i nisu toliko direktno okrenuti na dance. Da imaju i gitaru, više bi ličili na Urban Dance Squad, mada su sva ova poređenja dosta površna, TBD liči na TBD.

 

Novosadska publika je, standardno, podsećala na senilnog deda-ujaka koji ima lepru. Pokreće se teško, a kada se i pomeri, to čini obazrivo kao da će izgubiti ruku ili nogu. Ali, deda-ujak je rod, to što je tako mlitav i gubi organe svuda po kući je gotovo simpatično, i familija bez njega ne bi bila to što jeste. Činjenica da su Trance Balkan Desorganisation uspeli da ljude iz Novog Sada čiji je prosek godina više od 25 nateraju da se u ritmu muzike premeštaju sa noge na nogu je ogroman uspeh.

 

Odsustvo pesama koje se ističu kao potencijalni hitovi sa jakim refrenom, i pravi frontmen, baja koji bi se skinuo do pojasa, zavitlao mikrofonom kroz publiku i zamjaukao kao Robert Plant je glavni problem benda. Jednostavno, u Trance Balkan Desorganisation niko i ništa ne štrči, to je veliki kompliment u smislu uklopljenosti i odmerenosti, ali mana što se tiče mogućnosti dopiranja do neke šire publike. Pitanje je koji put su za sebe izabrali. Kod nas ne postoji mainstream koji nije teatralan, odmerenost pali jedino kod ograničenog dela publike, onog istog do kojeg su stigli Obojeni, Boye i Hain Teny. Prednost TBD-a je to što već imaju prethodno iskustvo svih ovih bendova, i nadam se da će ozbiljnije poraditi na promociji van Novog Sada i države, jer će se vrlo brzo zamoriti i zasititi ako budu svirali isključivo za lokalnu publiku. Što se kvaliteta tiče, nemaju nikakve probleme, jedino ostaje da naprave još pesama. Jedva čekam album, pošto su studijski snimci koje sam do sada čuo odlični.

 

Autor: Daniel Farkaš

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement