Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Srđan Srdić

 

Igra na nesreću

 

Baš zato što sam ništa
I zbrisan...
I smešan...

Anri Mišo - "Klovn"

 

*

 

ImageKada kažeš pakao, nešto se tu rasprsne, po sredini. Pa ka o. I dalje mi se čini kako je moguće ispuniti prazne uvale među samoglasnicima. Zastupati nešto, stajati iza nečega ili na istom tom nečemu. Iskazivati, tvrditi, sve se to može. Samo, ko kaže da sam ja taj koji može? Na kraju, možda ostanem ranjavih lakata, sam sa svojim svrabom, sa dronjcima usana koje sam kidao klimavim zubima. Sa bezizglednim naporom koji neće isijavati iz rake. Možda bih ostao zatrpan. A to je podlo. Zatrpati nekog, pritisnuti ga, natovariti, opteretiti, zanemariti patrljke njegovih čula. U toj... kutiji, ne znam, da li ću biti sa svim... svojim? Sa svim... sobom? A podjednako se plašim i jedne i druge mogućnosti. Pakao, to već zvuči tako prostrano. To već zvuči kao... sloboda.

 

Prvo me je boleo stomak. Snažno sam ga obuhvatio obema rukama. Iz usta je počelo da curi, sliva se, ističe. Nisam mogao da podnesem više. Oni su sve to posmatrali. Sve to što se sabralo u lokvici podamnom. Upljuvana deca su kričala, a ja sam shvatio kako sam danas najsmešniji, smešniji nego što sam to ikada bio. A nisam se ni najmanje potrudio. Samo je izašlo. Mislim da je to zato što na kraju bez ikakvog naprezanja dolaziš do sebe i onog šta si bio. To je savršena, krajnja tačka. Poslednji čin nadahnuća, tačnije, emanacija, nadahnuće otrgnuto od svake prethodeće uslovljenosti, ovaploćenje bića koje dopušta da bude otvoreno do svoje suštine, zapljusnuto sobom.

 

Zatim sam legao na leđa i trljao se njima o pesak, držeći se između nogu. Krajnje ponižavajuća, prostačka šala ih je sve oduševila; zadrigle očeve, starce čije su proteze podrhtavale od nastranosti prizora, zapenušene, debele dečake, preznojane i usmrđene u ekstazi, obeznanjene majke sa vlažnim dlanovima na očima krezubih devojčica. Neko je viknuo: bravo lave! a ja sam znao; posle svega, ja mogu da budem lav, ali lav nikada ne može da postane ono što sam ja. To je bila definicija iz koje sam mogao da crpim koliko god mi je potrebno, to je već bilo nešto nepresušno, izvor koji me je obezbedio dokle god sam prisutan. To je bila čelična kičmena moždina koju su mi poklonili za šezdeset godina vernosti preduzeću.

 

Četvoronoške sam krenuo ka ženi u šarenim ritama koja je sedela u prvom redu. Otekla od sala, gušila se, pljeskala rukama unaokolo, besomučno i bezobzirno. Spustio sam joj glavu u krilo. Vikali su: ajmo baba, češkaj mrcinu. Isplazio sam jezik i dahtao. Kao pas. Kada sam je po prvi put pogledao u oči, na licu mi je ostao trag bledog ništavila. I povratio sam. Svuda po njoj. Oslobodio sam nešto što je čučalo i hranilo se mojom jetrom. Dok je užasnuta pokušavala da to strese sa svojih ruku meni je bilo svejedno. I ono to macane!, i to majstorčino!, to care! i upravnik cirkusa koji me je suznih očiju zagrlio u svlačionici i gurao mi koverat u džep.

 

Nakon tridesetak metara osvrnuo sam se da još jednom osmotrim šator. U daljini, stajala je devojka koju su ispaljivali iz topa. Zbunjeno mi je mahala i dovikivala: Zaboravili ste masku, Srećko! Niste skinuli masku! i prevlačila je tankim prstima po puderom nagriženom licu. Primetio sam kako je malo toga ostalo od mog dotadašnjeg glasa dok sam joj odgovarao: Ne, mila, to je vaše lice! To vi imate masku, ja sam svoju skinuo, ne brinite! Dotakla je krajeve svoje suknjice za mažoretkinje, poklonila mi se i nasmešila. Nije me čula, tamo, u daljini.

 

*

 

Pitao sam ženu sa naočarima, uvučenu u oronulu, metalnu duplju kioska, poput kornjače koja sklanja glavu sa vetrometine svetskog dešavanja. Idući ka jugu, prešao sam, nimalo brzo, pet-šest kilometara, udaljivši se na taj način i od šatora, ali i od ma čega. Zato sam pitao tu ženu, čiji su retki pramenovi kose virili iz limenog kontejnera, otkud ona tu i ko su joj mušterije. Odgovorila je:

 

Ti. Verujem da si to ti. Ima ih još. Pogledaj po okolini. Mogu se sakriti. Svi oni. Svi vi. Svaki procep, svaka pukotina u zemlji. Mogu zaposeti krtičije humke, krošnje svenulog drveća i njihova šuplja stabla. Mogu se sabiti u napuštene vagone zaustavljene na presečenim prugama. U prazne grobnice. Da zauzmu mesto mrtvima. Možda su onamo njihove naseobine, po jalovim obalama isušenih okeana? Proveri puškarnice na betonskim kulama iz poslednjih ratova. Pećine što podrhtavaju od avetnih mumlanja, po čijim podovima su tragovi izumrlih zverova. Ima ih i u zagušljivim čekaonicama, slabašno osvetljenim hotelskim sobama. Po zaudarajućim psećim kućicama. Urušenim bolnicama i školama. Po svim ovoga sveta svetovima.

 

Neki ledeni, jezivi vetar sabio me je do kontejnera, dubeći mi vrh potiljka. Žena je zašiljenim noktom kažiprsta zadirala kožu na svojim nepcima nakašljavajući se sporadično, izdišući iz sebe magleni dah ravne popodnevne nemoći. Razroka i nagluva, pred sobom je držala gomilu listića sa zaokruženim brojevima i razvrstavala ih, tražeći nešto. Setio sam se da imam novca, bar sam pretpostavljao da je u koverti koju sam na rastanku dobio od upravnika. Ali, kako sam krenuo da opipavam džepove, ona me je preduhitrila:

 

Imam ja. I za tebe. I za svakoga. To ste vi svi dobili. Odavno. Sve je to unapred plaćeno. I unazad otplaćeno. Ako odavde gledaš. A ti možeš odakle hoćeš. To i sam znaš. Nemam ja tu šta veliko da ti objašnjavam. Tvoje je samo da izabereš. A ja ću da pišem. Tako se lakše snalazim. Ogroman je to broj, na kraju, znaš. To su posle katakombe, pa nosiš, pa prijavljuješ, pa se to sve skladišti. Ima arhiva, tu, ispod. To ti je... Ma, pusti... samo glava boli od toga. Idemo sad, lepo, imaš sedam brojeva, biraš, polako, bez žurbe, ja ću sve lepo da zaokružim, baš tako, to je prava reč, da zaokružim...

 

Odnekud je izvukla guščije pero i umočila ga u nešto što se nalazilo ispod stola na koji se umorno naslanjala. Sa njega je kapljalo, farbalo joj sirotinjsku, iskrzanu haljinu nečim kao krv, kao glina, kao žuč. Pogledala me je kao da posle njenog pogleda nema više ničega, te je bolje poslušati je nego ostati u tom ničemu, zarobljen u kosmosu beznadežnog lutanja.

 

Trinaest, izgovorio sam, kao da se naglo vraćam iz nečeg zamišljenog u nešto neizbežno.

 

Odjednom je došlo,

 

tada mi se rodio sin. Trinaestog. I mi smo pevali, pevali... Ta naša pesma se pretvorila u samo trajanje, u pretrajavanje, u proizvoljni otklon od svesti da je on tu. Promatrao sam ga. U svačijim rukama. Na svačijim usnama. Nisam razumevao kako je moguće da je on zapravo više nego moj. Da je on više nego što sam ja očekivao. Ali da nije nezavisan od mene. Kao da je isklijao iz mene i sad se nekako održava na mom telu. Parazitira na meni, ali me je zasenčio sobom. I onda je on to moje što privlači druge, u čemu oni najviše uživaju, sa čim saosećaju i poistovećuju se. Hteo sam da kažem nešto kroz njega, da ih podsetim na sebe, ali nije išlo. Gurnuli su me u jedan ugao. Bio je tako jedan slon, razboleo se i morali su da ga guraju, teraju u jedan ugao. Veterinar nije bio siguran šta je s njim u pitanju i samo je preporučio da ga udaljimo od ostalih slonova, da ih ne zarazi tim nečim... svojim. Zverao sam iz svog ugla. Shvatio sam: mnogo je. Mnogo je da budemo nas dvojica. Poništio me je. Jedan deo mene. Ili neke delove mene. Nisam mogao da ga odstranim sa sebe. Uvek bi ostalo to da je bio tu, ostalo bi sa njom, ostalo bi sa njima svima... Nisam znao. I kupio sam oglase. Tražili su ljude za rad u cirkusu. Zvao sam. Cirkus se neprekidno selio iz grada u grad. Dugo nisam mogao da mu uđem u trag. Kad sam konačno uspeo, stajao sam pred upravnikom, a on me je pitao šta bih mogao da radim, a ja sam rekao da bi to moglo da bude bilo šta. Kad sam mu objasnio svoje motive, a pokušao sam da to uradim na najjednostavniji način, on se zacenio od smeha. Zacvileo sam

 

Nemojte da se smejete, ja to zbog njih radim, samo s vama mogu, vi se krećete, oni će poći za mnom, sakrijte me, pomozite mi, ja ne mogu, vi ne znate kako se sve promenilo od kad je on došao, vi ne znate kako se ona promenila, sve se promenilo, svi su se promenili, ja znam da sada moram i ja da se promenim, evo, biću klovn, probajte sa mnom, ja to mogu, ja to umem, ja samo s njima ne mogu, ja s njima više neću, to je, da vam kažem istinu, neću. Neću.

 

Pretrnuo sam kada sam je čuo, mada uopšte nije bila glasna.

 

Reci, sinak, šta sad zaokružujemo?

 

Osam. Toliko sam godina imao, tamo, na stanici tramvaja. Pretilo je da će kišne kapi razmrskati asfalt. Oni nisu primetili da sam izašao. Tukli su se, uranjali jedno u drugo, upinjali se da obore jedno drugo, proklinjali, krvarili, mrcvarili, pljuvali, razapinjali, stezali, čerečili... Napunili su mi stomak sobom, naduli ga svojim skotstvom, izrovašili ga iznutra. Pogrbljen, pod nadstrešnicom stanice, želeo sam da se predamnom stvore roditelji sve žive dece i da ja odaberem jedan par za sebe. Čak mi se pričinjavalo da u sparnom sumraku vidim gušteroliku povorku nasmejanih ljudi. A, zapravo, bila je tu samo ruka te žene koja me je pomilovala. Provukla se kroz kišu i dotakla moje lice. Mirisala je. Ta ruka. Hteo sam da je poljubim, ali sam se plašio da će tada nestati. U bajkama su stvari dolazile i odlazile, javljale se i nestajale. I ta žena se sagnula, a kosa joj je bila potpuno mokra. Kao noć. Kasnije sam poverovao da je ona bila baš to. Baš noć. I njena haljina je bila noć. Noć pred svitanje. Negde ispod te noći je došlo:

 

Tako si mali. Tako saaam.

 

Tramvaj je prošao. Ostali su ušli u njega, ja u njene ruke. Bilo je:

 

Evo karmin. Nemoj da se uplašiš. Ja te volim. Stići će, videćeš, bićeš još više sam nego što si sad. A ja neću moći da ti dođem. Ali ti ćeš znati. Bićeš ponosan. Zato što si ti dečak sa hiljadu boja. Hiljadu boja...

 

Razmazivala mi je karmin po licu i smejala se. Glasnije od kiše i jutra koje je moralo da dođe. Raskalašna, razbludna, otežala od strasti koje su je progorevale. Ljubila mi je usta. Položila me na klupu kad sam zaspao. Pokrila me nečim lakšim od pare a težim od vremena.

 

Sedamnaest, rekao sam da je preduhitrim, toliko je godina prošlo. Danima smo putovali po kamenjaru iz koga su iskakale zamućene senke. Svakog jutra bih pomislio kako je svima dosta. Nevoljne životinje su se vukle za izanđalim kolima. One opasnije su nervozno dremale po kavezima, valjajući se u upišanoj slami. Predvečeri sam provodio sedeći i osluškujući. Vergl i oboa. Tako je bilo. Onda su, upravo takvog jednog sumraka, odnekud iskrsli ljudi. Tupi i usporeni. Ogroman broj njih. Ispošćenih i maloumnih lica. Predstavio nam se njihov predvodnik, čovek sav od žila:

 

Dobro veče. Ja sam rat. I ovi ljudi su rat. I vi ste rat. Sve je rat, iz puste neophodnosti da tako bude. Ako je neophodno, svako pitanje je neuputno. Niti ja imam vremena. Niti ga vi imate. Niti ga bilo ko više ima. Jer, rat suspenduje. Stvari postaju jednosmerne i ogoljene do prostote. Rat će nas izjednačiti. Konačno. Zato treba da ga priglimo i da se njime žigošemo. Da se poradujemo sveopštem bratstvu i prirodnoj ekvivalenciji. Primer broj jedan. Životinje ne žele. One imaju porive. Izaberimo neku životinju. Pogledajmo je. Da li nam je nalik? Ne. Zašto? Da li je ona obesmišljena u nečemu protivprirodnom? Gde su analogije namerene božanskom promišlju? Zauzmimo stajalište sa kog ova životinja nastupa, a ono je stajalište poriva. Imajmo poštovanja prema sistemu koji nam prethodi. Održavajmo ga. Prehranimo sebe porivima ove životinje.

 

I klali su žirafu. Ona je muklo krkljala dok su joj presecali vrat. Okrenuo sam glavu i prislonio je na mlaku stenu. Smrdela je na meso koje gori a ja sam mislio na čokoladu i na proslavu Božića u ludnici. Narednog dana su ubili starca na kog smo naleteli. Starac je prodavao novine i uzvikivao kako je rat počeo, što je bila vest sa naslovne strane. Starca smo sami morali da raskomadamo i da bacimo delove njegovog tela u kavez s majmunima. Oni su ih sa očiglednom odvratnošću gurkali po kavezu, ne želeći da ih previše dotiču. Onda je prošlo nekoliko dana. Probudili su nas sablasni jauci. Jeli su jednog. Najslabijeg. Živog. Niko ih nije hranio, zabranili su nam, i oni su pomahnitali od gladi. Nakon još nekoliko dana ostao je samo jedan majmun. Dugo se mučio dok nije uzeo starčevu glavu. Podigao ju je i dugo razgledao. Skupili smo se da vidimo šta će uraditi. Terao je muve sa glave i siktao na nas. Onda je počeo da jede. Onda je prošlo još nekoliko dana. Ubili smo majmuna i pojeli ga. Kao i mnoge pre njega. Kaveze smo napunili ljudima. I gle, dobro je bilo. Onda je prošlo još nekoliko godina, a mi smo se i dalje kretali. Kao talas ravnoteže, zastupnici suštinskih predodređenosti i načela. Hodali smo, a zemlja pod nama je trulila.

 

Da, sledeći je deset. Toliko godina sam imao. Bilo je gradilište, iza zgrade u kojoj smo živeli. Mi, deca, pobegli smo kućama, skrivajući se od zastrašujuće tutnjave letnjeg nevremena. Bile su barake, nekada, tamo iza. Radnici su ih napustili i na njihovom mestu ostale su betonske ploče. Ostao je samo nekadašnji oslonac. Oluja je prestala i smrkavalo se. Tama koja je donela nebeska pražnjenja naslanjala se na prvi sumrak. Izašao sam napolje. U ruci sam nosio loptu. Hteo sam da pozovem. Bila je to želja. Stao sam na betonsku ploču i pogledao ka prozorima zgrade. Bilo je o igri. O tome se radilo. O nastavku igre. Želeo sam da dođu. Svi da dođu. Da se vrate. Pomislio sam kako je nebo kao ogromno ćebe. Nešto ogromno čime smo svi pokriveni. Nešto što zvuči. Nešto što zrači. Shvatio sam da možeš svemu da se obratiš. Da možeš da kažeš nebu: Molim te. Ali da se ništa neće desiti. To me je umirilo. To, da ja znam nešto što moji drugari ne znaju. To, da postoje i neke druge igre. U kojima su pravila drugačija. U kojima si samo ti. Pod obolelim nebom kojim promiču oblaci-virusi. Da je moguće da nema nikoga. Da dan može da se završi pre no što si želeo i da je tako sa svim stvarima. Da možeš da očekuješ, ali da si uklopljen i pretpostavljen. Da si u mirisima koji pretiču iz vlažne večeri. U škripi pluća umornih biciklista. U tragovima buldožera. U svim naznakama bilo čega. I da si opet samo ti. Da si uvek pobednik. Jer nikog drugog nema. Nasmejao sam se i napunio džepove sobom u svemu.

 

Moraš da požuriš, još malo i zatvaramo, rekla je. Mrzeo sam je zato što mi se učinilo da imam još toliko toga... A onda sam nastupio pošteno prema stvari i naš pritajeni sukob se nije nastavio.

 

Tri slike imam. To je ono što uvek nosim sa sobom. Opredelio sam se prema isključivoj važnosti predstava koje one sadrže. Sa tim ću i... Na jednoj smo majka i ja. Sve je sivo. Ali to sivo je iz svih zamislivih nijansi sivog. I to je moja prednost u odnosu na mnoge koji nemaju takvu sposobnost predočavanja finih razlikovanja. Ona se smeje. Mlada je i lepa. Ja sam u kolicima koja smo dobili od nekog. Mislim da je fotografiju napravio otac. Na kraju, to ništa ne znači. Nalazimo se na stazi koja u potpunosti uokviruje jezero. Ljudi su voleli da dolaze tu. Značilo im je. Bilo im je bolje od toga. Verovatno je i majka tako... Delujemo srećno. Ona zato što me ima, a ja zato što sam prisustvo. Na slici je predstavljena i neka neobična snaga koju je moguće iščitati iz onih nijansi. Ali, tako je sa svim. Zbog toga sam s godinama izgubio i najmanju pretenziju po pitanju prizora koji je na njoj i ostao sam zatečen činjenicom da sam istovremeno i tamo i ovde, a da postoji i put između te dve tačke. Da postoji trajanje.

 

Na drugoj je pomračenje sunca. Najavljivali su to kao događaj koji ne treba propustiti, jer je moguće da do kraja svojih života ne dobijemo još jednu priliku da posmatramo ovu pojavu. A onda su nas plašili. Govorili su da se ne sme napolje. Da je opasno. Da se zamračimo u svojim domovima. Da se pritajimo. Neki ljudi su prelazili hiljade kilometara i pronalazili ona mesta na svetu sa kojih se fenomen najupečatljivije mogao razaznati. Radovali su se, naoružani smešnim naočarima od kartona. U jednoj emisiji prikazali su naslednike drevnih druida, negde iz okoline Kornvola, čini mi se. Uživali su i iživljavali se kroz trans paganskog plesa i ritualnu orgiju. Delovali su posvećeno i ispunjeno. U određeni čas sam podigao roletnu i napravio par snimaka. Na jednom je ovako: uključili su uličnu rasvetu i deluje kao da je noć. Nekoliko automobila nadire iz daljine. Žuto je i crno. Široko. Razmazano. Razvučeno. Hladno. Ponosan sam na tu fotografiju. Ona je moja, ja sam je napravio. Na njoj se vidi sve što je trenutak u sebe uključivao. Vidi se Ništa, dok pohodi Zemlju.

 

Treća slika je sa groblja. Prošlo je vreme i ja sam se došunjao. Bio je mrak. Gostovali smo u blizini. Napravili su visoku ogradu i to me je iznenadilo, ali sam je lako preskočio. Uspeo sam da nađem porodičnu grobnicu. Poneo sam i cveće. Lepi su na tim slikama, moji roditelji. Treću sliku nisam upamtio. Nije bila tu ranije. Stegao sam se, nakon što sam je ugledao. Nakon što sam se ugledao. Podiže neutešna porodica u nadi da ćemo se jednog dana ponovo sastati. Uspeo sam da je odlepim. Želeo sam da znaju da ne mogu tako. Sa mnom. Živim. Da ne mogu da prisvajaju. Tek tako. Nisam ja oročio svoj odlazak. Niti mogu da me vrate. Bilo kad. Bilo kakvog. Ne mogu da me zaustave. Da me odrede kao nekog ko je na određenom mestu. Ne oni. Samo ja mogu. Samo ja.

 

Još dva, dobro. Rekao bih da je dvadeset. Moguće je da grešim, ali u ovom slučaju to zaista nije toliko bitno. U dvadesetoj godini sam ga prvi put video. Da, ja sam tada prvi put video more. To je... tako dirljivo. Da čovek određene stvari po prvi put upozna u snu. Ali je potpuno utemeljeno, ravnopravno. Ne manje jasno. Čak i jasnije nego... Snu je prethodila muka. Bezrazložna. Grčenje. Prebiranje po sopstvenoj utrobi. Preznojavanje. Kao da se biće samo po sebi ugibalo i trzalo. Svitalo je dok se moja svest urušavala. Stajao sam. Tamo. Osluškivao. Zvuk je nadrastao sliku. Ona je bila na njemu zasnovana. Ono što sam video, zapravo je bilo ono što sam čuo. Otud takva celovitost predstave. Takav intenzitet. Uspravan pred morem nisam se osećao napuštenim. Nisam bio mali. Nemoćan. Po prvi put. Bio sam nečiji. Željen. Potreban. Sirene su pevale kroz talase. Meni. Vlasniku okeana. Onog što je nepregledno. Bio sam onaj koji je tu od početka. Onaj koji zna. Ne onaj koji živi u vremenu i traje u njemu, već onaj iz koga vreme proističe. Bio sam. Samo na trenutak sna, ali jesam. Sejač po vodenoj njivi. Onaj čiji pogled dopire sa one strane. Bio sam. Moćan i rečit. Istraživač novih početaka. Donosilac. Nade. Uporište sebi i svetu. Bio sam. Opravdao sam se, tamo pred morem. Postao sam potkrepljen. Moguć. Stvaran. Gledao sam ispred sebe i susretao se sa istorijama koje će tek doći. Ja. Bio sam, tada. Jesam.

 

Nisam primetio mrak. Žene u kiosku više nema. Nisam video kada je otišla. Ne znam zašto. Ne metalnom pultu ostavila je tiket i olovku. Moram da se napregnem da bih utvrdio koliko je brojeva zaokruženo. Jedan, dva, tri, četiri, pet... Nešto bruji, kao da je dole, u zemlji. Šest... Još jedan nedostaje. Izgleda da ja moram... Takva je igra. Da vidimo... pa da, ne bi imalo smisla bez toga. Ne bi važilo. Ne bi priznali. Šta se to čuje... Ne znam... Da vidimo, neka bude jedan. Prvog sam se rodio, delovalo je da ima neke veze sa posebnošću trenutka. Da će imati. A sad... vidiš. Tako sam slab. I dala mi je ime Sreten. Tako sam se... zvao. . Ali, nije ime bilo dovoljno. Treba nešto više... nego samo poželeti. Slab, slab, slab... Čudno. Nikoga nigde. A nije tako počelo. To... preostane. To, ne ti. Ti, ja, mi... ne možemo... da preostanemo. Ta žena. Ta igra. Taj... ja... sad idem. Ja sad idem... Ja sad idem...

 

Ja sad idem.

 

Beleška o autoru: Srđan Srdić, rođen 1977 u Kikindi, diplomirao na katedri za opštu književnost i teoriju književnosti u Beogradu. Trenutno profesor srpskog jezika i književnosti u gimnaziji "Dušan Vasiljev" u Kikindi. U knjizi "Da sam Šejn", nastaloj kao rezultat konkursa hrvatskog sajta www.bestseler.net objavljena priča "Sivo sumorno nešto". Na sajtu www.litkon.org, objavljeni su delovi romana u nastajanju. Pobedio na konkursu zrenjaninskog časopisa "Ulaznica" za 2007 godinu, i to u onom delu koji se odnosi na prozu.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement