Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Mića Vujičić (maj-jun 2008.)

 

Tajna lenjosti i jedna hotelska soba

 

ImageUkoliko krente u potragu za biografijom francuskog pisca egipatskog porekla Albera Kosrija uverićete se već na prvi pogled da je reč o vrlo zanimljivom piscu i čoveku. Alber Kosri, rođen daleke 1913. godine, mladić od devedeset četiri godine kako ga često predstavljaju, čovek koji živi u istoj hotelskoj sobi još od 1945. godine kada je iz Kaira stigao u Pariz, Kosri - dendi usamljenik, uzdignut u nebesa od kritike, romanopisac kome su se divili i Henri Miler i Alber Kami. Svemu tome redovno se dodaje činjenica da je napisao svega osam knjiga, a potom odmah navodi njegova životna deviza ili pre filozifija koja veli da lenjost nije nikakva mana već vrlina, neka vrsta vrlo bitne kontemplacije i meditacije. Beogradska izdavačka kuća "Geopoetika" objavila je dve knjige Albera Kosrija: romane "Boje prljavštine" i "Siroti i gordi" u prevodu Ivane Misirlić. (Kad smo već kod prevoda, prvu knjigu Albera Kosrija "Ljudi koje je bog zaboravio" na engleski je preveo Henri Miler 1940. godine!)

 

Pre nekoliko dana "Politika" je objavila odličan ekskluzivni intervju sa velikim francuskim piscem Alberom Kosrijem koji je napravila Mirjana Avramović Ouaknine. Mirjana Avramović, koja je na srpski prevela jednog drugog francuskog velikana - Patrika Modiana, pitala je Albera Kosrija već u prvom pitanju kako bi u nekoliko reči predstavio sebe.

 

"Ja sam čovek koji voli život. Iz te ljubavi je nastala moja doktrina: nepomućena radost", odgovorio je Kosri. "Mnogi ljudi su tek puki prolaznici kroz život i nemaju vremena za radost. Meni slobodu daje to što ne posedujem ništa od materijalnih dobara. Ne bih voleo dalje da govorim o samom sebi. Ja jedino umem da pišem, drugo ništa ne znam da radim!"

 

O uvek zanimljivoj lenjosti, te činjenici da je napisao osam knjiga, Alber Kosri je takođe rekao nekoliko reči. "Pišem samo kad imam šta da kažem, a to znači malo. Smešni su mi oni koji kažu da rade po čitav dan! Ja pišem samo dva ili tri reda dnevno. Kada bih slučajno napisao dvadesetak redova odjednom, to bi zahtevalo dva meseca ispravki. Ostalo vreme je za meditiranje i čitanje. Ili jednostavno za lenjost."

 

Mirjana Avramoć Ouaknine pričala je sa Alberom Kosrijem o njegovom druženju sa Kamijem, ali joj je Kosri ispričao ponešto i o svome životu u istoj hotelskoj sobi od 1945.

 

"U početku sam živeo u jednom studiju na Monparnasu, koji je bio udaljen pola sata hoda od Bulevara Sen Žermen gde sam provodio sve svoje vreme. Ubrzo sam se umorio i uzeo sobu u hotelu u srcu te četvrti koja me je toliko privlačila. U tom istom hotelu živim do dana današnjeg. U sobu sam dolazio samo da se presvučem i, zatim, po čitavu noć plesao u nekom od čuvenih podruma. Sen Žermen tada nije bio otmena i skupa četvrt kakva je danas. Bio je to jeftin kraj, prepun mladog sveta željnog smeha i zabave. Blizina hotela bila je praktična ne samo zato što nisam imao novaca za taksi već i zato što sam u sobu dolazio sa devojkama kada je u zoru muzika prestajala da svira. Upoznao sam mnogo ljudi koji su se tada sretali na istim mestima: Žana Ženea, Sartra, Simon de Bovoar, Žilijet Greko, Muluđija. Jednog dana Đakometi mi je poklonio jednu svoju sliku iako je znao da ću je već sutradan prodati. Zamislite kakvu bi vrednost ona danas imala!"

 

Koča je otišao u spačeku

 

ImagePovodom stogodišnjice rođenja Koče Popovića, Mirko Tepavac je u Danasu objavio zanimljiv esej o ovom revolucionaru, političaru, ali i "filozofu i pesniku", kako navodi u nadnaslovu. Koča Popović (1908-1992), partizan, španski borac, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik, narodni heroj Jugoslavije i jedan od najpoznatijih jugoslovneskih ministara inostranih poslova, zaista je imao biografiju drugačiju od većine svojih saboraca. "Plemić i aristokrata po duhu, daru i pameti - on se nikada nije fanatično indetifikovao sa revolucionarnim, narodno-oslobodilačkim pokretom, kojem je, u inače, tako nesebično i vidno doprineo, kao što ni taj Pokret - koji je polagao pravo na celu njegovu ličnost - nikada nije mogao, a nažalost ni hteo, da se identifikuje s njim", beleži Mirko Tepavac.

 

Sve to me je nateralo da pročitam čuvenu knjigu Aleksandra Nenadovića "Razgovori s Kočom" i vidim kako je to na pitanja legendarnog novinara odgovarao neobični intelektualac koji je inače malo govorio. (Postoji šala koja kaže da je kao jedini komandant Prve proleterske brigade borcima držao tri vrste govora. Prvi: Zdravo, drugi: Zdravo, drugovi i treći: Drugovi proleteri, zdravo.)

 

Ova anegdota može se pronaći i u Leksikonu YU mitologije. Na 318. i 319. stranici ove neobične, opuštene, duhovite i neobavezne enciklopedije, odštampan je zaista zanimljiv tekst o Koči Popoviću iz pera Fritza Poljičkog. Tu se može pročitati da je Koča potekao iz jedne od najbogatijih porodica u Beogradu, studirao filozofiju na Sorboni, odrastao u Švajcarskoj, bio pesnik nadrealista iz Bretonovog kruga, od 1933. u KPJ, progonjen i zatvaran. "Porodica mu uskraćuje pomoć, pokušavajući da ga razbaštini. Spava pod otvorenim nebom, u vinogradima Ribnikara na Banjici." Tokom rata rukovodi akcijama koje i planira. Tvorac akcija Igmanski marš, Neretva, Sutjeska... Sve vreme rata vodi dnevnik na francuskom - "Beleške uz ratovanje". Nakon rata obavlja najvažnije funkcije, neko vreme je i potpredsednik Jugoslavije. Posle smene srpskih liberala, jasno i glasno rekao Titu da odlazi, seo u svoj spaček i otišao u Dubrovnik. "Odrastao u bogatsvtu, nije se dao njime impresionirati", piše u Leksikonu Fritz Poljički i dodaje zanimljiv podatak da je za vreme rata književnik Ivo Andrić, bivši ambasador u Berlinu i Rimu, živeo je u jednoj od Kočinih kuća u Beogradu, gde je napisao najčuvenija svoja dela. Poznati novinar D.B. pričao mi je da se sa Kočom često viđao u Dubrovniku i da je Koča obožavao podvodni ribolov.

 

Kočin kraj, bar onako kako ga Tepavac opisuje na kraju teksta objavljenog u Danasu, bio je strašan i pomalo nadrealistički: "Kada je umro, 19. oktobra 1992, upoznao sam Generalštab sa Kočinom poslednjom voljom, i ubrzo dobio hladan odgovor: Kad Koča odbija zvanične posmrtne počasti i govore, onda je sahrana privatna, i o trošku porodice", piše Tepavac. "Tako je i bilo, ali se ni to nije lako završilo. Krematorijum je saopštio da nema plina i da ga mora nabaviti porodica. Nekoliko dana čekali su njegovi zemni ostaci, dok najzad, zahvaljujući ljutitoj intervenciji njegovog ratnog druga i poštovaoca, dr Isidora Papa, nisu najzad stigle tri plinske boce iz Zrenjanina..."

 

Ovu nisam pročitao...

 

ImagePovodom 22. februara, dana rođenja Danila Kiša, podgorička knjižara Karver je organizovala tribinu, na kojoj su učestvovali eminentni književnici, kritičari i teoretičari književnosti: Marko Vešović, Božo Koprivica, Božena Jelušić, Marko Špadijer i Teofil Pančić, a medijator je bila Varja Đukić. Nakon tribine, pretpremijerno je prikazan film Peščanik, vojvođanskog režisera Sabolča Tolnaja, objavile su Vijesti.

 

"Kiš je jedan od najboljih pisaca srpsko-hrvatskog jezika, druge polovine XX vijeka. Kiš se opire akademsko-profesorskim trabunjanjima, tim grafikonima i analizama u kojima se isti sistem primjenjuje i kada je riječ o Majklu Džordanu i Denisu Rodmanu, i kada je riječ o Kišu i o Danku Popoviću", rekao je tom prilikom Božo Koprivica. "Zbog toga je Kišovim knjigama neophodno prići sa više radosti i strasti, sa više posvećenosti i otvorenosti. Vrijedilo bi razmišljati o značaju engleskog otvaranja ili holandske odbrane u romanu "Peščanik"... O džepnom satu Kišovog đeda Jakova, koji lebdi ispred kuće Dragićevića na Cetinju; o spisku Kišove lične biblioteke, tačno 1889 knjiga, i jedna koju Kiš nije pročitao - a koja je to knjiga, neću da vam kažem; o Kišovom autoportretu na fotografiji iz Strasbura, godine 1973; o fabrici bicikala u Subotici i fabrici sapuna u Kotoru; o tome šta je Grotovski rekao Kišovoj Elektri..."

 

Božo Koprivica je kroz sve svoje knjige provukao priče o Kišu. Njegovi eseji bliski priči, otvorili su pojedine Kišove pasuse onako kako ih niko nije otvorio. Pitao sam ga pre nekolio dana da mi otkrije koju to knjigu od onih 1889 Danilo Kiš nije pročitao, ali je Božo Koprivica, izuzetnim driblingom, izbegao odgovor. "A to", rekao je i prebacio loptu na drugu stranu igrališta. Pomislio sam da ću odgovor o tajni te jedne knjige pronaći kada sam rečenice koje je Koprivica izgovorio u "Karveru" pronašao u njegovom eseju sa naslovom Od neizlečive mladosti.

 

"Iz tog homerskog osmeha i rableovskog grohota i enciklopedijskog znanja Kiš je ušao tako sigurno, tako superiorno u društvo velikih evropskih pisaca. Kiš je (ne volim izraz jedan od...) najbolji pisac srpskohrvatskog jezika druge polovine XX veka. Zato se i opire akademsko profesorskim trabunjanjima, tim grafikonima i analizama u kojima se isti sistem primenjuje i kada je reč o Džordanu i o Rodmanu. I kada je reč o Kišu i o Danku Popoviću. I zbog toga je Kišovim knjigama neophodno prići sa više radosti i strasti, sa više posvećenosti i otvorenosti. Evo, na primer, o značaju engleskog otvaranja i holandske odbrane (1. Cf3, A5; 2. g3, Cf6) u romanu Peščanik. Ili o Rubinovom eksperimentu, o refrenu jedne logorske pesme koju pevaju Kiš i Šejka (kakav koncert za dve gitare), o Kišu kao glumcu (Štićenik, Dan 14), o džepnom satu Kišovog đeda Jakova koji lebdi ispred stare kuće Dragićevića na Cetinju, Bajova ulica, ili o kratkom srećnom životu gospođice Elizabete Kulman (rođene u Petrogradu, u 15-oj godini govorila je 11 jezika), o spisku knjiga Kišove lične biblioteke (tačno 1889 knjiga), i jedna koju Kiš nije pročitao, lepo stoji cedulja "Ovu nisam pročitao".

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement