PanoramaRezoner
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Rezoner: Tumačenja i odbrane

 

Srpkinja traži Eros, Tanatos nudi Srbija

 

(Opozicije i hijazmi Čarlstona za Ognjenku reditelja Uroša Stojanovića)

 

ImageSrbija je posle Prvog svetskog rata izgubila dve trećine muškog stanovništva. U zabačenom selu Pokrp ostala su još dvojica-trojica, pa su se i oni, bar tako glasi jedna od verzija, posvađali zbog žene. Kad je ubio suparnika i ostao "pretposlednje muško" u selu, Jordan Kaplar (Feđa Stojanović) je zakopao mine u vinograd od kog selo živi. Onda je i Jordan eksplodirao u "minogradu" i selo puno lepih žena spalo je na deda Bisu (Paolo Mađeli), istina poluživog i na aparatima koji ga dopinguju rakijom i vinom, ali ipak - muškarca. Ognjenka (Sonja Kolačarić) i njena mlađa sestra Mala Boginja (Katarina Radivojević) najbolje su narikače u okolini Pokrpa, koje ponekad na tuđim grobovima plaču zbog sopstvene sudbine: još nisu milovane i plaše se da će ostati baba-devojke. Kada Ognjenka nehotice, vriskom, izazove srčani udar kod deda Bise i ubije ga, žene pokrpske za kaznu šalju Ognjenku i Malu Boginju da pronađu muškarce za selo. Kako bi bile sigurne da dve sestre neće usput pobeći, žene iz sela, uz pomoć lokalne veštice (Radmila Tomović), iskopaju/vaskrsnu pokojnu Baba Boginju (Olivera Katarina) čija utvara prati Ognjenku i Malu Boginju podsećajući ih da se moraju vratiti u selo ne bi li veštica ponovo upokojila Babu, tj. podećajući ih na obavezu prema svojoj babi koja ih je svemu naučila, pošto je bila najbolja narikača na svetu. Na putu, međutim, sestre naiđu na Arsu Kralja Čarlstona (Stefan Kapičić) i Dragoljuba Aleksića Čoveka od čelika (Nenad Jezdić), zaljube se, i odluče da idu za sopstvenom srećom i zaborave na selo. Bar tako odluči Mala Boginja, a Ognjenka se predomisli i vrati. Treći čin odvija se u selu, jer se i Mala Boginja vraća i počinje sukob sela koje želi muškarce i sestara koje ih ne daju. Kao i uvek kada zajednica ucenjuje pojedinca, kako je govorio i Niče u Rođenju tragedije, pojedinac mora da plati ceh i priča Čarlstona za Ognjenku završava se tragično.

 

Površina i suština: efekti protiv scenarija: Svi koji su pisali o Čarlstonu za Ognjenku počinjali su pohvalom tehničkih aspekata filma. Iako su kritike u nastavku bile oštre, često negativne i sa brojnim zamerkama scenariju, Ognjenka je ipak u srpsku kinematografiju vratila ozbiljne tehničke standarde i naterala publiku, kritiku i filmske radnike na razmišljanje o tenhologiji, zanatskim standardima i profesionalnosti. U sinemaskopu (cinemascope), na Super 35 mm, uz modernu kolor-korekciju i DI tehniku u postprodukciji (proces digitalizacije koji omogućava popravku slike i manipulisanje bojama), sa specijalnim efektima napravljenim u novom studiju VFX u Beogradu, Čarlston je vratio ideje spektakla i bioskopa u naše živote. A nije loše imati mogućnost spektakla u zarozanoj i odrpanoj kinematografiji, makar kao utopijsku viziju.

 

ImageMeđutim, prilikom recepcije filma, srpski kritičari su ocenili da je njegova tehnička strana sama sebi svrha, da je površina prevagnula nad suštinom, i konstatovali: Svaka čast Čarlstonu za Ognjenku što lepo izgleda, ali je promašio poentu, a poenta je dobra priča. Šta je u ovom slučaju trebalo da bude dobra priča - kritičari su različito, ili nisu uopšte, formulisali. Već u ovoj situaciji Stojanovićevo debitantsko ostvarenje pokazalo je svoje prve hijazme i opozicije: kontraste, poigravanja suprotnostima i ukrštanje njihovih značenja, izneveravanje horizonta očekivanja i rodnu Srbiju kao prostor nerazumevanja.

 

A upravo se o tome i radi: Čarlston za Ognjenku je priča o "rodnom mestu", zapakovana u alegoriju o Srbiji posle Prvog svetskog rata, priča o teretu identiteta i zahtevima zajednice koje pojedinac u takvoj sredini ne sme da izneveri bez posledica, o sukobu potrage za ličnom srećom i mazohističkog uživanja u zajedničkom čemeru. U tom sukobu, na kom se temelji i život u Srbiji danas, opozicije su radikalno zaoštrene, i kontrasti postaju gotovo banalni: sahrane i svadbe, muškarci i žene, vojnici i neveste, naslednici i preci, grobovi i vinogradi, zagrobni i ovozemaljski život, seks i smrt. Samim tim, režijska rešenja Uroša Stojanovića morala su biti zasnovana na kič stilizaciji koju su pre njega efektno koristili Emir Kusturica i Srđan Dragojević. A ipak, ironijskim odnosom, crnim humorom i većom žanrovskom svešću, koji su mu omogućili ukrštanja ovih elemenata tokom filma, Stojanović je, uz pomoć scenariste Aleksandra Radivojevića, uspeo da napravi osobenu poetiku i višeslojno delo koje uprkos oblandi holivudskog spektakla nije za jednokratnu upotrebu i otvara se na svako novo gledanje.

 

Kada se tako posmatra, i ako se ispostavi kao tačno, čini se da su svi oni koji su na prvi utisak požurili da nabroje mane Čarlstona za Ognjenku i trijumfalno proglase da ovo ostvarenje na koje smo tako dugo čekali baš i nije nešto posebno - bili prestrogi i jednostrani.

 

ImageDoček i ispraćaj: Krivac za opisanu recepciju u mnogome je i sam autorski tim, kao i producentska strategija. Predstavljan kao "najiščekivaniji film trećeg milenijuma", kamen-temeljac nove epohe u srpskoj kinematografiji, Čarlston je pripreman predugo i najavljivan preglasno. Kada je najzad stigao u bioskope - stepen izneverenih očekivanja bio je previsok. Već u samom naslovu i prilikom reklamiranja još nesnimljenog filma, putem žurki, intervjua i izveštaja sa snimanja, Ognjenku je pratilo nekoliko nagoveštaja koji su odvodili u pogrešnom pravcu: kada se kaže "čarlston", pomene period u Srbiji između dva rata, i objavi da će jedan od glavnih junaka biti najjači Srbin na svetu, "čovek od čelika" Dragoljub Aleksić, publika domišlja da se radi o beogradskom filmu, optimističnoj urbanoj priči sa lajtmotivom popularne igre, a kritika očekuje istu stvar, asocirana kinematografskom istorijom, odnosno filmovima Kralj čarlstona Koste Novakovića i Nevinost bez zaštite Dušana Makavejeva. Najava da se radi o konceptu u kom su žene iz sela Pokrpa ostale bez muškaraca izginulih u ratovima i odlučile da pronađu muževe - budi asocijacije na drumski film, na inverznu situaciju pogodnu za parodiranje, na šijanovski humor (selo bez muškaraca/Topalovići bez žena, narikače/vlasnici krematorijuma). Ako se publici pred sam izlazak filma "telefonira" da će mnoge replike "ući u narod" (scena sa rakijom "paukovačom" iz Ognjenke je tako najavljivana), očekivanje sličnosti sa Ko to tamo peva i Maratonci trče počasni krug, gde se ovakvo preplitanje replika i fraza sa svakodnevnim govorom zaista i desilo, postaje sve veće.

 

Nažalost, onda se ispostavilo da Ognjenka to nije, i horizont očekivanja se zamaglio. Kritičari su regovalli različito: etablirani Milan Vlajčić je u Blicu i dalje sebe ubeđivao da je Čarlston "vedra burleska", dok je Dubravka Lakić u Politici strogo konstatovala da je gledalac "ostao i bez čarlstona i bez Ognjenke". Na narativnom planu, pak, kao da postoji konsenzus: Petar Jončić u Evropi, kao i Gavrilo Petrović sa B92 i Dejan Ognjanović iz niškog Pressinga, smatraju da su Stojanović i Radivojević dobro počeli a osrednje završili, i da rasplet filma zbrzano pokušava da Čarlston za Ognjenku pretvori u tragediju. Petrović je duhovito hvalio i ono što Ognjenka nije (nema humora na psovku, nema dramatizacije istorije), dok je Ognjanović, pokrenuvši temu žrtvovanja, valjda jedini pokušao da ode bar malo dalje u interpretaciji filma i odgonetanju autorske namere, što su u Srbiji dve već odavno zaboravljene veštine filmske kritike. Da je ovaj tekst nastao odmah nakon premijere, moram priznati da bih i sam napisao istu stvar: ali činilo mi se da na prvom utisku postoji šum, da film nudi više, da sam nepravedno strog prema autorima, i otišao sam da ga pogledam po drugi put, svestan da utisci prolaze a DVD-ovi ostaju, i da nam je danas, u doba ubrzanog medijskog vremena, svest o horizontu očekivanja omogućila da se on brzo pomeri, približi ili promeni. Otišao sam, dakle, da vidim šta Čarlston za Ognjenku - jeste.

 

ImageKoncept: vestern bahantkinje iz Pokrpa: Iako je prečesto upoređivan sa Amelijom Pulen i radovima Tima Bartona, Čarlston za Ognjenku se u početnoj situaciji nadovezuje na dva filma iz srpske kinematografije: prvi je Radopolje Stola Jankovića, a drugi Uvek spremne žene Branka Baletića (i u mnogo čemu drugom, s razlogom, Ognjenka uspostavlja veze sa srpskom kinematografijom). Od prvog preuzima selo bez muškaraca koji su poginuli u ratovima, a od drugog žensku tačku gledišta, borbene žene kao protagoniste. Osim toga, Radivojević i Stojanović su odlučili da ovu poznatu osnovu nadgrade vestern stilizacijom: Pokrp je vestern selo sa krčmom i grobljem, selo u kom žene piju rakiju, nose šešire i pantalone, a neke od njih po mnogo čemu liče na Kalamiti Džejn. Stojanović je spoj vesterna i etno ikonografije već koristio u svom kratkom filmu Vešala za dvoje, i njega kao autora izgleda zanimaju takve kombinacije, ali je pitanje čemu to služi u Ognjenki?

 

Niz obrta i ukrštanja suprotnosti vidi se i na prvi pogled: muškarci su nestali, ali žene glume muškarce, preuzima se ženska perspektiva a javljaju se asocijacije na žanr tipično muškog pogleda na svet... A kada se govori o vesternu, ne možemo zaobići već klasičan Kitsesov (Jim Kitses) popis binarnih opozicija koje tvore taj žanr. On, zapravo, počiva na sistemu opozicija, i ako pravite film koji želi da progovori o Srbiji u ekstremima, između Istoka i Zapada (ponovo tipičan par vestern opozicija), i junacima koji stradaju zbog tih ekstrema, vestern ikonografija je sasvim logičan izbor: tim pre što je jedan od ključnih Kitsesovih parova sukob pojedinca i zajednice. U Tačno u podne šerif i gradić su na suprotnim stranama, u Ognjenki Mala Boginja i Pokrp. Ukoliko živite u Srbiji danas i ne možete da pobegnete od njene šizofrenije - onda ste i vi deo ovih opozicija.

 

Ako, prema tome, priznamo Ognjenki promišljenu upotrebu žanrovske stilizacije, postavlja se drugo pitanje. Već na prvu loptu, osnovnoj situaciji Čarlstona za Ognjenku može se, iz feminističke perspektive, zameriti izrazito muški, pa i mizogin pogled na svet, gde jedino što žene traže jeste muškarac, odnosno falus. Ovakvo tumačenje izgleda opravdano gnevno i legitimno, ali nastupa sa pozicije potcenjivanja autora. Spočitavati mizoginiju školovanim filmadžijama danas, posle davno prokazanih ženomrzaca De Palme i Pekimpoa, i zamerati im nepoznavanje feminističke teorije - znači biti maliciozan. Mislim da su autori koji su se rešili da naprave film o selu bez muškaraca i ženama koje odlaze na put da ih traže itekako svesni mogućih feminističkih čitanja te priče. Na stranu činjenica da su i Stojanović i Radivojević dokazani filmofili, upoznati sa De Palmom kao i sa klasičnom dramom, i obrazovani u školi gde se ozbiljno izučava teorija filma. Veoma je mala mogućnost da su potencijalna čitanja svog filma gurnuli pod tepih i blesavo jurili za svojim šovinizmom.

 

ImageNe traže žene u Ognjenki falus. Radi se o eufemističkoj zameni: njima je potrebno, kako same poetski kažu, "milovanje". "Milovanje" je zamena za zadovoljstvo u životu, na ovom svetu, želja za hedonizmom, za ličnom srećom, telesnim zadovoljstvom, celovitošću. Muškarci su ih upropastili ratovima, minirali im vinograd, oduzeli decu, a nisu im pružili ništa. Živeći u prostoru radikalnih suprotnosti i rascepa, žene su, recimo to slikovito i sentimentalno, želele seks a dobijale smrt. Ako je Čarlston za Ognjenku alegorija o Srbiji, o rodnoj grudi koja te ne ostavlja na miru a uzima ti sve, o želji individue da se oslobodi tako muškog pritiska Istorije i nacionalnih ratova i posveti individualnom ispunjenju, onda je i bio potreban ženski, marginalizovani, alternativni glas da se to istakne. Uopšte, jezički kôd Čarlstona za Ognjenku funkcioniše na ovakvim zamenama: pokrpske žene premetanjem slova postaju srpske žene, a potrebno im je "milovanje" i "muško": čime nam se skreće pažnja da se u filmu retko upotrebljava reč muškog roda, "muškarac", već srednjeg, "muško". Nije, dakle, reč o guskastom trčanju za falusom, već o semantici koja funkcioniše na drugu asocijaciju.

 

Klasičnu dramu nisam pomenuo tek tako. Kada dva muškarca, Arsen i Dragoljub, najzad dođu u selo, od početka pripremana dionizijska simbolika grožđa i dramska situacija nalik Euripidovim Bahantkinjama najzad zaigraju u plesu i razuzdanom veselju pokrpskih žena. U toj sceni, gde Ratija (Jovana Stipić) i Mala Boginja razbijaju staklo petama, ukrštanje dramske situacije filma sa asocijacijama na grčku dramu - sugeriše tragičan rasplet.

 

ImageTri čina Čarlstona: Osnovna zamerka Čarlstonu za Ognjenku odnosila se, kako smo videli, na scenario. To je donekle razumljivo: govorio sam o "dopisivanju" raspleta priče u Beogradu i o nečem što ćemo za ovu priliku nazvati "pripovednim navikama". Kada vas film uvede u bajkovitu priču i predstavi vam zadatak za dve sestre, onda vi po navici navijate za mlađu. Katarina Radivojević svojom ekspresijom, pojavom i kontekstom glavne zvezde najgledanijeg srpskog filma Zona Zamfirova naprosto odvlači pažnju. O Beogradu se mnogo priča ali on postane zalog koji vam autori nisu isplatili na kraju. Ako nema Beograda, i ako vam je fokus stalno na Maloj Boginji, gde je, zaista, čarlston, a gde Ognjenka?

 

Međutim, izneveravanje pripovednih navika ne mora biti greh filma. Štaviše, Čarlston za Ognjenku ima sasvim jasnu tročinsku dramaturgiju, koja, istina, ne ide u korak sa našim prvobitnim očekivanjima, ali s razlogom. Pogledajmo pažljivo: prvi čin, ekspozicija filma, gde vidimo ko su glavni junaci i u kakvoj su situaciji, završava se, gotovo školski, "prelomnom tačkom zapleta": Ognjenka i Mala Boginja kreću na put. Drugi čin odigrava se na putu: sestre bezuspešno pokušavaju da pronađu muškarce, utvara Baba Boginje ih savetuje, i najzad stignu na vašar. Drugi čin se intrigantno komplikuje kada sestre na vašaru upoznaju dva muškarca koja su im potrebna. Preokret koji vodi u peripetije nastane kada se Ognjenka i Mala Boginja zaljube u Arsu i Dragoljuba, odluče da zaborave selo i kreću sa svojim izabranicima u Beograd, tačnije, do onog što je Syd Field zvao "mid point" u scenariju, gotovo napadno obeležen trenutkom kada Ognjenka zgrabi volan, okrene automobil i odluči da se ipak vrati u selo i ispuni "zavet" zajednice. Baba Boginjina utvara biva vraćena u grob, žene su vesele zbog Dragoljuba, i Ognjenka sebe ubeđuje da je ona jedna uspešna - baba-devojka! Baš na tom mestu počinje treći čin: Mala Boginja se vraća u selo da pomogne sestri, razvija se sukob sela i sestara, i sve vodi ka raspletu. I ne samo da su prelomne tačke između činova obeležene na pripovednoj liniji, već su naglašene - zatamnjenjem.

 

ImageStruktura scenarija je, dakle, jasna i dosledna, mada nije to što smo očekivali. Ta struktura je čak simetrična: selo-put-selo, i takva je upravo jer se suština filma nalazi u suprotnostima ostanka i odlaska, Srbije i putovanja, zadatog i izabranog identiteta. Mala Boginja i Ognjenka niti mogu da ostanu na putu, niti mogu da odu u Beograd. Pokrp im to naprosto ne dozvoljava, i iz istog razloga žene ne mogu da odu iz "plodnog i sunčanog" Pokrpa, iako ih ništa u tome ne sprečava. I zato treći čin mora da se odvija u selu. A naracija ne "proklizava" kada se vratimo u Pokrp upravo zbog toga što su u njemu sada i dva muškarca. Mi moramo videti šta će se desiti sa osnovnim konfliktom u filmu: kako će zajednica reagovati na lojalnu sestru, Ognjenku, a kako na nelojalnu, Malu Boginju. Šta će biti cena koju će Mala Boginja morati da plati jer se zaljubila u Arsu i misli da na njega ima više prava nego selo?

 

U takvim odnosima i navodno nepotrebna Baba Boginja koju je Luc Besson "izbacio" iz svoje verzije - ima smisla. Upravo je Baba Boginja ta zlokobna pretnja zajednice, pagansko, preterano obožavanje predaka koje je i danas u srcu srpskog "etničkog arhetipa" (što Bessonu, naravno, izmiče, i ne treba ga kriviti zbog toga.

 

Čarlston i citati, žene i muškarci, režija i simboli: Ukrštanje suprotnosti prisutno je i prilikom građenja likova i njihovih odnosa. I ponovo je, kao što već dosadno insistiram, zasnovano na izneveravanju "pripovednih navika", takoreći na ekscesu. Pogledajmo, za promenu, muške likove: Kralja Čarlstona najpre doživljavamo kao beogradskog fićfirića i lepotana, a on se zatim pokaže kao zavodnik i ispičutura (popije flašu "paukovače" sa sve paukom), a nasuprot njemu stoji Dragoljub Aleksić, najjači Srbin, čovek od čelika, za kog se ispostavlja da ne može da popije ni čašicu i u stvari je osetljiv i zaljubljiv momak. A sada se vratimo na žene: najpre, kako to već mora biti, Ognjenka je starija, Mala Boginja mlađa. Ognjenka je plava, tiha i privržena pravilima sela, a Mala Boginja je crnka, žustra i slobodna. Takav odnos nam se slikovito predočava već na početku. Mala Boginja se ipak kupa u "ukletoj bari" nastaloj od prababinih suza, i kad joj Ognjenka kaže da je bara ukleta, Mala Boginja odgovori: "Šta sad, treba da budem štrokava zato što je bara ukleta?" Mala Boginja neće da prihvati usud Pokrpa/Srbije, ne zanima je ukleta bara već njeno vlastito telo, jedina teritorija koju pristaje da brani. Pomenuta scena kupanja može se čitati i kao polemika sa sličnom scenom u filmu Zdravka Šotre Zona Zamfirova: ali ovaj put se Katarina Radivojević ne kupa u amamu sa brojnim nasmejanim i mokrim devojkama, u tako divnoj, bajkovitoj, romantičnoj Šotrinoj priči sa "našeg juga" koja prikazuje srpsko vreme patrijarhata kao utopiju (što je jedna od ključnih odlika naše realističke književnosti) i Srbiju kao veselo mesto. Ne, ovde se Katarina Radivojević kupa sama u - ukletoj bari, a Čarlston za Ognjenku je "mračna bajka" čiji je svet po svemu suprotan svetu Zone Zamfirove.

 

ImageOsim Zone Zamfirove, Čarlston stupa u polemički odnos i sa drugim filmovima iz bivše jugoslovenske kinematografije. Aleksandar Radivojević je oštar filmski kritičar čiji tekstovi često sadrže pasuse o srpskoj kinematografiji i Srbiji uopšte. ("Domaća stvarnost i fikcija ne mogu se vrednovati svetskim kriterijumima", pisao je u kritici Zone Zamfirove. "Zato je sve što se ovde napiše tek treperavi komentar iz Crne Rupe ili patetični 'zapis iz podzemlja'. I zato nam nema spasa.") Najupečatljivija je polemika sa dobitnikom Oskara, Ničijom zemljom Danisa Tanovića. Ova paralela se pojavljuje kada Arsa zagazi u minograd, stane na minu i žene mu kažu da se ne miče jer će eksplodirati. U Tanovićevom filmu je situacija vrlo slična: međutim, dok su tamo Srbi postavljali mine drugima, u Čarlstonu ih postavljaju sebi. Ta želja muškaraca za smrću očita je i u dijalogu Ognjenke i Dragoljuba o palati Albanija. Dragoljub kaže da se u Beogradu zida najveća zgrada na svetu. Ognjenku zanima da li će na svakom spratu biti prodavnica i hoće li se sa te palate videti bog. Dragoljub ne zna odgovor, ali ga i ne zanima: njega jedino zanima da, onako srbijanski blentavo, skoči sa te palate na glavu.

 

U duhu ovakvih antinomija je i Stojanovićeva režija: već na samom početku kamera na kranu se spušta, prikazujući Pokrp u koloru, i time nam, praćena glasom naratora, nagoveštava bajkovitu priču. Ali odmah zatim, prikazujući prelepo jezero (čitaj: ukletu baru), kamera se podiže da bi nam prikazala groblje, dok narator govori da su baš na tom mestu Ognjenka i Mala Boginja provele "najlepše časove detinjstva". Stojanović je dosledno u režiji koristio princip ovakvog i sličnog preplitanja i sudaranja ironičnih značenja kadrova i brze smene kadrova sa kadar-sekvencama (spotovska montaža u romantičnoj sceni seksa - ali na "grobljanskom autu"), i o tome je red da pričaju stručniji od mene. Ja ću pomenuti samo simbol "krušaka u flaši rakije" na kraju Ognjenke, koji možda jeste isuviše napadan, ali odavno se reditelji u srpskom filmu nisu odvažili makar na pokušaj nekakve svesne upotrebe simbola koji bi odražavali ono što su oni kao autori hteli da kažu - i zato Čarlstonu za Ognjenku treba odati priznanje.

 

Pa šta?: Ništa naročito. Moj skromni pokušaj tumačenja i odbrane Čarlstona za Ognjenku neće mnogo promeniti u već formiranoj recepciji filma kod kritike. Od Ognjenke se ne može na silu napraviti nikakva međa srpske kinematografije, i možda to i nije potrebno. Ali treba reći da je Čarlston za Ognjenku film zaokružene i intrigantne autorske vizije koji polazi od vrlo modernog postupka ukrštanja suprotnosti i koji, za razliku od većine srpskih filmova u poslednjih pet godina, vredi gledati više puta. Čak je moguće da strani gledaoci i kritičari, bez tereta našeg društvenog i kinematografskog konteksta i politike, bez očekivanja da proradi "čarlston u Beogradu" (postoji mogućnost da se naslov promeni u "Funeral Brides"), mnogo bolje od nas uoče kvalitete Stojanovićevog prvenca. U tom slučaju, može nam se dogoditi baš ono o čemu se radi u Čarlstonu: da zbog svojih zahteva i očekivanja kažnjavamo one koji su krenuli za svojom vizijom, umesto da nam ponude ono što tražimo. Pod uslovom da i mi sami znamo šta je to.

 

Autor: Ivan Velisavljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement