Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Danlikov u vozu: Carpe Diem

 

Daniel Kovač, "Carstvo", Beopolis, Beograd, 2007.

 

ImageNa jednom mestu u novom romanu Daniela Kovača, u kupeu noćnog voza na relaciji Budimpešta-Krakov, na prilazu mađarsko-slovačkoj granici, glavni junak prelistava lična dokumenta: "Bio je mlad na slici u pasošu, gotovo dete. Nije žurio da odraste. Sa druge strane, svakim kilometrom bivao je sve stariji. Po teoriji relativiteta, pomalo je usporavao vreme pri kretanju." Ako bismo pri čitanju drugog po redu Kovačevog romana prizvali drevnu metaforu književnosti kao putovanja, zaključili bismo da je kretanje mladog pisca od debitantske "Logike reke, pruge i otpada" (2002) do "Carstva", na sreću, usporilo "odrastanje" i "uozbiljavanje" prepoznatljivog pripovedačkog glasa i narativnog modusa doživljaja sveta. Zahvaljujući svežem narativnom tonu, koji je doneo iskrenu i šarmantno-naivnu nepretencioznost izraza, kao i zaokruženoj, "originalno"-fantastičnoj slici Beograda, prvi Kovačev roman naišao je na izuzetno visoke ocene kritike (između ostalog uži izbor za NIN-ovu nagradu) i tople simpatije čitalaca. U "Carstvu", pet godina kasnije, autor zasniva pripovedanje na temeljima ne mnogo drugačije romaneskne logike. Uz to, Daniel Danlikov, jedan od trojice članova družine "klipana u pudingu", glavni je junak i u novom Kovačevom romanu.

 

"Carstvo" se sastoji iz tri narativne celine. Prvi, kratak deo govori o Danlikovu kao dečaku u doba pre nego što je pošao u školu. Nekoliko upečatljivih slika iz detinjstva prikazano je u prustovskom maniru izlaganja asocijativno evociranih događaja u sećanju naratora (sladoled u poslastičarnici "Popović" u Pančevu, specijalitet "Šomloi Galuška" u budimpeštanskoj poslastičarnici "Gerbeaud", kuhinja jedne bake, dedina krojačka radionica, miris laka za kosu druge bake...). Pripovedna optika prelomljena je kroz svest i duhovne horizonte šestogodišnjeg dečaka i predstavlja vešto i delotvorno prikrivanje ja-pripovedača iza naratora u trećem licu. Tu je i prizor iz Kule, gde je cela porodica na okupu, "jer kolje se svinja". Treba primetiti kako motiv vojvođanskog tradicionalnog "svinjokolja" postaje svojevrsni mikro-topos u prozi mlađih srpskih autora koji pripadaju generaciji prve polovine 70-ih godina (ranije u pripovetki Mihajla Spasojevića "I svinje ubijaju, zar ne?", a nedavno i u romanu Uglješe Šajtinca "Vok on!"). Prostor detinjstva kod Kovača je predeo idiličnog mira i sreće, pa bismo prvi deo "Carstva", stavljajući ga u tom smislu nasuprot Kišovoj prozi, mogli nazvati "ranim radostima".

 

U drugoj i najobimnijoj narativnoj celini romana dečak Bob (nadimak sa časova engleskog u zabavištu) postao je mladić Daniel Danlikov. To je labavo povezana fragmentarna struktura, koja donosi avanture junaka sa putovanja vozom po zemljama jugoistočne Evrope: Rumunija i Bukurešt, Atina i grčka ostrva, Budimpešta i put u Poznanj, Bugarska i "dolnji predeli Dunava", Sofija i Blagoevgrad. Kovačev narator u trećem licu, i tu je zapravo prerušeni narator u prvom licu. Ili, ako se poslužimo terminom Žana Rusea, reč je o "mimoiđenom" ja-pripovedaču: pripovedač je junakov "sveznajući poverenik". Iako je "odrastao" zajedno sa Danlikovom, narator "Carstva" doživljava svet oko sebe na iskonski naivan i začudan način. Zato je Kovačevo pripovedanje nepretenciozno, ali bez izveštačene sladunjavosti i patetike.

 

Isto kao što je bio slučaj sa "Logikom reke, pruge i otpada", žanrovsko određenje "Carstva" prilično je složeno, ali istovremeno veoma inspirativno pitanje za tumača Kovačevog romana. Jasno je da je reč o žanrovski hibridnom romanesknom štivu. U dosadašnjim kritičkim prikazima (Aleksandar Belčević, Zoran Janković) sa pravom su u Kovačevom romanu prepoznavani strukturalni i tematski elementi pikarskog i bilgungs-romana. Međutim, takva određenja samo su uslovno prihvatljiva, ili tačnije, ne mogu da stoje kao žanrovske odrednice romana u celini. Radnja u "Carstvu" odvija se oko dve fiksirane vremenske tačke u životu glavnog junaka, odnosno, kao što je već navedeno, postoje dve razvojno zatvorene "inkarnacije" glavnog junaka - šestogodišnji dečak Bob i mladić Danlikov u kasnim dvadesetim godinama. Ne postoji sukcesivno izlaganje stasavanja mladog junaka, njegovog razvoja i obrazovanja, ili barem procesa sazrevanja u jednom kraćem periodu života, što su osnovne odlike bildungs-romana kao žanra. Još više od toga, problematično je određenje Danlikova kao pikarskog junaka. Najpre, klasični pikaro je po pravilu čovek nepoznatog ili mutnog, "ne-pravilnog" porekla, to je po svom rođenju junak sa greškom, koji tokom života ostaje u osnovi izopšteni član društva ili "poluautsajder" (Klaudio Giljen). Uvodni deo "Carstva", sa druge strane, govori o idiličnom, socijalno i porodično srećno ukorenjenom detinjstvu junaka. Danlikovljeva skitalačka priroda lišena je svake moralne problematičnosti (naravno, s obzirom na "arhetipsko-folklorne datosti" našeg dela Evrope, podmićivanje carinika i konduktera u vozu daleko je od iole "relevantnog" kriminalnog postupka), a pikarski junak je pre svega beskrupulozni prevarant. S tim u vezi, u Kovačevom romanu, i to je ono što ga suštinski razlikuje od klasičnog pikarskog romana, ne postoji zaoštrena moralna opozitnost između ja kao junaka i potonjeg ja kao pripovedača, jer pikarski roman je ispovest pokajnika, ili barem pokajnika koji se takvim predstavlja. Zato se čini da "Carstvo" žanrovski najpreciznije možemo označiti nešto šire zasnovanom, ali tipološki ipak jasno omeđenom odrednicom omladinskog akcionog romana.

 

Za potpuno ocrtavanje poetičkog lika Kovačevog romana neizbežno je pomenuti parodično-fantastični sloj koji se u njemu nalazi. Tokom izleta i vožnje biciklom na Palićkom jezeru Danlikov susreće drevnog hunskog vladara i vojskovođu Atilu i kasnije nastavlja da se dopisuje sa njim putem elektronske pošte. Šest snova glavnog junaka, ispisanih na mađarskom i međusobno povezanih sadržajem, čine poetski sloj i štimung pripovedanja. (Poetski diskurs po sebi rastače i onemogućava konstituisanje pikarskog sveta, čija je osnovna karakteristika "presan" materijalistički doživljaj realnosti.) U pripovedanje o Danlikovljevim putovanjima i avanturama, pored mađarskog, Kovač unosi i reči ili cele rečenice na rumunskom, grčkom, bugarskom i ruskom. Engleski, koji je najzastupljeniji, sugeriše pre-vavilonsko jezičko jedinstvo savremenog sveta u "džanglinglišu".

 

Završna i najkraća narativna celina je refleksivno-komentatorski epilog romana. Zbog donekle opštih mesta u promišljanju prirode putovanja i čovekovog skitalačkog nagona, i opraštajućeg "izlaska" pripovedača iz svog alter ega Danlikova kao saznanja o neminovnom "rastanku sa mladošću", poslednji deo romana je najslabiji i možda suvišan. Međutim, za razliku od "razdraganog pesimizma" Uglješe Šajtinca, "Carstvo" je nesumnjivo izraz razdraganog i potpunog optimizma. "Mogao je da pročita gomile knjiga, pogleda isto toliko filmova, da sluša priče, ali sve to ništa ne vredi dok se ne krene na put, dok se ne doživi nešto stvarno. Takvo iskustvo je uvek potpuno različito od onog očekivanog. Danlikov svakako nije bio jedan od onih ljudi koji je verovao da se iz fotelje može obići ceo svet." Novi roman Daniela Kovača je (neopravdano?) utopistički, ali nepomućeno iskren poziv na putovanje i uživanje u mladosti i životu uopšte.

 

Autor: Goran Lazičić (BKČ)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement