Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (35)

 

Književnik u raljama politike

 

ImagePolitika, definitivno, izrabljuje pisce i ne zna se ko kome nanosi više štete. To sam još onomad zaključio. Mora li, pobogu, pisac imati politički angažman? Eh, pa ništa se ne mora osim umreti, zar ne? Tomas i Hajnrih Man, Ginter Gras, Hajnrih Bel, Česlav Miloš, Albert Kami, Žan Pol Sartr, Aleksandar Solženjicin, Orhan Pamuk, Harold Pinter, Peter Handke, Mario Vargas Ljosa, Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Svetislav Basara, Vida Ognjenović... Svi nabrojani pisci su imali ili imaju najrazličitije političke angažmane. Što bi se reklo: kombinacija političke svesti, umetničke kreativnosti i moralnog integriteta može da bude samo dobar primer budućim generacijama. Zato pisci, kao javni radnici, i imaju politički angažman. Postoje i drugačiji politički primeri iz istorije književnosti, poput uverenih fašista i antisemita Knuta Hamsuna, Luja Ferdinanda Selina ili Ezre Paunda. O našim književno-političkim nastranostima već sam pisao u "Alternativnom vodiču kroz Vavilon". Smatram da, u društvu kakvo je naše, u kome se na sve strane ugrožavaju i krše građanska prava i slobode, čovek, samim tim i pisac, ne sme svojim nečinjenjem da doprinosi još većem zlu. Ako se pod političkim angažmanom jednog pisca podrazumeva i njegova borba za demokratizaciju društva, onda on ne sme da stoji po strani.

 

Šta reći povodom još jednih sudbonosnih, referendumskih, izbora u Srbiji i mom "vanpartijskom političkom angažmanu"? Naša sudbina zavisi čak i od toga da li će neki leptir u Australiji nevino mahnuti krilima i pokrenuti lanac događaja koji će rezultirati razornim cunamijem na mestu na kojem je najmanje očekivan. Hoću reći, od mnogo faktora zavisi konačni rasplet ovih izbora; personalna rešenja su najmanje bitna stvar. Što se mene tiče, i ranije sam bio na "isturenim položajima", uredničkim i javnim funkcijama, i odavno sam zaradio čir na želucu, tako da se ne osećam kao početnik-neplivač koga su mangupi bacili u poslovično prljave a duboke političke vode. Već rekoh, ali da ponovim: politika izrabljuje pisce i ne zna se ko kome nanosi više štete. Da li je to baš tako? Književna teorija tvrdi da određena književna dela igraju veoma važnu ulogu u integraciji grupa čitalaca i da, štaviše, mogu da stimulišu političke stranke dajući im osnovne ideološke obrasce; prosto rečeno, kod takvih dela politika ima značajnu ulogu i kad je reč o njihovoj strukturi i kad je reč o njihovoj recepciji.

 

U tekstu "Književnost i politika", Ivan Pederin, odgovarajući na teško pitanje - "Čemu književnost služi?", prenosi reči Huga von Hofmannstahla, pisca austrijske moderne. U govoru o pismenosti kao duhovnom prostoru nacije, održanom 10. januara 1927. godine na Univerzitetu u Minhenu, Hofmannstahl iznosi zanimljivu tezu u kojoj tvrdi da nacionalno zajedništvo na proističe iz prostog prebivanja na tlu domovine, već da je to zajedništvo u osnovi duhovno (i po tome se evropske nacije razlikuju od Amerike). Zajedništvo se, po njemu, ostvaruje u jeziku koji nije samo puko sredstvo sporazumevanja, nego predstavlja, da kažemo tako, koncentrovanu istoriju i snagu koju politika ne ume da reguliše. Pismenost prenosi budućim generacijama tekovine duha, a naciju okuplja jezička norma u kojoj ima mesta za sve: od aristokratskog puritanizma do revolucinarnih stremljenja. U književnosti, tvrdi Hofmannstahl, nacija postaje gotovo nalik verskoj zajednici koja okuplja ukupnost prirodnog i kulturnog života tako da nacionalna država izgleda kao Univerzum. Najvažniji zaključak koji izvlači ovaj austrijski pisac glasi: "U političkom životu ne ostvaruje se ništa što nije postojalo u duhu književnosti." Prema njemu, književnost, s jedne strane, predstavlja sažeti pojavni oblik postojanja nacije, osnov svake nacionalne politike i principe po kojima se ta politika vodi i, sa druge strane, književnost je izraz nacije i Demijurg koji joj je udenuo duh.

 

Mnogo je vode proteklo od Hofmannstahlovog govora, ali hajde da se na trenutak nađemo u hipotetičkoj situaciji i da se, s pravom, zapitamo koja su to naša književna dela koja predstavljaju "osnov svake nacionalne politike i principe po kojima se ta politika vodi"? Ne znam tačan, možda čak ni približan, odgovor, ali, kad malo bolje razmislim, nisu li nam baš ta dela kao naciji "došla glave", jer je očigledno da je "naša" nacionalna politika (ili je bolje govoriti u množini), kao njihov proizvod, više puta doživljavala potpuni fijasko?

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement