RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Intervju: Edvard Halas (Balans)

 

Dobro (iz)Balansirano Bajsiklo!

 

ImageNisam baš bio nepripremljen, ali me je folder Balansa u mp4 plejeru dobrano ispomerao i skrenuo jednog skorašnjeg dana sa utabanog puta. Na mnogo načina. Elem, nesebičnim trudom Transbalkanska Dezorganizacija na određenim toponimima - poznatija kao Beovoz - mi je poslednjih godina podarila najboljeg prijatelja rase i pola prepoznatog kao mp4 plejer. Taj izum prekraćuje vreme za (nepotrebno) mozganje, umanjuje duševnu patnju zbog putovanja, koje se čini kao menjanje vremenskih zona, a i omogućio mi je da konačno da čujem nebrojenu količinu novijih albuma za koju ne bih inače niti imao vremena, niti bih bez kolosalne griže savesti to i činio.

 

Pozitivna predznanja i logistika su mi prenesena od ljudi u čiji doživljaj i estetiku nesumnjivo mogu da se pouzdam, ali i uz sve to - album Balansa (Nestajući obrisi u vodi) nadmašio je sva moja očekivanja, kako god ona razuđeno bila locirana. Priznajem, sišao sam čitave dve stanice metroa ranije, zadao sebi i svojim nogama pešačenje dobrog dela najdivnije prestonice u Kosmosu i sve to samo da budem siguran da ću u cugu odmotati ovaj folder. Ulazio sam u svakakve dućane i trpao i vadio iz cegera i kotarica mnogo toga i mnogo čega da sve (pro)odužim i, odjedared, našao sebe u disbalansu zbog nedovoljnih informacija. Tako i reših da o Balansu čim prije saznam što više i ondak saznanja i podelim. I sve to baš u trenutku kada sam sebe naterao da prvo osvojim, a zatim i učvrstim bedeme (bar sam tako mislio) na vaspostavljenoj Terra Firmi koja proklamuje da je svako pisanije o muzici, a posebno domaćoj na samo nekoliko koraka udaljeno od besmisla.

 

Da srežem priču, zamolio sam Edvarda Halasa, koji i JESTE Balans, da nama zainteresovanim za njegovu muziku i dejstvovanje, svojom pričom i dobrom voljom baci koji zrak svetla na sve to. Za onaj drugi, emotivni doživljaj njegove muzike, ziher je, ipak svako mora sam da se potrudi.

 

Obrisi nestajućeg. Obrisi nestajućeg.

 

Mileta Okiljević (Plastelin): Edvarde, kada i na koji je način nastao Balans?
Edvard Halas: - Balans je nastao davne 1995. godine, načinili smo ga Darko Stantić i ja. U tom momentu, uloga mi nije bila da sviram gitaru, nego da bubnjam iglama za šivenje u praznu flašu "kokte" od litar i po i koristim daire kao fuz činelu, da ne kažem, pokušavao sam biti bubnjar. Nismo imali ni prostoriju. Praktično nismo imali ništa sem nabrojanih stvari i jedne akustare od mog brata. Darko je u to vreme bio solidan gitarista i već je ranije bio u bendu Delirijum Tremens. Imao sam neverovatno jaku želju za kreiranjem i stvaranjem i nekako je to dobijalo osnovne oblike muzičkog izraza. Na časovima sam smišljao užasno glupe tekstove, onda smo sa tih istih časova bežali kod mene kući i uz improvizovane instrumente tim rečima udahnjivali neki život. Plus, bio je tu ćaletov magnetofon i loš mikrofon koji je išao uz njega. Bile su to stvari sa imenima: Morski prasovi, Ubij ili budi ubijen, i slično... Kada razmislim, to je samo bilo pubertetsko istresanje viška energije. Vremenom je postajalo jasno da je nemoguće, iako mi je dobro išlo, da se ozbiljnije bavim tim lupanjem po toj flaši, a da bend ujedno i napreduje. I ništa,uzeo sam gitaru od ujaka i iako sam istovremeno imao veliku odbojnost prema njoj kao instrumentu, mučio sam Darka da mi pokazuje kako, šta i gde ide. Onda mi je i brat dao neku sveščicu u kojoj su bile osnove učenja sviranja gitare, mislim da je bila za neku muzičku školu -iz nje sam naučio i prvu koračnicu da sviram, a od Darka prve tonove Metalike i sličnih užasa. I eto, krajem '95 sam znao barem četiri akorda i gomilu patetičnih školskih pesmica. Aah! Da! Ime je nastalo kada smo već imali nekoliko onih bubnjajućih stvari i pokušavali skontat neko ime, čisto da bi i mi sebi dali neki značaj kao što ga imaju neki što se nešto KAO trude i posle nekoliko sekundi razmišljanja, ugledao sam BALANCE potenciometar i shvatio - joj - kako je jednostavno dati ime bendu. Mnogo, mnogo bolje nego VOLUME. I Balans je stvoren.

 

Šta se dalje dešavalo? Balans je tada bio/ostao ideja i/li nešto više? Neki koncert, bilo kakva svirka?
- Realno, posle "oformljenja" nije bilo ničeg važnijeg, bilo je dobre zezancije. Negde do '97 se osetio moj napredak i u jednom momentu smo bili vrlo dobar akustičan duo. Nismo imali nijedan koncert, ali je moj brat u to vreme tezgario u nekom o'de lokalnom kafiću, pa smo mu znali uletati da odsviramo jednu ili dve naše pesme i to je nama punilo ego za sledećih sto godina. Nikad neću zaboraviti kad smo skupljali dva'es maraka da snimimo CD, mislim da je to neka '98 bila. Imati narezan CD u to vreme, i to onakav običan, kojih sada svako ima milion, bila je, heeej, čast! I onda smo nabavili brutalno dobre gitare, stvarno se iscimali i vrlo dobro odsvirali neke stvari, čak ih još imam i još su mi dobre. Naravno nikad nismo snimili CD, zato što čovek nije hteo da sa petnaestak naših kaseta stavlja stvari na CD, iako smo mu ih sve namestili na početak pesme koju treba usnimiti i tako... Ma znaš šta, bilo je tu fenomenalnih pijanih zvezdanih magičnih i toplih noći uz gitare, društvo, miris toplog letnjeg asfalta, šume. Fantazija! Vredelo je to sve, i bez nastupa. Znali smo da nas lokalni klinci u to vreme kontaju kao dobre, i nama je to u principu bilo i više nego dovoljno. Ha, ha, ha... Ti lokalni klinci su mi danas najbolji drugari! Prvo razmimoilaženje u bendu nastalo je '99. Balans je uvek nekako predstavljao sem lakog imena i simboličnu različitost između mene i Darka. Ja sam uvek bio povučeniji i mirniji, ali sa idejama, Darko je bio razuzdaniji, mnogo više boemskije raspoložen i pretpostavljaš kako to već muzičarski ide, pa smo se uvek šalili da sam ja dobar, a on je loš, i to je kao pravi balans. Vremenom je to možda malo otišlo u krajnost i u jednom je momentu on svoj spas video u odlasku i priklanjanju Jehovinim svedocima. To je označilo početak kraja Balansa u dotadašnjem obliku, jednostavno, u potpunosti su nam se promenili pogledi na svet. Ubrzo sam otišao u vojsku i Balans je kao duo, apsolutno zamro. Kad sam se vratio, jedna po jedna životna situacija me je terala da pronalazim izduvni ventil u pravljenju pesama. Dugo sam se pitao da li da radim pod imenom Edvard, ili da smišljam neko novo ime, ali sam se na kraju ipak odlučio za Balans, pošto sam se, iskreno uvek nadao da će se Darko nekako vratiti i da će se vratiti onaj duh iz '97, a voleo sam to ime, obožavam ga i danas. To se eto, nije dogodilo, iako znam da bi on vrlo verovatno sada bio ponosan na mene i moje uspehe u umeću sviranja, kada bi i dalje bio u fazonu da se bavi ovim stvarima. Tako, to je označavalo alfu i omegu, pa onda alfu Balansa.

 

ImageKo ti je bio od pomoći u nadolazećim godinama? Da l' su saradnici nailazili slučajno ili si ih birao i ako ikako jeste, kako su svi oni uticali na tvoju muziku?
- Hm, došle su godine 2003, 2004. i 2005. Mislim da su one ubedljivo najbednije u mom životu - u smislu življenja, a ubedljivo NAJPRODUKTIVNIJE u smislu muzike. Haos u umu i devastacija ličnosti koja ti ostane posle godinu dana vojske, u kombinaciji sa intrigantnim događajima u životu. Dugo mi je trebalo da se osvestim, i ubacim u kolosek, ali pretpostavljam da je to stanje uma u isto vreme meni i najplodnije za izbacivanje emocija u fizički oblik... Ljudi koji su sarađivali sa mnom su uglavnom pozivani, bili su, i danas su takođe moji najbliži drugari. Do 2005. sam imao već tri "albuma", tj FOLDERA muzike koje sam sjedinio imenima da bi zaokruživali celine, uglavnom na godišnjem nivou. Prvi je bio "Traganje za licem izgubljene iluzije" gde su mi pomagali: Vlada, gitarista iz Neverhuda, Draža, tadašnji basista Džukela, koji je za mene svirao gitaru, gitarista Bane, takođe iz Džukela, ali je, ha, on opet svirao bas namesto gitare, pa bubnjar Alexa, koji je ponegde gitarista i bongos plejer, on je bio tada iz F.a.P sada iz Nafte; zatim Milena i Staja (RAJAHMAN) iz Neverhuda. Svi su oni bili na mom Folderu prvencu. "Traganje..." je bilo gotovo negde 2003, posle su usledili "Ukrali ste mi", na to gledam uglavnom kao solo projekat, i na kraju "Slepi kolosek" gde mi je Alexa pomogao. Od ljudi sa kojima sam još sarađivao tu je i Marijanski, basista iz Neverhuda. Što se tiče njihovog uticaja, preovladavao je osećaj da sam postao svestan da muzički nisam usamljen, a uvek je lepo znati da postoji neko na koga možeš da se osloniš da ti pomogne i da zajedno uživate. Naravno, to ujedno bude i dobar podstrek za daljnji trud. Svako je od njih ostavio neki trag i pečat na pesmi na kojoj je gostovao. Hm, udahnjivali su svoju dušu, a što više duša učestvuje u stvaranju uvek je i jača energija pesme. Izdvojio bih "Pad Malog Carstva" gde je Rajahman odrepovao na moj instrumental, iako pesma nije bila namenjena ni za tekst i pevanje, a kamoli za hip hop tekst! Još smo čak i amatersko-prepatetično-loše izmontiran spot snimili za nju, a to je bilo moje eksperimentalno plutanje po hip-hop vodama. Da, i "Blue moon"! Draža i ja smo je zajedno otpevali, to mi je posebno draga stvar...

 

Kad smo se već u ovolikoj meri dotakli pomoći i članova raznih, ajd' da ih nevoljno krstim muzičarskih (polu)komuna, reci mi nešto o Subotici kao gradu za stvaranje muzike? Ima li tu neke zajedničke Inspiracije, Duha ili je čista Slučajnost da se pojavi nešto kvalitetnih i zanimljivih bendova istovremeno? Ili se nama, autsajderima samo to tako čini? Postoji li ikakvo zajedništvo u vašoj samosvojnosti i očitoj individualnosti?
- Huuh, što se tiče ovog pitanja, ne znam koliko bih ti mogao reći nešto o tome ili - da li sam uopšte kompetentan da pričam o tome. Subotica kao grad za stvaranje muzike je kao i svaki drugi grad... Mislim!? Nemam pojma... Možda je malo pogodniji zato sto Suboticu često nazivaju Gradom Samoubica, da li smo takvi zbog Ruže Vetrova ili zbog Ambrozije ili zato sto je sve ravno, ne znam, ali činjenično stanje je da ovde ljudi vrlo lako sebi oduzimaju život i možda to prozrokuje da ovde ima više nekog drajva za kreiranje, ljudima treba ventil zbog sve te negativne energije. Opet, baš sam nedavno gledao neke dokumentarce o subotičkoj alternativnoj sceni od '80 do '90, mislim da je prilično tužno da su praktično Džukele prve postavile kamen temeljac za bilo kakav muzički kvalitet, pre toga je ono bilo baš baš samo iživljavanje, provociranje i (samo)skretanje pažnje na sebe. Puka je koincidencija da su skoro svi ovi bendovi i ljudi u njima, koje ti možda smatraš kvalitetnim (ako su to ti!?), kućni prijatelji i to odavno. Evo baš sada čekam Baneta (Nafta) i Vladu (Neverhood), a Terzin (Ana Never) se javio da ga hvata prehlada i da ne dolazi na pivo danas, to ti verovatno dosta govori. Ono što posebno volim je što muzički skoro da nemamo dodirnih tačaka, a međusobno se podržavamo, kontamo skroz, poštujemo rad drugog i ispomažemo se kad god je to moguće. Od kada smo započeli ovaj razgovor, prošlo je više dana i izmučio sam Baneta i ostale da mi kažu sta je to sto nas veže, i svi su bili za ono - prijateljstvo, i mada su negirali da je sve to koincidencija, niko nije znao tačno da opiše šta je to što nas zapravo spaja. I to je sjajno. Činjenica je da nas je neka sila spojila mimo muzike jer smo prvenstveno prijatelji pa tek onda muzičari, da ne dužim i kažem da su neki od nas postali muzičari vremenom, tek tokom druženja...

 

Obrisi prodirućeg

 

Ova zlehuda i smutna diskografska vremena, kada su tiraži ne realno nekakvi, već tragično nikakvi, otkrivaju naprosto fascinantnozaprepašćujuću sklonost domaćih muzikanata ka samoizabranim nemuštim veštinama znanim kao mimikrija i imitacija. Umesto da iskoriste (ne)povoljnost situacije i bez ikakve presije jednostavno pokažu šta su i koliko vrede, domaći bendovi/umetnici čine rđave izbore i kao da hrle u otvorena i besmislena idolopoklonstva, da ne upotrebim neku težu reč. I ne samo to, već sve notiraju bledim i izlizanim rukopisom i silno-negativno-dramatično-opterećujućom pretencioznošću. Negde je vodilja nadmena kapricioznost, negde dezorijentisana arogancija, a istine radi u nekim blažim (i na silu naklonjenim slučajevima) to je, gle izgovora, preovladavajuća nesigurnost, ali činjenica je onima voljnim da čuju i potraže najviše prijaju mal(k)o pojačani kućni snimci na kojima bendovi ili pojedinci dozvoljavaju sebi da budu ono što zaista jesu. Dobro ili loše, vreme će pokazati, ali fakti su takvi. Zašto to jeste tako, ne znam niti imam nameru da kontempliram, bilo koga prekorevam, niti se kome sa druge strane umiljavam, ali zasigurno znam da su sa moje tačke gledišta "Nestajući obrisi u vodi" jedan od najboljih i najkvalitetnijih (skorašnjih) primera kako izgleda ono što je ovde izgleda najteže za odlučiti, (p)ostati svoj! A to je samo jedan i to početni kvalitet sjajnog, raznolikog i maštovitog albuma. Ovaj komad duha izdvojen od većma besmislene stvarnosti, kroz niz pesama, niz vinjeta koje se objektivno kreću putem ka konačno uobličenim pesmama, istovremeno zavodljivo (do)nosi i nemir i neku čudno-slatku usplahirenost. Nije baš puno bitno hoće li ovaj album sada čuti 23 ili 523 osobe, vreme će naravno sve staviti na svoje mesto, ali usuđujem se da tvrdim da će Balans svakako - tamo negde u daljini - imati svoje mesto. Iako u nazivu ima i reč "nestajući", ništa ovde zabeleženo neće presahnuti i presušiti...

 

ImageKako je došlo do ideje za realizaciju albuma, ko te je kontaktirao i kako je uopšte išla cela priča? Jesi li onda nešto posebno naknadno usnimio ili jednostavno, isprevrtao i kompilirao foldere?
- Kontaktirao me je Zdena (Zdenko Franjić, op.aut.) (Slušaj Najglasnije!), i pitao me da li sam zainteresovan da stavi moje pesme na 12-to Bombardiranje Njujorka, pošto je naleteo na moj profil na MajSpejsu i preslušao četiri stvari koje su bile gore. Ponudio mi je takođe, ako sam zainteresovan, da napravimo neki album. Bio sam vrlo iznenađen i srećan i prihvatio sam, naravno da sam počastvovan da me takva legenda zove. Bilo mi je puno srce da mogu kao individualac sa njim sarađivati, pošto sam imao i ranije prilike sa bendovima F.a.P. i Leas Friend da se pojavim na jednoj ili dve kompilacije Bombardiranja, ali kao bas gitarista. Nisam ništa posebno snimao i, kao što se može čuti, taj album je presek mog skoro celog dosadašnjeg rada, od 2000. pa do 2007. Uglavnom se sastoji od novijih stvari, ali ima i "Kišu" iz 2000. godine sa prilično lošijim kvalitetom snimka od ostalih stvari, što možda ubija malo osećaj nekakvog pravog "albuma", ali meni je to nebitno u suštini, pošto je prava esencija pesme tamo u tom starijem snimku. Ponovno snimanje te stvari je čak i propalo, jednostavno, ne može se postići taj osećaj koji je postojao onda između pevačice i pesme i zato je inače Balans, što nisam do sada spomenuo, veliki pobornik "kontrolisane" improvizacije. Lako se može skontati šta je prava suština CD izdanja "Nestajući obrisi u vodi" i mislim da će svako ko očekuje album u pravom smislu te reči sigurno naći puno zamerki. Ali kao što i sam Zdenko na svom Slušaj najglasnije! sajtu kaže: Slušaj najglasnije! (Listen Loudest!) is not a label. It's an independent announcer and a one-man operation since 1987. In business an amateur, in art a naive, tako da to isto treba očekivati i od mog albuma.

 

Kada je izašao album i šta si sve svirao na njemu? Ili najprvo, ko je od pomenutih pomagača/prijatelja na albumu?
- Mi smo se negde u maju 2007. počeli dogovarati oko toga, a recimo da je izašao u junu. Na pesmama "Aelednko" i "Pa da to je Tehno" - frulicu i bongose svira Alexa, on tu takođe i peva. Već spomenutu "Kišu" peva Ana Patarčić. To je to što se tiče pomoći na ovim pesmama, ja sviram sve ostalo-bas gitaru, usnu harmoniku i sve akustične gitare, mislim da ima čak i električnih klin gitara i umetanja sempl bubnjeva. Dosta mi je bitno da spomenem da je naslovnu stranu omota za "Nestajuće obrise u vodi" radila Branka Reininger (Antidote) iz Belog Manastira, i to na bazi dobre volje. To što vidiš na omotu je Maksimirsko jezero u ZG sa nekim, kako ona kaže, neznanim junakom.

 

Kako ti sam vidiš svoju muziku, skoro si mi rekao da su te negde okarakterisali kao muziku za biblioteke i otkazali ti nastup, upravo pod tim izgovorom? Vidiš, mislim da su ti tako, najverovatnije, nehotice i dali jak kompliment, bar bi meni bio?
- Meni je preeeee, još, vrlooo, vrlooo davno bio trip, i to sam uvek govorio svima, da mi je najveći san da moju muziku slušaju ljudi koji kada legnu da spavaju čuju je slučajno na radiju i uspava ih spokojno, da ne znaju ni ko sam, niti koja je to grupa, ili samo čuju melodiju i ona ih odvede negde daleko, daleko od ovog okrutnog sveta i pruži im utočište od ovozemaljskog i poda im osećaj i smisao pravog postojanja. To je za mene bila muzika kada sam bio mali, muzika bezimenih izvođača na radiju i to sam oduvek želeo da i ja (u)radim nekome. A sad, što se tiče koncerata, do prošle godine nisam ozbiljnije ni razmišljao da ih održavam, jer sam kontao da ono što želim mogu postići i ovako i da nema potrebe da se eksponiram. No, ipak sam počeo sa time i nemam pojma, možda je ona gazdarica u pravu, možda ovo i jeste bibliotekarska muzika. Šta znam, najlepše mi je bilo u Bačkoj Topoli kad smo svirali i kad sam na nekim licima mogao prepoznati da smo uspeli da ih odvedemo na sekund u moje emocije, pravi egzibicionizam čistih emocija. Ono što su tamo našli, mislim da im je vratilo veru da IPAK postoji i nešto lepo. Jednom je neko rekao pokušavši da iskritikuje moju muziku da mu najviše smeta što u njoj ima nade. Najlepša kritika koju sam ikada dobio.

 

Je l' možeš da se setiš svih formacija, ljudi kojima si ti pomagao, sa kojima si svirao, pa da sve zaokružimo i smestimo na jedno mesto, puno je ljudi spomenuto?
- Ehehej... Prvi ozbiljan bend u kom sam svirao je F.a.P. u kom sam svirao bas gitaru i sa njima sam se prvo pojavio na Bombardiranju Njujorka, uopšte nemam pojma na kom izdanju!? Svirali smo nekoliko godina zajedno, dobar je to bio bend, onako novotalasni pod uticajima Šarla Akrobate i sličnih bendova... F.a.P. ima svoje izdanje za Slušaj Najglasnije! pod istim imenom. Kada je ta priča bila gotova, bio sam u Lea's Friend, takođe kao bas gitarista, i to mi je definitivno najdraži bend u kom sam svirao, nikada ga nisam video drugačije od Balansa, iako sam samo svirao i to ne moje pesme. Lea's Friend se takođe pojavio na Zdeninom Bombardiranju Njujorka. Danas sviram sa bendom Nafta i to je kao neki nastavak Banetovog tripa (Džukele) - malo žešći rock/alternativa sa primesama punka, bend koji prilično odudara od onog što ja radim, ali, hej, nisu važne pare, važno je prijateljstvo! Nisam mnogo zatucan žanrovima, sem valjda sa narodnjacima, mada mislim da bi za nekih 1.000 evra po probi u trajanju od po pola sata verovatno i to svirao; inače metal, punk, rok, jazz, pop, pa čak i rep, sve mi je oke za sviranje. Jedino blues ne volim baš, ali sigurno više volim od narodnjaka. Sledeći bend je bio u malo manje ozbiljnom tonu, Imopectore i u njemu smo Antun Tikvicki i ja. Postoji još od 1997. i to je moje najduže angažovanje sa nekim kome pomažem da ostvari svoje ideje. U Imopectore sam solo gitarista i prateći vokal. Ante se '99 odselio u Hrvatsku, ali kad svrati do Subotice uvek snimimo koju stvar, mada probe više ne držimo redovno. No, to je prijateljstvo koje traje već 20 godina. Auuh, čoveče... al' smo matori! I na samom kraju (u stvari to jeste na samom početku) je Euna3000 koja takođe ima izdanje za Slušaj najglasnije! pod imenom "Budim se" snimano '99 praktično u jednom dahu, ne baš zavidnog kvaliteta. U Euni3000 je pored mene (gitara) bila i Ana Patarčić (vokal). To su moje ideje, koje sam hteo da izdvojim od Balansa u zaseban bend, pošto smo Darko i ja u to vreme svirali još uvek. Prosle godine sam skupio sve te stvari sa kaseta, poboljšao zvuk koliko sam mogao i dao Zdeni. Kritike su očajne, naravno zbog kvaliteta snimka, ali sam barem uspeo da ih sačuvam od zaborava.

 

Praktikum zanimljive geografije

 

ImageNedavno je planirani koncert Balansa u Zrenjaninu otkazan, i to nakon Edvardove računice da golemo mora da (iz)dotira svoj nastup i da će ne samo ostati bez ikakve zarade, već i biti u većem finansijskom minusu, čak i pre nego što je i uhvatio bus ka Banatu. Situacija je, dakle, krajnje frustrirajuća i sem lične uobrazilje (uz veliku dozu utopije) ne obećava baš nešto čarobno, no rekao bih nakon svega gore ispričanog da je čitavo Edvardovo delovanje jedno veliko zvučno nadanje. Ne ono vulgarno i/li vrišteće, već puno, grleno koje se i (samo)otkriva u samosabiranju i tranformiše u samoprevladanje. Pop/rok/tralala forma asketizma ili šta već... Nebitno, sve dok ovaj čovek ovim entuzijazmom i bez ikakve euforije na najbolji način promoviše smislenost, ma kako god sve to izgledalo sizifovski u ovim trenucima punim apsurda i za njega i za sve nas.

 

Kakvi su ti dalji planovi u vezi sa koncertima? Hoćes li svirati negde? Ko ti na kraju krajeva sada pomaže?
- Evo, baš sam došao sa probe Nafte i usput razmišljao šta ću sa Balansom, mislim da ću pokušati što više koncerata zakazati za april. Želim da sviramo što više i da se osećamo dobro, širimo energiju Balansa, i da završimo studio u kome ćemo imati probe na MNOGO ozbiljnijem nivou. A trenutno mi pomažu moj brat Nenad, Gru iz Neverhooda i njega sad malo "smirujemo" i uvodimo u pesme, a takođe je tu i Larisa, nova pevačica, ona inače peva prateće vokale u bendu Anchor.

 

Neki novi folder?
- Ove godine, kako napredujem nekako mi emocije postaju prljavije, kvarim se, pesme su, kažem ti, sve prljavije i nervoznije, mislim da je to ova zima. Ma šalim se, uglavnom ima već nekoliko novih pesama (Lost in a day i November in june ) i mislim da mi realno fale još dve - tri da bi se napravio folder, ali ovoga puta - čekaću da osetim da je tu onaj pravi trenutak.

 

Nevezano za muziku, šta su ti životne inspiracije?
- Pa ne znam, malo je toga što me inspiriše i tužno je to... Ha, ha, ha... Inspiriše me pravo prijateljstvo i kada shvatim koliko sam srećan sto posedujem prijatelje. Ipak, ono što najviše volim je da vozim bicikl kao manijak, i to po što različitijim predelima, iz toga puno čega zna da proizađe - od lučenja endorfina pa sve do pejzaža koji se režu u pamćenje. Žao mi je što nisam u stanju da putujem mnogo - NOVAC je, naravno, u pitanju. Ako ćemo iskreno, mislim da je suština odluke o držanju koncerata posećivanje drugih mesta, jednostavno obožavam sve što je drugačije, od bilo kog okolnog naselja oko Subotice, pa do bilo kog mesta od Hrvatske pa do Zlatice pored Zrenjanina. Ma sve... Obožavam različita mesta i ljude koji su tamo...

 

Autor: Mileta Okiljević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement