RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Ana Never (Living Room 23. 3.) i još ponešto

 

ImageKonačno je bilo razloga da se prekine sa monotonijom nedeljne večeri, koja uvek dobije one nevesele ishode kada se negde oko 11 uveče pomešaju Utisci, zabrinutost i tiha neuroza skorog početka još jedne radne nedelje kojoj se u tom trenutku niti nazire kraj. Mora se reći da gotivim Living Room jer ima neki šmek koji je krasio negdašnji St. James, čemu je umnogome kumovalo i prošlogodišnje trostruko ubistvo Consecration/Monno/Knut koji su me te oktobarske večeri vratili u bolju mladost, nanovo mi otkrivajući da uvek postoji neotkriveno, a vrrlo vrrlo blisko i poznato.

 

Dakle, prilika da se vidi Ana Never uživo posle prošlogodišnjeg raspamećivanja se ne propušta. To je konačno bio i trenutak da se uživo vidi i Went, koji takođe već neko vreme prčka po post-rok obrascima u glavnome gradu.

 

Nažalost, Went nije ostavio neki specijalan utisak. Umesto mojih pokušaja da elokventno opišem nedorečenost, bolje će u tu svrhu poslužiti komentar mog poznanika s koncerta: "Ovo je jadna zemlja. A kakva zemlja, takvi i bendovi." Iako je veoma dobro poznato da mi se takvo rezonovanje ni najmanje ne sviđa, iz raznoraznih razloga, a ponajviše zato što mislim da nam u ovom bezdanu nesreće samo još fali da se ružimo, ta konstatacija je imala sastojak istine u sebi.

 

Momci ne uspevaju da iz svojih eksperimenata izvuku nešto posebno, lepo i nezaboravno. Ideja ima, ali one su nerazrađene i ne ostavljaju neki upečatljiviji trag u sentimentalnom aparatu slušalaca - nit nose, nit raznose. Da stvar bude još lošija, improvizacije su previše promišljene, i iako i ovako nisam ljubitelj takvog izražavanja, mogu reći da upravo ono što su Went ponudili učvršćuje u takvom en general stavu spram improva- muzika ne diše jer je eksperiment sam sebi cilj. Takav rezon sa sobom donosi ishod da Went još uvek traže svoj identitet. Sa srećom, i ne bojte se dečaci, audaces fortuna iuvat.

 

ImageA onda je došla Ana Never, a onaj moj poznanik se izgubio jer je od prvog takta postalo jasno da je Srbija jednako svet, pa nek crknu dušmani. Od ranije poznate filigranije sa kvebečkih obzorja anti-korporacijskih provinijencija koje su Subotičani iscrpeli & apsolvirali do maximuma počele su da dobijaju neke ličnije note i da pokazuju raznorodnije uticaje - jbm li ga, po cenu da ispadnem glup u društvu, ja sam tu malo čuo i God is An Astronaut i još neke bendiće koji levitiraju na brisanom prostoru instrumentalnog roka i talmea što ću kao stara metalna glava uvek pozdraviti. No jedna stvar je još bitnija.

 

Uslišivši najznačajniji kriterijum koji odvaja dobar od lošeg post roka a glasi da ta muzika ima retku moć da u ovo fragmentirano i isparcijalizovano vreme obuzme celokupno telo i biće slušaoca pretvarajući ga u jedno veliko čulo sluha, koje istovremeno vidi, oseća, diše, smeje se i plače, Ana Never su se iskazali kao bend sa identitetom. Svaki odsvirani ton bio je prožet radošću i entuzijazmom koji proizilazi iz duboke egzistencijalne potrebe za izražavanjem, a koji nemamo priliku često da vidimo u našem šićardžijskom okruženju usmerenom ka kratkoročnom pravcu materijalne dobiti. Dajući najbolje od sebe oni su i pedesetak duša prisutnih u nedelju veče učinili boljim ljudima. Skoplje, Podgorica i Dubrovnik će imati prilike da se u to i sami uvere ovih dana, a uskoro sledi i novo druženje što je strava, jer ja bih mogao Anu Never da uživo slušam ama baš svaki dan.

 

(Sad bi na ovom mestu mogao da prezentujem dve teorije i to:
1) o mojim problemima apropo beo-vojvođanskog popa devedesetih, za šta, cenim, ima zainteresovanih (pošto je potencijalnu dramatizaciju te teme u režiji nasdvoje nepovratno zaglušila buka raznoraznih Grinetovih mašina, što za mlevenje, što onih drugih za pravljenje mlečne pene) &
2) o tome kako je periferija uvek fanatičnija od centra, i to nipošto nije jednoznačno negativna stvar, što je i goreprezentovani post-rock clash u nedelju još jedared potvrdio. Ali, o tome drugi put...)

 

Autor: Marko Nikolić
Photo: Stanislav Milojković

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement