Ana Never (Living Room 23. 3.) i još ponešto

Konačno je bilo razloga da se prekine sa monotonijom nedeljne večeri, koja uvek dobije one nevesele ishode kada se negde oko 11 uveče pomešaju Utisci, zabrinutost i tiha neuroza skorog početka još jedne radne nedelje kojoj se u tom trenutku niti nazire kraj. Mora se reći da gotivim Living Room jer ima neki šmek koji je krasio negdašnji St. James, čemu je umnogome kumovalo i prošlogodišnje trostruko ubistvo Consecration/Monno/Knut koji su me te oktobarske večeri vratili u bolju mladost, nanovo mi otkrivajući da uvek postoji neotkriveno, a vrrlo vrrlo blisko i poznato.

Dakle, prilika da se vidi Ana Never uživo posle prošlogodišnjeg raspamećivanja se ne propušta. To je konačno bio i trenutak da se uživo vidi i Went, koji takođe već neko vreme prčka po post-rok obrascima u glavnome gradu.

Nažalost, Went nije ostavio neki specijalan utisak. Umesto mojih pokušaja da elokventno opišem nedorečenost, bolje će u tu svrhu poslužiti komentar mog poznanika s koncerta: "Ovo je jadna zemlja. A kakva zemlja, takvi i bendovi." Iako je veoma dobro poznato da mi se takvo rezonovanje ni najmanje ne sviđa, iz raznoraznih razloga, a ponajviše zato što mislim da nam u ovom bezdanu nesreće samo još fali da se ružimo, ta konstatacija je imala sastojak istine u sebi.

Momci ne uspevaju da iz svojih eksperimenata izvuku nešto posebno, lepo i nezaboravno. Ideja ima, ali one su nerazrađene i ne ostavljaju neki upečatljiviji trag u sentimentalnom aparatu slušalaca - nit nose, nit raznose. Da stvar bude još lošija, improvizacije su previše promišljene, i iako i ovako nisam ljubitelj takvog izražavanja, mogu reći da upravo ono što su Went ponudili učvršćuje u takvom en general stavu spram improva- muzika ne diše jer je eksperiment sam sebi cilj. Takav rezon sa sobom donosi ishod da Went još uvek traže svoj identitet. Sa srećom, i ne bojte se dečaci, audaces fortuna iuvat.

A onda je došla Ana Never, a onaj moj poznanik se izgubio jer je od prvog takta postalo jasno da je Srbija jednako svet, pa nek crknu dušmani. Od ranije poznate filigranije sa kvebečkih obzorja anti-korporacijskih provinijencija koje su Subotičani iscrpeli & apsolvirali do maximuma počele su da dobijaju neke ličnije note i da pokazuju raznorodnije uticaje - jbm li ga, po cenu da ispadnem glup u društvu, ja sam tu malo čuo i God is An Astronaut i još neke bendiće koji levitiraju na brisanom prostoru instrumentalnog roka i talmea što ću kao stara metalna glava uvek pozdraviti. No jedna stvar je još bitnija.

Uslišivši najznačajniji kriterijum koji odvaja dobar od lošeg post roka a glasi da ta muzika ima retku moć da u ovo fragmentirano i isparcijalizovano vreme obuzme celokupno telo i biće slušaoca pretvarajući ga u jedno veliko čulo sluha, koje istovremeno vidi, oseća, diše, smeje se i plače, Ana Never su se iskazali kao bend sa identitetom. Svaki odsvirani ton bio je prožet radošću i entuzijazmom koji proizilazi iz duboke egzistencijalne potrebe za izražavanjem, a koji nemamo priliku često da vidimo u našem šićardžijskom okruženju usmerenom ka kratkoročnom pravcu materijalne dobiti. Dajući najbolje od sebe oni su i pedesetak duša prisutnih u nedelju veče učinili boljim ljudima. Skoplje, Podgorica i Dubrovnik će imati prilike da se u to i sami uvere ovih dana, a uskoro sledi i novo druženje što je strava, jer ja bih mogao Anu Never da uživo slušam ama baš svaki dan.

(Sad bi na ovom mestu mogao da prezentujem dve teorije i to:
1) o mojim problemima apropo beo-vojvođanskog popa devedesetih, za šta, cenim, ima zainteresovanih (pošto je potencijalnu dramatizaciju te teme u režiji nasdvoje nepovratno zaglušila buka raznoraznih Grinetovih mašina, što za mlevenje, što onih drugih za pravljenje mlečne pene) &
2) o tome kako je periferija uvek fanatičnija od centra, i to nipošto nije jednoznačno negativna stvar, što je i goreprezentovani post-rock clash u nedelju još jedared potvrdio. Ali, o tome drugi put...)

Autor: Marko Nikolić
Photo: Stanislav Milojković