RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Nikola Kirić presents: Eddy Current Suppression Ring (Melburn, Australija)

 

ImageDa, da, to sam ja, Nikola Kirić. Ovoga puta u Australiji. U ove kasne večernje sate, dok radim posao koji mi pruža dosta vremena za tipkanje po tastaturi rešio sam da vam ovom prilikom predstavim jedan zanimljiv bend sa ovog podneblja. Iako Eddy Current Suppression Ring nije opšte poznat van granica australijskog kontinenta, ova četiri mladica svakako zaslužuju pažnju širom sveta, pa tako i u malecnoj Srbiji, gde će jednom, nadam se, i zasvirati uživo, pa ćete imati priliku da se uverite u sve tvrdnje koje će ovde biti izložene.

 

Australijska rok muzika već decenijama privlači pažnju sladokusaca, bilo da se radi o opšte poznatim izvodjačima ili onim nešto opskurnijim. Nikola Kirić smatra da su ovi potonji mnogo interesantniji, a evo i zbog čega: i vrapci znaju da je Australija zemlja engleskog govornog područja, ali za razliku od Engleske i Amerike 'alternativni' bendovi moraju da se svojski potrude da se za njih čuje i pored toga što jezička barijera ne postoji.

 

Razloga za to ima više, a najvažniji je taj što je australijska populacija malobrojna u odnosu na površinu zemlje - svega nas je nešto manje od 20 miliona ovde. Zbog toga lokalno tržište je minimalno i potrebno je dosta novca, marketinga, a i srece da se uspe van granica kontinenta. Stoga najlakša podela australijskih bendova je na one koji svesno teže komercijalnijem zvuku i one koji rade ono što vole da rade kako jedino znaju i umeju, trudeći se da stvore muziku koja neće biti samo za jednu sezonu, vec ce ostati i odoleti zubu vremena. Primera za to ima milion: the Saints, Radio Birdman, X, God...

 

Iako je tržiste malo, mediji, makar i oni 'alternativniji' vole da igraju igru otkrivanja "sledeće velike stvari", retko sa uspehom i još redje sa dobrim ukusom. Ipak, ponekad i ćorava koka ubode zrno, pa su tako svi hvalospevi o grupi Eddy Current Suppression Ring koje nam mediji ovde serviraju skroz na mestu. U tome prednjači onlajn magazine Mess & Noise (www.messandnoise.com), koji ume često da iznenadi, kako dobrim tekstovima o jos boljim izvodjacima, tako i promovisanjem najgoreg smeća. Za svakog, dakle, ponešto.

 

ECSR su nastali pre koje 4 godine u Melburnu. Mikey, lik koji je radio u tada jedinoj fabrici vinila u Australiji (Corduroy Records) je okupio par prijatelja i starijeg brata te osnovao bend. Snimili su par stvari koje je Mikey narezao na singlu, otsvirali su koncert za prijatelje i familiju u gorenavedenoj fabrici i stvari su krenule uzbrdo istog trenutka. Bend je počeo da svira i po reguralnim klubovima u Melburnu, objavio još par singlova i ubrzo se dobar glas procuo i po ostalim gradovima Australije.

 

Pre par godina objavili su debi album koji je nosio ime benda za Dropkick Records i naišli na hvalospeve po medijima. I do Vašeg Vernog su dospele lepe reči o ECSR pa gos'n Kirić nije gubio vreme, otišao je u radnju i pazario prvenac ove ekipe. Moram da priznam da me na prvih nekoliko slušanja nije oborio s nogu. Valjda sam ponešen recenzijama očekivao neke ljute pankere, recimo da sam ih zamišljao kao spoj the Saints i X, valjda zbog toga što su ta imena bila pominjana u prikazima ECSR muzike. Toga na albumu jeste bilo, ali u toliko umerenim dozama, da su gotovo neprimetne. Prvo iznenadjenje je bio omot albuma - minimalisticka fotografija koja izgleda kao da je neko fotografisao u mraku bez blica - drugim rečima sve je prililčno tamno, osim jednog ugla. Pozadi slično. Unutra tekstovi pesama i jedna stranica sa hrpom manjih fotki članova benda, atmosphere sa koncerata i slično.

 

ImageMuzika je bila prilično uprošćena, repetitivna i ogoljena. Bubanj, bas, gitara i glas, gotovo bez efekata i grandioznih produkcijskih zahvata - sve je snimljeno na probi i uživo uz minimalna nasnimavanja. Tekstovi ne preterano očekivani, nimalo grandiozni, na momente izuzetno jednostavni.

 

Ipak, nakon 3-4 preslušavanja, naročito u putu na posao i do posla dok sam album slušao preko slušalica klackajuci se na busu, ECSR su mi se polako uvlačili pod kožu. Pa šta ako čovek peva o tome kako želi hladan sladoled? Pa šta ako peva skoro emo tekst o tome kako je našao ružu na ulici? Pa šta ako peva o tome kao je nestalo love, kako želi da svoju ribu čita kao knjigu? Pa šta ako je sve kockasto iako je okruglo? I zar takvi tekstovi ne idu odlično uz jednostavne pankoide rifove sa primesama novog talasa? Da, svakako!

 

A onda se pročulo da ECSR dolaze i u naše malo mesto. Kad se setim da sam koncert zamalo bojkotovo iz glupe sujete dodje mi da sam sebe kaznim zbog nezrelosti. Uglavnom, nekoliko dana smo žena i ja kući preslušavali ECSR album ushićeno se pripremajuci za živu svirku, ne znajući šta će nas na koncertu snaći. Beše to fešta sa dve bine i jedno 8 bendova, pa smo morali da sačekamo par sati da vidimo goste iz Melburna. Naravno, nije se gubilo vreme, već smo (tacnije, gos'n Kiric više od gospodje) malo konzumirali lokalna piva i zagrevali se uz takodje lokalne bendove.

 

Negde oko 10 uveče pred par stotina radoznalih pojavila se ekipa iz ECSR i u narednih 35 minuta održala predavanje iz rokenrola za sve one koji su bežali sa nastave poslednjih par godina. Ako je bend u studiju bio žestok, na koncertu je bio 700 puta žešći! Stvari sa albuma su menjale neobjavljene (u to vreme), isto tako odlične pesme, pevač je mahnito tumarao po bini dok je ostatak benda davao podrčku iz pozadine nesmanjenom žestinom. Nikola Kiric se vratio nekoliko godina unazad i djipao u pumpajućem ritmu koji je udarao u talasima sa scene. Bend zna kako da radi na dinamici i iako pesme ne sadrže 745 različitih rifova, već obično strofa/refren/jednostavan solo, veštim aranžmanskim zahvatima umeju da podignu atmosferu do ključanja. Koncert su završili sa "Turn Your Page" i "Get Up Morning" - prvom i poslednjom pesmom sa prvenca i sve se okončalo tako što je pevac Brendan uleteo u publiku pred sobom. Nakon toga nije imalo smisla ostati i ispratiti bendove koji su svirali posle njih. Jedina opcija bila je da se ide kući i da se opet zavrti ECSR album, što se i uradilo. Nekoliko dana kasnije pazario sam isti i na vinilu, gde tek sve zvuči kako treba.

 

Danas, kojih godinu i nešto kasnije, ECSR imaju novi album nazvan "Primary Colours". Ovoga puta nisam gubio vreme i kupio sam ga prvog jutra kad je osvanuo u prodavnici. Pre toga sam malo ispratio šta se pisalo o albumu i nisam znao šta da očekujem - ne bi bilo prvi put da sam razočaran drugim albumom nekog benda/izvodjača. Priznajem da sam maltene priželjkivao da budem razočaran, čisto da sebi negativcu potvrdim da ništa nije savršeno. Opet me omot ispočetka nije ushitio - ovoga puta je bila samo crvena boja u pozadini sa imenom benda i albuma. Unutra postoje i plava i zuta opcija, tako da omot može da se rotira. Pustio sam CD, prva stvar "Memory Lane" počinje istim akordom kao i prva na debi albumu. Razočaraj se Kiriću, razočaraj! Druga stvar je takodje srednjeg tempa. Treća malo brža, skoro power pop... Sve sam slušao na brzaka, pa rekoh da sebi lepo bacim to u empetrojke i da sutra preslušam na putu do posla.

 

Osvanuo je dan, lep za ovo jesenje doba. Osećao sam se super, iako sam morao na posao. Željno očekivao da u miru izmedju svojih ušiju čujem "Primary Colours". Na putu do bus stanice preslušao sam prvu stvar. Ovoga puta više mi se svidela i bio sam srećan da nisu stavili neku popaljivu brzu stvar da otvori album - takve su sačuvali za kasnije. Na stanici je 20 ljudi čekalo bus. Nije me bilo briga da li ću opet da stojim ili ću naći sedište. Odmah za prvim busem došao je i drugi, nečto prazniji, pa sam se smestio. Tada je već krenula "Wrapped Up With You", beng! Ne sećam se kad sam preslušavao neki album prvi put pažljivo a da sam toliko bio zadovoljan onim sto čujem. Naravno, bilo je slučajeva da je nešto toliko lako da "udje u uvo" da bi mi se odmah dopalo, ali bih brzo tome nalazio mane i eventualno digao ruke od toga. Sa "Primary Colours" to neće biti slučaj. Garantujem, ne zvao se ja Nikola Kirić!

 

Album ne donosi neke drastične promene: ekipa je ista, muzika dosta slična, zvučna slika takodje uprošćena i bez nekih grandioznih producentskih zahvata. Dakle, sve se svodi na kvalitet pesama i iskrenost kojim bend te pesme isporučuje slušaocima. "Which Way To Go" i "Colour Television" su stvari koje su izveli i na koncertu i koje sam još tada upamtio i željno iščekivao da čujem studjske verzije. Nisu razočarale. Naprotiv, obe izdvajam kao najbolje na prvih par preslušavanja, a videćemo koje pesme će to biti kasnije. Mozda ona sa erotskim konotacijama "WE'll be Turned On"?

 

ImageZvuk je nesto manje 'garažni' nego na prvencu, mada je i na njemu garaža bila više kao dodatna nijansa nego preovladavajući žanr. "Primary Colours" više podseća na neke radove Velvet Underground odsvirane poletom ranih Modern Lovers. Ništa preterano novo, ali u svakom slučaju totalno netipično, netrendovski i unikanto na ECSR način.

 

Da privedem ovo pisanije kraju, vreme je da završim smenu. ECSR su dokaz da hajp ne mora da bude neopravdan. ECSR su takodje dokaz da pank ne znači da svaki drugi stih treba da sadrži reči "fuck", "shit" i "beer" (ako se ne varam, nijedna od te 3 reci se ne pojavljuje ni u jednom sithu ovog benda), pank ne znači da članovi benda treba da izgledaju kao žestoki momci u koznim jaknama i sa tetovažama (doduše, bubnjar ih ima, a i radi kao tattoo umetnik), ne znači da treba pljuvati sa bine i na nju... I bez svega toga ECSR su više pank nego bilo koj bend na planeti trenutno i ako se zadesi prilika da nabavite bilo šta od njihove muzike - ne oklevajte. A ako imate šansu da ih vidite uživo znate šta vam je činiti!

 

http://www.ecsr.com.au/
http://www.myspace.com/eddycurrentsuppressionring

 

Autor: Nikola Kirić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement