Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Scena: Kondenz

 

Kabaretski potencijal savremenog plesnog sola

 

ImageDivno je biti publika novog festivala. Naročito na Balkanu gde su mnogi festivali nastali, a još više ih je nestalo u prethodne dve decenije. S dobrim razlogom jer smo na Kondenzu, festivalu savremenog plesnog soloa u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu tokom pet martovskih dana imali šta zanimljivo da vidimo i da se sočno inspirišemo. Plesni solo nije samo najekonomičnija forma čija cela scenografija s kostimom često može stati u jednu putnu torbu, toliko praktična da iziskuje najmanje kompromisa (jer svaki kompromis prema sebi je i najočigledniji), i najizazovnija jer se plesač/ica postavlja sam nasuprot gomile/ice u gledalištu. Kako su autori/gosti Condenza često rušili barijeru ove scenske konvencije, to me je ispirisalo da ove nastupe vidim, doživim i poželim kao kabaretski program. Ne kabaretski u smislu dekadencije dobrostojeće publike koja ima da plati i za kartu i za klopu, već kabare za nas koji se još uvek borimo za utopije kakve i plesači zrače pojavljujući se sami pred publikom. Kabare za celu porodicu. Ovaj koncept je uspešno testiran jer su publiku festivala činila i predškolska deca.

 

Condenz je otvorio zvezda i ne samo ovog festivala, Ivo Dimčev iz Bugarske uspešno prevazilazi poimanje plesa kao koreografije daha, glasa i tela i u velikoj meri razvija mogućnosti one-man-show performansa, uvek savršeno prisutan i u improvizaciji i u komunikaciji s publikom. Koliko odvratno može postati preterano insistiranje na lepom i privlačnom? Erotičnošću izvrnute čarape Ivo ispituje pojavnost žuđenog tela u svetu oko nas, samim tim i umetnika čiji je alat upravo telo. Na kraju organizuje aukciju za bočicu svoje krvi izvađene uživo iz vene pred razrogačenim gledalištem. Ima još krvi, kaže. Još evra iz/za umetnika.

 

ImageDomaći i domaćinski nastup Dušana Murića "I'm pro: Spam" bio je krajnje anarhičan i anarhističan. Anarhičan u potpunoj igrivosti, haotičnosti, ličnoj slobodi i razornom a nevinom humoru. Anarhističan u temama koje nam saopštava svira i čita, te na kraju preporučuje i obaveznu literaturu za izlaženje iz Matrix-a. Iz zatvora navika i očekivanja. Makar to bile konvencije izvođačkog festivala čije je granice Dušan Murić, zračeći punom snagom i veštinom, profi razbucao.

 

Jurij Konar, ako je verovati programskoj knjižici i naslovu, preveo Džojsovog "Ulisa" u ples. Mogli smo videti suprotstavljanje tela koje predstavlja plesanje u različitim stilovima telu koje neutralno namešta svetiljke, što je mnogo uži semantički okvir od jednog jedinog Blumovog dana u Dablinu. Barem kada to Džojs piše. Leja Jurišić iz Slovenije svojim veličanstvenim seksipilom izvela nam je raspadnuti fakirski nastup "R'Z'R", donoseći asane i glasove dalekog istoka kroz najzdraviji evropski raspojasani cinizam. Maria Baroncea iz Švajcarske u "Mapi misli" razvijala je situaciju ekstremne samokontrole i samopreispitivanja šta je pravi pokret i kako nastaje, dopuštajući tako da nikakvog plesa ni ne bude. Koliko prethodna rečenica sa tri vezane negacije znači i dalje jednu negaciju, a samo unosi konfuziju i dosadu, sličan se kritički zaključak može primeniti i na, za moju osetljivost, i suviše suptilan ples. Marta Ladjanszki iz Mađarske igra nam stasom i glasom telo želje, ili željeno telo, praćena pokvarenom metronomom i našom pokvarenom maštom. Urnebesno i komunikativno.

 

ImageŽeljka Sančanin iz Hrvatske u koreografiji "Bloom" donosi nam začudne pokrete u čiji sklop možemo učitavati i previše toga. Od reklama za Nike i Adidas do atentata na Đinđića. Ipak se radi samo o besmislu telesnog treninga u teretani, što bi mnogo smislenije funcionisalo da je plesačica prvi red gledališta naterala da, slično teretanskim programima, ponavlja njene pokrete, koji su najzanimljiviji kao nepovezano drilanje delova tela. Kada se valjano zagrejala, Željka je stavila boksersku zaštitu za zube. Pomislio sam, sad će da navuče i kacigu i rukavice i da ponudi sparing nekom iz publike, do čega, na žalost, nije došlo.

 

A ples, u kabaretskom dejstvu kakvom ga opisujem u ovom eseju inspirisan upravom festivalom Condenz, jeste prelaženje rampe, što su neki od autora zaista uspešno učinili. Jeste i eventualna saradnja sa umetnicima iz drugih disciplina da u toj komunikaciji nastane živo i otvoreno delo. Otvoreno ne samo za interpretiranje, već i za događaje.

 

ImageDo sledećeg izdanja festivala Condenz nadamo se edukativnim programima i produkcijama Servisa za savremeni ples - Stanice, kako bi se izgradila i negovala publika i kako ne bismo izgubili kontinuitet divljenja jednom izvođaču/ici naspram punog auditorija. Selektorke Dragana Alfirević, Dalija Aćin i Ana Vujanović devele su izvođače čiji radovi pate od sličnih boljki kao i u celoj zapadnoj hemisferi. I divno je videti da neki od autora te boljke ne dogmatizuju u koncept plesa, već ga prevazilaze u potrazi komunikacije. Kroz svest o tome da se nastup dešava između izvođača i publike i da su humor i erotika najsnažniji i najdelotvorniji pokretači ljudske kreativnosti. Kabaristično, zar ne?

 

Autor: Ivan Pravdić
Photo: Nenad Milošević

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement