Dnevnik putovanja

Četvrtak, 7. april - Sreda, 13. april

Prvi put u životu (a prvi put je i jedini, ovu tautologiju u poeziju je pretvorio Prust) imam markicu za prevoz (nadam se da se to tako kaže). Mogu da putujem po gradu koliko hoću i tako opravdam putnički naslov ovog dnevnika. Kada se šeststojedanaestica ispod moje zgrade isključi sa autoputa nailazi na putokaz sa dve odrednice: desno - Zemun, levo - Surčin, jedna putnička dilema. Nestao je i osećaj inferiornosti spram baba sa cegerima (postao sam skoro ravnopravan sa Mediokritetskim Ja Sve Po Propisu Bogovima) koje verovatno imaju markicu i za cegere, moraću da se raspitam. Što bi tinejdžeri rekli, prihvatio sam sistem - želim da se pojavi kontrola, i da uhvati nekog bez karte.

Još sam nešto ovog meseca uradio prvi put u životu. Išao sam na snimanje. Pluća. Oprez, posle Prusta sledi Tomas Man! Malo potom, snimanje sam ponovio još jednom, što je raspršilo nevinu poeziju prvog puta i prizvalo onu malo težu, smrtoliku. Neiskusan u najnovija dostignuća srpske medicine, mislio sam da poziv na drugo snimanje znači i poziv radioaktivnog kosača iz rendgen-aparata (poklon Evropske Unije). Kad je već tako, odmah sam smislio ko će da mi "čita" na sahrani i skicirao neke ideje kako bi se od svega mogao napraviti performans, sve u skladu sa patetikom izazvanom simbolikom poslednjeg oproštaja ili poslednje predstave. Ne bez razočaranja, shvatio sam da imam samo početak upale pluća. Ali, sa druge strane, ipak sam se nečemu obradovao, najpre zbog činjenice da nisam uludo potrošio vreme - nešto su mi našli! - zatim i zbog mogućnosti da rabim, u telefonskim razgovorima kao najpristupačnijem obliku socijalnog života, simboliku Čarobnog brega. U jednom od njih, Ljubica će me pitati - uverljivo stvarajući kod mene utisak (ili iluziju, svejedno) da je to stvarno zanima - "Kako si?"

Mitski dan mladosti, subotu, ne provodim čak ni u groznici Čarobnog brega već kod kuće unoseći poslednje ispravke u novo Larusovo izdanje istorije umetnosti. Greške su kreativne, možda je pravi život baš od njih i sastavljen. Dugo sam razmišljao dok nisam otklonio jednu. Hteo sam da je ostavim smeha radi. Ničim izazvano H od opisa "ulje na platnu" bilo je napravilo "hulje na platnu". Odlično i za naziv nekog vesterna ili novog realističkog slikarstva.

Šetam pored Dunava. Proleterski putujem. Uklapam se u arhetipsku sliku pisca u potrazi za inspiracijom. Ne želim (još) da pripovedam o onom što je bilo. I u društvu mrzim kad se stigne do "evociranja uspomena", to je i razlog zašto reč "sedeljka" ima tako kič prizvuk. "Žurka" ima svu organsku punoću iluzije sadašnjosti. Mrzim pripovedanje kao putovanje unazad. Ono je znak starenja kojem ne želim da popustim. Prava definicija pisca jeste: čovek koji je ostario.

Sastanak redakcije Trećeg programa Radio Beograda. Svi mi delujemo kao kombinacija plemenitih zaluđenika i preostataka utopije komunizma. I kao zarobljenici jednog vremeplova koji ima sve osobine institucije srpske kulture: šarmantnu arhaičnost, vlagu koja je iznutra nagriza i zapitanost nad sopstvenim smislom postojanja. Kao što se i pesnici vazda, a sada sa sve ubedljivijim razlozima, pitaju ko ih još čita, tako stalno sebi postavljam pitanje ko nas još sluša? A onda mi je Marija M. rekla da je baba kojoj je sređivala davno zapisana sećanja svake večeri slušala naš program i da joj je pri svakom susretu prepričavala ono što je čula prethodne večeri. Nije mogla više da čita knjige ni da izlazi iz kuće kako bi videla stvarni svet. Bila je slepa.

Sastanak u Platou. Neophodan udah kapitalizma. Bar su mamci za ostanak u životu kvalitetniji. Knjižari i knjižarke su lepi, dolazi mnogo lepog sveta, a Plato ima nešto od postmodernističke ogoljenosti, svi rade sve i sve to posetioci vide. Neko je negde rekao da su savršena slika postmodernog sveta pokretne stepenice, koje kretanje čine vidljivim i podstiču onog koji se kreće da samosvesno pristupi problemu svog kretanja. U zgradi Radio Beograda nema pokretnih stepenica, a liftovi ne rade. U Platou sve se odvija kao na traci. Ako je izvesno da je svako kretanje kretanje ukrug, neka se barem odvija uz pomoć struje, simbola modernog doba, koja pruža bezbrojne mogućnosti za poboljašanje kvaliteta života. Prijateljica je mojoj babi savetovala da ako hoće da se ubije najbolje da uzme ekser i zavuče ga u utikač.

Kontrola, ne u autobusu, već kod lekara. Izlečen sam. Barem tako tvrde lekari, mada mi nisu rekli da je pronađen lek protiv smrti. Nisam više u drugom stanju. Anica mi se žali da je njeno drugo stanje stvarno jedno nepravedno stanje. Nepravda je i što sam ja bio trezan tri nedelje.

Igor Perišić,
Autor je urednik za književnost
Trećeg programa Radio Beograda