Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Bunker: Rajko Đurica (1945-2008)

 

Kiše će padati posle moje smrti
(pet pesama)

 

Formula

 

Pala je noć
Duboka i nesita
Zemljina utroba ječi
od stare i nove istorije
Arlauču puštene zveri
Deca opipavaju
čvrstoću prozorskih zazida
Delo svojih ruku i straha
Ovde se grli, ljubi
Psuje, ubija
Istom rečju
Sve se događa i sve je maloumno
Ovde je ludost uozbiljlia dečake
Do samrtne stegnutosti vilica
Ovde je ludost uozbiljila devojčice
Do oponašanja fetusa
Ne bi deca da budu velikani
Obično bi htela da se igraju
Htela bi da uče neke dosadne predmete
Obično bi da ljube
Rađaju običnu decu
Grade obične kuće
I da obično umru
Samo ne ovako

 

Deca - zatišje

 

Cikom smišljaju nove svetove
prevazilaze razum i glupost
miniraju započetu misao
ostavljaju beo papir
Kome smetaju šare po zidovima
bicikla i padovi trotoarom
taj je ispustio nešto važno
razbio u nepovrat
Hteo sam da beležim suštinu
Polako sam spustio olovku
da ne remetim nastupajući svet
koji stovriše mnogo brže od Boga
polako primičem stolicu prozoru
Gledam kako odrastaju
uče, ljube, rađaju i umiru
ako ime na čelu prerano ne sastave
nišan i mušicu

 

Danas

 

Da sam sanjao bilo bi stvarnije
tamo bi živele planine iz detinjstva
po njima bi vidno hodala ljudska duša
senke bogu bližih
senke dece i staraca
dok beru maline i priče

 

Spava li mi daleko čedo
ili mu strah telom trza
Evo, grmi, sveci se uče slušanju
U nedogled bolešću raskošno proleće
belim zavojima uvija ravnodnevnice
Na kraju puta i svetitelju
gladni konji, smočen bič, prazne kočije

 

Ne odričem se svoje prazne postojbine
zemlja luta i pomirljivo prima
višak mrtvih
Zamiču prijatelji
zamiče pamćenje
kažu da plač je most
između sreće i nesreće
sve ostalo je šutnja, grob
i nad njima tava

 

U skloništu je progovorila devojčica
ni lutka, ni mam, ni deda, ni brat
značenja su se stopila u rahitis
u reč oštriju od života

 

Puca

 

A kiše su padale pre mog rođenja
Kiše će padati posle moje smrti

 

Dok ubice marširaju

 

Topli dah je vlažna njuška
detinje srce i rastočene oči
neprestano, neprestano cvile

 

Glad, bolest, rat, smrt
četiri crna jahača
nad detinjstvom

 

Planinama ječi satrto bilje
iščuđava se ludostima
Koliko je nemerljivog prostora
koliko je nemerljovog vremena
a kuršum prema tebi zuji
baš tu i baš tad

 

I pred onim što se razume i vidi
i što se ne razume i ne vidi
nem u zanemeloj prirodi
u zanemelom bogu
prostor i vreme nestaju
baš tu
baš tad
Gospodari uzicama vežu sanduke
vuku ih svetom
kao otvorene rodoslove
i viču da vode svoj dragi narod
ko ne veruje u zlo
verovaće smrtnoj
nad nevinim

 

Dečak i njegov psić, ostavši sami
iz dana u dan sve su lakši
sve manje sposobni da upale minu
konačno da im se unezverene oči
poseju zemljom

 

Toliko je strašnog nemerljovig prostora
toliko neprolaznog vremena
a oni bez skloništa

 

Kad njihove ubice umru
držaće im govor nad rakom

 

Humke

 

Na pragovima izlizanim
dugim vekovima rađanja i umiranja
otiru balzamovano staro ratničko blato
na pragovima očišćenim od mržnje
Zar svetom uvek iznova marširaju
proroci i čudotvorci
za sreću nerođenih
Pred njima ko je odgonetao strah
i ko je imao sreću
pronašao je mesto u ludnici
nekom svetilištu
Kad ne otiru blato na pragovima
dokoni odlaze da odmaraju oči
na posebno pripremljenim humkama
gde prosuđuju o strahotama istorije

 

Severni bunker, broj 1, februar 1999.

 

Beleška o autoru: Književnik Rajko Đurica, koji je objavljivao poeziju i prevode u mnogim časopisima širom bivše Jugoslavije, a prošle godine dobio nagradu Društva pisaca BiH za najbolju knjigu objavljenu u 2007. - zbirku poezije "Jeres - pseći sin", preminuo je 29. juna u Sarajevu u 63. godini. Rođen 1945. godine u zaseoku Stožišta pod Dinarom iznad Bosanskog Grahova, na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije, Đurica se školovao u rodnom selu, Donjem Tiškovcu, Bosanskom Grahovu, Kninu i Sarajevu. Sredinom 70-ih proveo je tri godine u Berlinu, gde je učio nemački jezik sa kojeg je kasnije preveo oko 20 nemačkih pesnika i prozaista i veći broj drama nesvrstanih zemalja, emitovanih na Radio Sarajevu. Đurica je debitovao zbirkom "Mukinja" (1971), u naletu generacije mladih sarajevskih pesnika označenih buntovnom 1968. Bio je saradnik studentskog lista "Naši dani" u burnom vremenu '68, urednik casopisa "Lica", višegodisnji dopisnik opozicionih listova u okviru "Lokalpresa". Rat u BiH je proveo u Sarajevu. Nakon rata, jedno vreme je živeo i u Mokrinu u Vojvodini, radeći u "Mokrinskim novinama" i objavljujući u "Kikindskim" i književnom časopisu "Severni bunker". Živeo je u Sarajevu kao slobodni umetnik. Objavio je šest knjiga poezije: "Mukinja" (1971), "Izganici" (1977), "Kefalon" (1982), "Varati neman staru" (1992), "Kad su mrtvi jeli kišu" (2005) i "Jeres - pseći sin" (2007). Autor je i dve praktične knjige: "Hrana i zdravlje" (1991) i "Gljive BiH" (2007) i dve knjige prevoda: Krista Volf: "Mjesto nigdje" i Volfgang Petrič: "BiH od Dejtona do Evrope".

 

Marko Vešović: Na vijest da je umro Rajko Đurica

 

ImageDobri, dobri Rajko. Bila je to dobrota do poezije, kako je neko rekao o Janku Veselinoviću. I Rajkove odlične pjesme hranile su se ponajprije njegovom dobrotom.

 

Ode moj pretihi drug Rajko s ovog svijeta koji Jehova nije sazdao već ishraknuo, ali se to krije. A i šta će on u ovoj vukorepini, gdje smo se obojica siti nagledali kako u čoporima ližu oltare oni koji su služenje svom narodu shvatili kao permanentnu izdaju Hrista, i gdje se Savaot najradije oglašava u vidu tačnog hica u nevinog. Šta će ovdje kad znam, kao da gledam, da će ovog božjeg čovjeka na onom svijetu dočekati raširenih ruku sav diplomatski kor anđela zadnjeg modela, aerodinamičnijeg od svih prethodnih. Jesam ateista, ali kad bih gledao ljude u koje spada Rajko, često bih pomislio: ako Bog ne bi postojao, bila bi to najveća od svih njegovih gadosti!

 

A sad, dok mislim o Rajku, ne vjerujem da bi Bog baš toliko nisko pao da ga nema: mora ga biti, kako bi Rajka tamo sačekala njegova žena Ljiljana, koju je '92. pojela sarajevska mračina: izašla je iz kuće i više se nikad nije vratila, niti se išta doznalo o njenoj sudbini. Sad Rajko i Ljilja, mokre kose i bosih nogu, gacaju nekom od edenskih bara, onih iz našeg djetinjstva, onih do blaženstva mlakih, koje se stvore iza julske kiše. Ode Rajko, ali će u meni ostati, dok me ima, njegova ljudska tišina, slična onoj tišini koja bi nastala, da li u meni, da li za našim stolom, kad Darinka poljubi vaskrsnu pogaču prije no što je prelomi.

 

Dobri, dobri Rajko. Bila je to dobrota do poezije, kako je neko rekao o Janku Veselinoviću. I Rajkove odlične pjesme hranile su se ponajprije njegovom dobrotom. Samotni, samotni Rajko. Kraj njegova života je kraj samštine. Nagrada Društva pisaca došla je prekasno, mada je mene obradovala, čak sam Faizu Softiću rekao: draže mi je što je dopala Rajku no da je dopala Marku.

 

U mladosti, Rajko je bio dio našeg povelikog književnog jata, i bio prepun snage, nimalo sirove, nego nekud otmjene, i beskrajnoga zdravlja. Na oboje su letjele žene. A pred smrt, moj drug, moj ispisnik, postao je moj stric. Da si mu na glavu metnuo crnogorsku kapu, bio bi stopostotni moj striko Radomir. Ne samo likom već i dušom: ista Radomirova blagost, isti osmijeh koji se snebiva da bude slobodno i do kraja osmijeh. Nekad izrazito muževna glava prometnula se u glavu seoskog sveca. Što mi je, ne znam zbog čega, prizivalo u sjećanje Andrićeve riječi o ubijenom Mehmed-paši: više je ličio na "premlaćenog seljaka iz Sokolovića" nego na moćnika koji je "do maločas upravljao turskom carevinom".

 

Gotovo da nemam šta zapisati iz naše mladosti: studentski dani su mi se istrli kao da su bili nažvrljani kredom po tabli. Sjećam se da smo obojica basnoslovnu ljepotu rascvale japanske trešnje pred pozorištem doživljavali gotovo kao udarac bičem. Pamtim da smo šetali da kužimo Sarajke, i da njega Sarajke skrivećki kuže, i da ih puštamo nek idu svojim putem. Napravio sam za Izraz prikaz Mukinje, njegove prve knjige pjesama, darovito pisanih, ali sve mi se izbrisalo, a kako neće kad je to bilo prije 37 godina. Od svega su ostala dva stiha: tek za probu si ispaljeno zrno / i nikad nisi pogodio cilj, i jedna slika koju pamtim kao sliku, ali u jezičku formulaciju više nisam siguran: svaka se svijest (ili savjest?) sakrila u svoju rupu od granate! Danas, nakon svih preživljenih kuršuma i projektila u Sarajevu, gotovo sam zapanjen što sam iz te knjige upamtio baš metak i granatu! I sjećam se da je jednom kod sebilja, zagledan u baščaršijske golubove, kazao: "Volim posmatrati identifikovane leteće objekte!" I što li ga se najčešće sjećam na Baščaršiji? Mora da je u mladosti tamo stanovao.

 

Evo i jedna izaratna scena s ulice. Događalo mi se, ihihi koliko puta, da mi pokrivena žena ne pruži ruku, ali se nikad nisam ljutio na nju već na sebe, na blećka koji gleda Havinu šći a ne vidi da je pokrivena. A kad jedna Đurici nije pružila ruku, bio sam na nju ljut ko puška. Znali smo je obojica iz mladosti: bila je "široke ruke" i s očima plavim kao Dunav kod Novoga Sada. Pokrila se, velim Rajku, i sad bi ti rekao da je niko nikad nije pomazio po onom organu kojim je žena najbliža prirodi.

 

Ode Rajko a Marko ostade da, prividno normalan, u prividno normalnom svijetu, s prividno normalnim ljudima, vodi prividno normalne bitke. Tješi pomisao da neće još dugo. Sad Rajko u raju kroz prozor gleda bijeli valcer januarske mećave iz zavičaja, njegovog i mog, mada je on rođen u Grahovu a ja u Papama. Jer nama obojici, u plavkastom moru djedove raži, koje se u vrijeme opsade grada sjetio i krasno je opjevao, talasala se cijela Odiseja. Obojica smo, u djetinjstvu, s prozora rodne potleušice mogli vidjeti sav svijet.

 

Bilo bi bolje da sam, umjesto ovog zapisa, o Rajku sročio pjesmu. Jednom ću je i napraviti. Akobogda. U današnjoj BiH, klerikaliziranoj do peta, golema većina ljudi veli akobogda povodom svega i svačesa, a ja tu poštapalicu upotrebljavam samo kad govorim o onom što sam nauman napisati, jer dar i jest od Boga. Evo da, na kraju, bar počnem pjesmu o Rajku: Sveden na starca ukraj pepelišta, / al s osmijehom u kojemu piše: / čitav je svijet njegov kada više / božji rob nema da izgubi ništa. Nek je laka zemlja mom druškanu, ona kojom je pred smrt gazio tiše od gotovo sviju meni znanih sinova Adamovih.

 

Izvor: Dani, Broj 579

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement