Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Kad padne mrak...

 

David Albahari: "Mrak", Stubovi kulture, Beograd 2008.

 

ImageRoman "Mrak" Davida Albaharija, koji u jednoj vešto zanatski napisanoj i žanrovski zaokruženoj priči govori o saradnji ovdašnje intelektualne (pre svega - književne) elite sa tajnim policijskim službama objavljen je premijerno pre deset godina, ali je ovih dana doživeo svoj pravi izlazak iz mraka. David kaže da se njegova priča zasniva na izneveravanju čitaočevih očekivanja i to najčešće na više raznih nivoa u isto vreme. Pažljivim čitanjem između redova može se uočiti autorov posprdan odnos prema - ovde, kod nas, u svim segmentima života prisutnim - teorijama zavere. Ipak, roman je napisan u maniru najboljih špijunskih i krimi-romana, sa dosta erotike i još više krivi. Iskoristiću nekoliko odabranih pasaža iz ovog uzbudljivog romana da se pozabavim "pričama u priči", onima koje se ne tiču špijuna, izdajica, policijskih agenta, plaćenih ubica... već koji se bave piscima kao takvim.

 

1. "[...] sasvim je svejedno šta pisci misle o bilo čemu, jer onaj ko veruje u pisce može da veruje u bilo šta. Pisci jedino znaju šta su reči, ili bar pokušavaju to da doznaju, a reči nisu ništa drugo do vazduh isteran iz pluća i uobličen grlom, jezikom i zubima. Još kad pisci počnu da se igraju institucija i podražavaju političare, onda stvarno treba da se zamislimo." Svojevremeno je, u razgovoru sa Sašom Ilićem i Slobodanom Georgijevom, David rekao kako mnoge ne zanima šta on, Albahari, kao čovek misli. Tu je razliku želeo da strogo povuče, uz opasku da pisci kao pisci ne bi trebalo da nastupaju u javnosti, odnosno da ne bi trebalo da zloupotrebljavaju status pisca u takvim situacijama. Eh...

 

2. "Pisci će vam doći glave." Pisci ne znaju kada da zaćute! I to je njihov (naš) osnovni problem. Što se manje mešaju to je bolje, poručuje David. A kada je reč o piscima pa, pobogu, njima (nama) nije samo po sebi dato da razumeju stvari bolje od drugih ljudi! David je piščev javni (društveni, politički...) angažman svojevremeno ovako obrazložio: "Većina njih su ljudi kao i svi ostali, ne mora da znači da imaju neke posebne uvide u bilo šta. Može da bude divan pesnik ili prozni pisac, da ima fantastične trenutke inspiracije, da divno barata rečima, ali ne mora da zna ništa o životu." Ipak, niko, pa ni pisac, ne treba da ćuti u vremenima teškim i ćutnjom da prikriva neko počinjeno zlo, zar ne? David bi se, verujem, složio sa mnom.

 

3. "[...] kad bi pisanje bilo lišeno tajni, verovatno bi bilo besmisleno; kada bi pisac doista znao ono što želi da napiše, nikada ne bi sedao za sto." "Otkrijte tajne pisanja", "Uzbudljiva pronicanja u tajne pisanja", "Uvedemo decu u tajne pisanja", "Vodič koji će Vas, do najsitnijih detalja, uputiti u tajne pisanja"... Imate novca za bacanje i, ne verujute Albahariju, kupite knjige navedenih naslova! 4. "Pišem o pisanju kao da je to gozba na kojoj gosta čeka jelo prekriveno srebrnim poklopcem. [...] Kuvar je naravno, pisac, gost je čitalac, a jelo ispod srebrnog poklopca je delo, naslućeno i nekušano u mraku." Da su kuvanje i pisanje donekle slične delatnosti, upozorio je još E. R. Kurcius u čuvenoj "Evropskoj književnosti i latinskom srednjem veku". On kaže da se među najčešće korišćenim metaforama za čin pisanja u Bibliji, antici i srednjem veku - uz metafore brodarstva, glume i tela - nalaze upravo metafore jela.

 

5. "[...] neke knjige deluju kao da su napisane u toku jednog popodneva, a druge su podrazumevale godine upornog rada..." Masovno je uvrežena predrasuda da je starost nekog umetničkog dela sinonim za vrednost i da sve starine listom pripadaju kategoriji Lepote. Ipak, treba znati ovo: vreme nikako nije merilo vrednovanja dela! Isto tako, postoji opšte oduševljenje artefaktima koji su za izradu zahtevali dugo vreme. Koga je briga što je neki pisac pisao jednu jedinu knjigu ceo život, ako ona, posle silnih autorovih muka, na kraju nema nikavu umetničku opravdanost i vrednost? Sa druge strane, ni to što neki pisac izbacuje knjige, kao sa Fordove pokretne trake, ne znači baš ništa sa stanovišta estetike. Recimo: britanska književnica Barbara Kartland napisala je, počev od 1923. godine, čak 550 (sic!) ljubavnih romana. Dakle, sudeći prema ovoj autorki romani se mogu, bukvalno, napisati za jedno popodne, ali pisac za taj trud neće biti nagrađen Nobelovom nagradom, već samo uzdasima šiparica uzavrele krvi, prosedih udavača ili zapostavljenih domaćica.

 

Autor: Srđan V. Tešin

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement