Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

U slavu drugih

 

Boško Ivkov: "Zemlja i rašće 8" (Čitanka Vojvodine); Samostalno izdanje, 2007.

 

ImageKada se pomene zavičajnost u ovdašnjoj književnosti, kod mene kao i kod mnogih javljaju se negativne asocijacije. To je zbog toga što je, na žalost, ovaj pojam često povezivan sa njemu suštinski stranim mentalnim sklopom koji priziva mračnu ideologiju krvi i tla. Sreća je što postoje književnici koji uspevaju da svoju zavičajnu tematiku izdignu iznad partikularnosti banalnog ćeračkog shvatanja kuće i okućnice, i da kroz pevanje o onom što ih neposredno okružuje krenu u slavljenje različitosti, drugosti i drugačijeg.

 

Novosadski književnik Boško Ivkov jedan je od onih koji svoje nasleđe opevaju u slavu drugih, koji se svojom rodnom grudom diče zarad ljubavi prema životu i čovečanstvu, koji, kroz opevanje prirode i njenih ciklusa, slave punoću sopstvenog srca i opevaju radost i sreću što dišu. Osma knjiga iz njegove serije, Zemlja i rašće, čiji je radni naslov Čitanka Vojvodine: predeli i prizori, bića i događanja, izašla je prošle godine. Sedam dosadašnjih knjiga posvećenih Vojvodini i njenim žiteljima, zajedno sa ovom, predstavljaju svojevrsni almanah. Ovaj neobičan žanrovski izbor uslovio je stilska, formalna i tematska ograničenja, ali i slobode.

 

Almanah kao knjiško-časopisna forma bio je popularan u godinama građanskog života širom Evrope, pa tako i u Vojvodini. Obično bi almanasi izlazili za godinu unapred i u njima je, pored obeležavanja važnih datuma, smene godišnjih doba, poljoprivrednih i medicinskih saveta, bilo i prilično književnih tekstova, kao i onih iz popularne nauke. Zbog toga se i u knjizi Boška Ivkova mogu naći tematski raznoliki tekstovi, koji su napisani arhaičnim stilom i veoma često imaju almanašku tematiku. Tako se pored lirskog eseja kao dominantne tekstualne forme, u Zemlji i rašću mogu naći i pesme, kritički osvrti, mikro studije (kao ona o Dragomiru Popnovakovu). Tematski su najdominantniji bukolički tekstovi koji povodom prirode i prirodnih ciklusa iznose refleksije o svetu koji okružuje govornika. Almanah, kao žanr, vezan je za godišnja doba i prati njihovu hronologiju, pa su tekstovi Boška Ivkova poređani po hronološkom redu iako ga se ne drže strogo. Takođe, u knjizi se kao u starim almanasima može naći spisak pretplatnika, ali i sadržaj prethodnih svesaka.

 

Ono što lirsku prozu Boška Ivkova razdvaja i razlikuje od zavičajnih pisaca, ono po čemu se njegovo slavljenje dela i dana pretežno bačkih, ali i sremskih i banatskih izdvaja, jeste njegov beskompromisan moralni pristup stvarnosti. On neguje svoju hrišćansku etiku, svoje starovremsko viteštvo i spahiluk, bez obzira na često isticanje svog paorskog porekla i teškog detinjstva u Staparima kraj Sombora. Mada jezički često podseća upravo na one književnike koji su u zavičajnost preselili zloduhe nacional-socijalizma, Boško Ivkov nam pokazuje kako se može biti idiomatski arhaičan u upotrebi jezika, a s druge strane potpuno otvoren za drugo i drugačije. Sluh za istorijsko i ljudsko koje se prepoznaje u vojvođanskom večnom i, neka neznalica će reći, jednoličnom pejzažu porađa ono što nam u savremenom životu često nedostaje - elementarno saosećanje. Nekada je ono okrenuto ka osobi koja ispisuje esej (popularnom lirskom subjektu), nekada ka biljkama i životinjama, nekada ka pejzažu, ali se u svakom slučaju oseća Ivkovljeva terencijevska strast prema svemu onome što nas čini ljudima. Iako se na trenutak može učiniti previše patrijarhalnim, onako laloški razvučenim, rečenica ovog Vojvođanina zari toplinom i plodnošću kao najbolja, tek uzorana crnica. Čak i kad se ljuti i kad je gnevan, kad kipti od besa na uzaludne i nasilne smrti koje smo često izazivali i sami svojim, makar i nevoljnim, pristajanjem, Boško Ivkov ostaje na neki paradoksalan način optimistično rezigniran. To dodatno iznenađuje kad se uzme u obzir da on svoje knjige izdaje samostalno, ali tolika je njegova vera u ono što radi da se čini da ga ništa ne može sprečiti.

 

Glavni po-etički nauk koji nam nudi dosadašnjih osam knjiga Čitanke Vojvodine jeste nauk ljubavi. Pritom ne mislim samo na jednu vrstu ovog najplemenitijeg osećanja, već na ljubav kao modus vivendi. Ako ni zbog čega drugog, zbog toga bi ovu čitanku trebalo iščitavati glasno i kroz njene tekstove se iznova učiti plemenitosti, onoj koja je u današnje ideološki smutljivo vreme, tako retka i tako dragocena.

 

Autor: Vladimir Arsenić (Danas)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement