Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Otisak: O dva razgovora sa Miletom Prodanovićem

 

Sve je i dalje mutljag

 

ImagePre pet godina sam, u jednom vrlo opuštenom razgovoru, pitao pisca i slikara Miletu Prodanovića da li postoji, nakon sloma Miloševićevog režima i uspostavljanja demokratske vlasti, konsenzus o onome što bi se, uslovno rečeno, moglo nazvati "srpskim kulturnim interesom" ili "državnom kulturnom politikom". Mileta mi je tad vrlo iskreno odgovorio da u takvo šta ne veruje. "Mislim da su činovnici iz nove administracije zaokupljeni nekim elementarnim sređivanjem zatečenog katastrofalnog stanja. Raščišćavanjem ruševina." Mileta je u tom razgovoru rekao jednu vrlo bitnu stvar koja se odnosi na gangsteraj u domenu kulture iz prošlih vremena koji je prokrčio put do novih struktura - kao što se to dogodilo i u nekim drugim oblastima. U tom smislu, govoreći o prepetooktobarskoj književnoj sceni, Mileta je zaključio da se "zakasnilo sa pravljenjem neke vrste poštene antologije kritičkog pisma devedesetih u Srbiji. Ili, ako ne antologije, onda barem neke vrste književne ili književno-kritičke hronologije i topografije tog vremena." On je smatrao da to nije urađeno zbog nedostatka volje ili motivacije onih malobrojnih koji bi to mogli da urade kako valja. Štaviše, Mileta je, poput kakvog pesimističkog vizionara, predvideo da će se dogoditi da takvu antologiju uradi neko od-onih-koji-su-bili-sa-druge-strane. "I to će onda biti velika mašina za propiranje biografija. U stilu čuvenog člana Otpora, Dobrice Ćosića..."

 

Danas smo svedoci da je Mileta Prodanović bio u pravu. Mnoge istaknute ličnosti koje pamtimo još iz vremena koje pošten čovek želi da zaboravi a bezdušan im se raduje, jer se bitange najbolje snalaze u vremenima groznim, ovih su dana ponovo u igri. Igranka je tek počela, a kome će od šampanjca i đipanja na koncu pozliti - videćemo.

 

Sa Miletom sam, ovih kolebljivih julskih dana, ponovo razgovarao na mnoge teme. On mi je, bez dlake na jeziku, pričao o svojim knjigama, aktuelnoj književnoj kritici, o ovdašnjoj fascinaciji diplomama i titulama, o "provladinim" i "nezavisnim" novinama, o ravnodušnosti i ostrašćenosti intelektualne elite i intelektualne boranije... Junak iz njegove priče "Agnec", potpredsednik parlamentarne komisije za socijalno staranje sa završenom drugom godinom Fakulteta fizičkog vaspitanja a koji je, u stvari, organizator prosjačke službe, kaže ovako: "Posle promene sam shvatio da treba naći način da se u novim okolnostima sačuva stečeno." Kao da su ispali iz te priče, i na književnoj sceni se sve češće može čuti glas onih koji veruju da su ispali ovce (žrtve), jer su ih nasamarili oni koji su sačuvali svoje "kombinacije". Zanimalo me je kako Mileta, u odnosu na naš razgovor od pre pet godina, vidi današnju književnu scenu; u čemu se to ogledaju suštinske razlike i sličnosti između bensedinskih i inflatornih devedesetih i poslepetooktobarskih tranzicionih vremena? On smatra da su na neki čudan način devedesete bile vremensko-prostorna kapsula. "To je kao da sedite u nekakvoj čaši i svi spoljni događaji dolaze do vas u snažnim distorzijama, prelomima, mutnih kontura. Unutra se sve krčka, sve vam govori da ste u suštini jedan opitni kunić, pišete da biste ostali normalni, zapravo i ne pišete nego se dopisujete sa ono malo normalnih pored vas. Posle 'promene' smo, je l' da, izašli iz te čaše, pa sad vidimo jasnije. Malo sutra... Ništa se ne vidi jasnije, sve je i dalje mutljag." Po njemu, godine do one sa tri nule bile su vreme sramne ravnodušnosti, a sad su nastupila vremena besmislene ostrašćenosti. Mileta rezignirano zaključuje da u oba slučaja ima "malo prostora za uživanje u tekstu, malo prostora za književnost..."

 

I kao pre pet godina, Mileta je sumnjičav u vezi sa nastankom jedne odgovorne antologije u kojoj bi bilo sabrano svo požnjeveno i nepozobano žito, a poslovični kukolj odstranjen. On smatra da je fraza to da naši pisci - ili barem reprezentativan deo njih - nisu bili na visini moralnog ili umetničkog odgovora na epohu. "Pojedini ljudi vole [to] da ponavljaju do beskraja, valjda - kao i toliki pre njih - misleći da nešto što se ponavlja do izbezumljenja polako postaje istina. Kada bi neko imao dovoljno strpljenja da pročita produkciju koja nije mala, koncentraciju da sve to prouči, a da pri tome nema neke unapred fiksirane teze i predrasude - mogli bismo dobiti pristojnu antologiju 'pisma otpora' ili 'pisma suočavanja'. Ali sada sve manje mislim da ćemo to dobiti." Kasno je sad, kasno za sve...

 

Autor: Srđan V. Tešin 

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement