Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Ivan Pravdić (1)

 

Putopisi kroz kulture novih milenijuma

 

ImagePastoralna idila: Božić se približava svinjskim kricima. Ili, rođenje Hrista slavi se iz prasećeg vriska. Stić će nam Hristov drob i lik uz posmrtni krmeći skik. I za Božić i za Novu Godinu, na selu gde živim, nije se puno pucalo. Ali, pucali su svi. Kako možemo ovo bolje napisati? Svi su pucali, što na selu, ipak ne čini puno ljudi. Iako na selu živi mali broj ljudi, svi su, od reda, pucali. Glupo. Ali svi jesu pucali, baš za praznik Božjeg mira i lepih želja. Možda, ljudskog li rata i ružnih želja? A možda je ta sklonost ka pucanju u slavu mira pokazatelj da Srbi ne vole da pucaju u ritualima rata, i da su baš zato neslavno prošli u prethodnim decenijama otimanja teritorija i konstituisanja nacionalnih država vek i po posle ostatka Evrope. Ili smo mi taj ostatak. Stidak. Poslednji zalogaj Evrope u zajedničkoj činiji koji niko neće, a mogao bi biti najslađi. Pa da se onda niko ni ne osladi, da mu ne bi priselo.

 

Cinično i naopako pišem. Bolno poput gledanja božićne poslanice starog Patrijarha kroz čija usta ne govori više Bog, već njemu niže, politički ambiciozno sveštenstvo. Koji mu pišu govore i natukaju šta i kada da kaže. Ne znam da li sam jasan. Nikad ne uspevam da pišem kao pisci koje cenim. U drami, uvek sam prezirao Kamija i Ženea, posebno zbog opširnih monologa na kraju, a moja, za sada jedina igrana drama, veoma pati od iste boljke. U poeziji se najviše divim Kostiću i Daviču, a ono što pišem stvarno je nespojivo sa njihovim bogatstvom, u esejistici se najviše oduševljavam domišljatim i povezanim Despotovim, a pišem ko nejebicom rascepkani tinejdžer, gutao prozu oprečnih Dostojevskog i Harmsa, a proziran prozirno, osrednje i nezanimljivo, što će svet i uvideti, kad se, ne daj Bože, objave moji romani koje krišom pišem. Kakva plitkoumna patetika! Gadim se. I to je nisko. Hajde da pišem nešto normalno, ili barem pametno i uzvišeno. Ne ide. Nema šanse. Setio sam se nečeg što sam zaboravio da napišem u prethodnom dnevniku (GalaOlgaPravda, pogledati arhivu Plastelina).

 

Prolazeći ispod skupe praznične rasvete koja neprimetno sijaše u sred bela dana, shvatam da ne srećem ni jednog prijatelja ili poznanika. Spazim zatim krajičkom oka da me neko pogledom strelja. To u susret meni ide ne-poznanik i ne-prijatelj Klati Ja Blebećković. Ošinem i ja njega pogledom ne-poznanstva i ne-prijateljastva i osetim se, za trenutak, kao akademik. Zapravo, ja sam sreo jednom Klati Ja Blebećkovića. Na državnom televiziji smo snimali živi nastup sa grupom Straight Jackin, no, snimanje smo prekinuli da bi se u najvećem studiju snimila solaža pomenutog akademika. Izlazimo i mi iz studija da se prekinemo za trenutak, a Blebećković se mimoilazi na vratima sa nas desetak dobro raspoloženih sa inklinacijom ka još boljem i višem raspoloženju, i on kaže: Vid'te kol'ko vas je. Prava vojska! Smuči mi se srpski akademizam.

 

Kakav je ovo dnevnik? I to dnevnik putovanja? Ali ja nigde ne putujem! Hajde da se onda sećam nekih putovanja. U prethodnom pisanju pomenuo sam Portugal. Zemlju u kojoj se pale šume plutinog hrasta da bi se obezvredilo zemljište i jeftinije kupilo za izgradnju luksuznih hotela, i u kojoj ne možete sami smisliti i dati detetu bilo koje ime. Morate ići u opštinu i odabrati sa spiska! Zbog toga ima previše Žoaa, Luiša, tek Marija. Upoznao sam jednog super lika sa fenomenalnih imenom - Barozo! Slagao sam vas. To je prezime. Kada smo se supruga i ja dogovarali tokom cele njene trudnoće kako da damo ime našoj devojčici, bili smo mnogo zadovoljniji smišljenim muškim imenima. Ja bih hteo da se moj, budući sin, zove Zakon. Zakon Pravdić! Kakav bi to bio zakon...

 

U istom Portugalu gledali smo koridu. U gradiću Alkošetu. Morali smo i da se alkoholišemo i našetamo. Jedino nismo videli klanje bika. Nema ubistva Uživo kao u Španiji, već na kraju mrcvarenja životinje uz sadističko divljenje mase veštinama toreadora i pikadorki, u arenu puštaju desetak krava. One smire razularenu i izranjavljanu životinju, te se bik umiren povuče sa svojim haremom. Pričaju da se bikovi samo jednom puštaju u arenu, jer nauče trikove i postaju mnogo opasniji. Kao i ljudi, bikovi su raznih naravi. Jedni su potpuno zbunjeni, drugi uplašeni, treći agresivni, ali svi od reda, iznabadani pikadama, krvavih plećki i oklembešenih jezika niz koje cure umorne bale, čeznu za livadom, mirom i gledanjem krava kako tresu vimenima i mašu repovima. Zbog te tuge nabošće toreadora i izgaziti ga, što će samo povećati ljubav prema ovom heroju, ranjenom mučitelju iznesenom na nosilima, i izazvati ovacije kada se, realnim čudom, ovaj vrati da nastavi borbu. Zanimljivo je da su u portugalskoj koridi glavni akteri žene, vešte jahačice koje podvriskuju poput pohotnih Indijanki. Na kraju borbe kada bik ode sa kravama u zasluženu haremsku penziju ili via klanica u supermarket, junakinje se šetaju u krug po ivici arene, zasipane kišom majica, šalova, košulja... Sa njenim sadistički hrabrim dodirom, i solidarnim pipanjem brojnih posetilaca koji će dobacivati majice do pravih vlasnika, najsrećniji i najgolišaviji iz publike poneće kućama fetiš odvažnosti. Posle četvoročasovne fešte i narodnog vašara sa kineskom plastikom u sred Portugala a tako daleko od Kine, našli smo se sto noćnih kilometara daleko od stana u Lisabonu, skoro bez para i načina da se pokrenemo narednih šest sati. Stopiranje u Portugalu noću nije se pokazalo kao rešenje već sat vremena, i onda nam je čudom stao jedan mladić koji odlično govori engleski, ali sa prilično izraženim akcentom. Pravivši se pametan, ja sam ga pitao da li je Indus, i nisam bio daleko, ali zapravo uvredljivo blizu - Pakistanac. Kupio nam je pivo i pričao kako trguje piratskim cedeovima od Londona do Lisabona. Naš čovek. Kada smo mu ispričali kako se u Beogradu na ulici prodaju pirati svih muzičkih pravaca, kompjuterski programi i filmovi za manje od dva evra, nije verovao. Kada smo se vratili u Beograd, i mi nismo verovali da je piratski raj ispred SKC-a ukinut! A gde je priča o evropejskim menadžerima u Portugalu, umetničkom životu na visokoj nozi i evropskim kriterijumima za umetnike, u sledećem nastavku...

 

Umalo da zaboravim. Fuškadoši! Momenat poslednje napetosti. Pre klimaksa sa deset krava, pred umornog bika izlaze desetorica pajaca, sa dugačkim zelenim kapama opuštenim poput bikovog jezika. Stanu jedan iza drugog. Prvi iskorači i bliži se biku, tukući nogama po pesku arene, plazeći se i bekeljeći. Bik je zbunjen, ali i direktno izazvan slabijim, čak nenaoružanim, ali odmornijim protivnikom. Ne shvata da se iza njega nalaze još devetorica istih ludaka. Bik se zatrči i Fuškadoš skače biku među rogove i čvrsto ga hvata za uši. Devetorica patuljaka zaustavljaju zatrčanog bika sa ljudskim ukrasom. Čupaju ga za rane i rep. Bik skače ali je prilično obuzdan i preumoran. U našim glavama se prepliću začuđenost ovoj ludosti i prezir prema primitivnom mučenju životinje, a u srcima divljenje čoveku koji skače na bika i sažaljenje prema ranjenoj stoki. Uh.

 

(Nastavak u narednom broju.)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement