PanoramaRezoner
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Panorama: Marija Perović, rediteljka

 

Iz gađenja se ne stvara umjetnost

 

ImageCrnogorska rediteljka Marija Perović je već za debitantsko ostvarenje "Opet pakujemo majmune" iz 2004. godine dobila mnoga ugledna priznanja, među kojima su Zlatna arena za najbolji film, režiju, glavnu žensku i epizodnu ulogu na festivalu u Novom Sadu, kao i nagrada kritike za glavnu žensku rolu na festivalu u Nišu. Njen novi film "Gledaj me", prema romanu Ksenije Popović "Dječak iz Vode, u kojem glavne uloge tumače Voja Brajović, Dubravka Drakić, Andrija Milošević, Mladen Nelević, Olga Pakalović, Branka Femić i drugi, premijerno je prikazan na ovogodišnjem filmskom festivalu u Puli.

 

Srđan Tešin: Bronzanu mimozu za režiju na 22. hercegnovskom filmskom festivalu ravnopravno delite sa filmom Stefana Arsenijevića "Ljubav i drugi zločini". Žiri je ocenio da Vaš film "nastavlja tendenciju novog talasa crnogorskog filma koji se okreće urbanim temama, na osoben način, koristeći potencijal domaćeg glumišta" i da je film zapravo "teška, slojevita priča sa velikom količinom emocija". Šta je, u odnosu na Vaš prvi film, iniciralo očigledan žanrovski zaokret?
Marija Perović: - Koliko god postojala teorija, utemeljena djelimično i na istini, po kojoj se tvrdi da svaki reditelj pravi jedan isti film u različitim oblicima, razmišljajući o drugom filmu, nisam razmišljala o žanrovskom zaokretu kao o namjeri. U tom kontekstu, kada sam pročitala knjigu Ksenije Popović "Dječak iz vode" - htjela sam samo da napravim film. Davno, još u rukopisu sam pročitala knjigu. Pročitala sam je u dahu. Ipak, nisam mogla da predvidim, dok sam je čitala, šta će da se desi, ali sam znala da u njoj leži film. Zaokret jeste vidan, pomalo i zastrašujući po tome koliko je beskopromisan, ali opet je glavni ženski lik ženski i kroz njega se sažimaju svi ostali likovi.

 

Vaš film "Gledaj me", triler o diskretnom šarmu malograđanštine, snimljen je u koprodukciji Crne Gore i Hrvatske, a završna faza obrade je obavljena u Beogradu. Da li ova regionalna saradnja govori o tome kako nacionalne (zapadnobalkanske) kinematografije ipak nemaju dovoljno resursa da podnesu skup i komplikovan projekat pravljenja jednog celovečernjeg filma ili je Vaš film namenski pravljen za tržište regiona?
- Crna Gora, svakako, nema resurse da film - i ono što predstavlja filmska produkcija a osobito postprodukcija - iznese od početka do kraja. Iako je ovaj film, sa aspekta uloženog novca, devedeset odsto crnogorski. Ali film ne čini samo novac. I još više, po onome što u svojim raznolikostima i sličnostima ovaj region nudi, mislim da je budućnost u umrežavanju. Tako smo zanimljiviji i širim tržištima, a filmu je, na koncu, neophodno tržiste.

 

ImagePre izvesnog vremena pisao sam o tome kako u savremenoj srpskoj kinematografiji ima malo ili, štaviše, nimalo, ekranizovanih romana i pripovetaka ovdašnjih savremnih pisaca. U Hrvatskoj je prosto trend da se snimaju filmovi na osnovu aktuelnih književnih dela (Ante Tomić, Miljenko Jergović, Robert Perišić...) Vi ste adaptirali i ekranizovali roman Ksenije Popović "Dječak iz vode". Stara je dilema ko dobija a ko gubi ekranizacijom literarnog dela. Zašto ste se odlučili da snimite film prema knjizi a ne prema originalnom scenariju?
- Postoje knjige u kojima spava film. Postoje knjige koje su veoma dobre, ali ne posjeduju film u sebi. Kada radite film po motivima romana, sa marketinškog aspekta, oba djela dobijaju. Sa aspekta čistote ideje - roman može da izgubi, sa apekta očekivanja publike i predrasuda - film može da izgubi. Neki najveći i najznačajniji filmovi su adaptacije romana. Ipak, značajni romani obično nisu imali adapatacije kojima su i čitaoci i kritičari bili zadovoljni. U ovom romanu je spavao film. Morala sam da ga probudim. Zašto se srpski filmski autori ne usuđuju da urade isto - ne znam. Znam da su postojale želje da se snime filmovi po knjizi Meksiko Vladimira Arsenijevića i romanu Marka Vidojkovića Kandže. Meni je žao što ti filmovi nisu snimljeni. Zanimljive su mi različite percepcije. Mislim da, od originalnih scenarija, romani posjeduju veću bitnost i osvrte na razne trenutke. Filmovi su nam često zarobljeni u nebitnost. Šarmantni su, duhoviti, ali, u želji za publikom, autocenzurirani već od strane autora... Taj [strah filmadžija od knjige prim.aut.] mi je čudan, jer od te sprege, na kraju krajeva, svi imaju koristi, recimo, ljudi će više čitati...

 

Najpre u književnosti, a odskora eto i na filmu, crnogorski umetnici pokazali su da imaju snažnu potrebu za obradom tema koje duboko tište i njih i njihovu publiku okrenutu ka: 1) pukom preživljavanju - tranzicijom uslovljenih - životnih uspona i padova i 2) preispitivanju istorije obeležene ratovima vođenim na samim granicama Crne Gore. Koliko Vaš film (ili je bolje reći: Vaši filmovi) korespondira(ju) sa ovim temama?
- Rat izbjagavam kao temu. Ovaj posljednji, građanski, naročito. Ne mogu da kažem da se to dešava ciljno, jer sam privatno izraziti homo politicus, jer sam od onih sam koji pokušavaju da imaju stav o svemu. Najtačniji tremin je da mi se sve to užasno gadi, a iz gađenja se ne stvara umjetnost. A još više mi se gadi kada umjetnici na ovim prostorima trguju tim istim ratom, pa prave politički korektne ili politički nekorektne filmove, ne bi li lakše prošli na evropskim fondovima. Naravno da se i moj prvi, a osobito drugi film, bavi usponima i padovima, zlom i pomirljivošću u ljudima, pristajanju ne nedjeleovanje i zaborav, jednom sveopštom inercijom, mentalnom, emotivnom, ličnom... Mislim da u tome leži i uzrok ovih ratova i ovakve tranzicije pa se ja više bavim uzrokom ili, tačnije rečeno, bavim se onim što mene zanima. A to i jeste odgovor na pitanje: zašto je Balkan takav, tako nesistematičan, tako površan, tako primitivan, tako bez građanske svijesti, sa tako malo hrabrosti... Najčešće u našim mitovima, knjigama, filmovima, šou programima, satkan je od krvi, znoja, suza, strasti, ubijanja... a mi svi i dalje vejrujemo da smo posebni, drugačiji i dobri. Kada bih pravila filmove o tranziciji i ratu, bili bi bez pravih pozitivnih junaka, ali, pošto ne volim priče bez heroja, odlazim u nebitnost, na prvi pogled, kao u Opet pakujemo majmune, ili u prošlost prije svih ovih ratova, koja se bavi nama, kao u drugom filmu. Ne kažem ni da je veliki svijet bolji, ali on je tuđi, a učili su me da prvo gledaš u sopstveno dvorište...

 

U tekstu "Da li je kinematografija potrebna Crnoj Gori?" izneli ste veoma oštru ocenu o postojanju prljavog kapitala u Crnoj Gori koji se oplođava kroz infrastrukturu, gradnju i berzu. Ipak, zaključili ste da "se tako ne postiže uticaj, van sopstvene sredine. A Crnogorci vole da su uticajni. Uticaj se u savremenom svijetu, najprije postiže porukom. A medij je poruka." Film je oduvek bio igračka državnika, vladara, diktatora, autokrata, demokrata... Treba li kroz kinematografiju praviti brendove od sopstvenih sredina i država? Ne postaje li savremeni film time sluškinja dnevne politike?
- I da i ne. Da li su Tarkovski i Paradžanov postali sluškinje SSSR, Žika Pavlović i Saša Petrović SFRJ, a najljepši rukopis, sada zaraćene Gruzije, Mikelanđelo pape? Ne slažem se sa Vama. Samo treba biti mudar. Izboriti se za novac, a zadržati sebe. Ovi primjeri govore da se to sve može. Nije lako, ali mora da postoji misija. Djela ostaju. Kakva god, ona ostaju. Ona dobra govore o prostoru, a ona loša o prodanom umjetniku. Sve je legitimno. Malim državama jeste spas u potrazi indentiteta kroz kulturu. Ništa nam drugo ne preostaje. Hoteli su sjajni, ali oni će se svakako upgraedovati za dvadeset godina, i biti i dalje namenjeni za usku klijentelu. A ja sam i dalje u malom stanu, sa vodom koja povremeno dolazi i razmišljam kako da sve te slike pretočim u filmove, koji će, kakvi god, trajati....

 

ImageSvojevremeno ste, u osam tačaka, koncizno naveli zašto je Crnoj Gori potrebna kinematografija. Jedan od meni najsimpatičnijih argumenata govori o uzajamnoj vezi između uživanja u gledanju (i, naravno, pravljenju) filmova i srećnih podanika jedne države. Može li se, da kažem - paušalno, zaključiti da, ako su filmadžije srećne, da je i država srećna? Možete li pojasniti tu vezu?
- Hvala Vam što ste pažljivo pročitali tekst. Živio internet! Zar Holivud nije najbolji primjer? Možete li zamisliti SAD bez Holivuda? Zar građani SAD-a i cijelog svijeta nijesu ponosni i srećni kada vide Betmena kako donosi pravdu? Zar mrtvi Hit Ledžer neće dobiti Oskara i zar pravda neće biti zadovoljena sa pozicije javnog mnjenja? Filmadžije nikada neće biti sasvim srećne, ali moraju da rade. Sada sam marksista - rad je stvorio čovjeka. Ali i Solženjcin - i moral je stvorio čovjeka. Idelna istina je na sredini, ali, ponavljam, mora da se radi. Film je igra; hleba i igara je starorimski koncept, a Rim je bio ozbiljan megalopolis i država. Bolje filmovi, nego ratovi! Slike oplemenjuju, brojke na berzi zatupljuju... Kud ćemo sa tolikim parama? Ajmo malo u nadgradnju...

 

Interesantno je da su mediji, pišući o Vašem filmu "Opet pakujemo majmune" (2004), govorili o oživljavanju crnogorske kinematografije. Film je pobrao simpatije i kritike i publike, ali, ipak, na Filmskom festivalu u Herceg Novom taj film svojevremeno nije dobio ni jednu od dvanaest oficijelnih nagrada. Kako je to moguće? Da li tako neverovatan sled događaja govori upravo o tome kako se ne može biti prorok u svome selu?
- To je bio šok za mene. Kasnije se ispostavio kao pozitivan. I ovaj film je šok. Iako je dobio bronzanu mimozu ex aequo u Herceg Novom, moglo se čuti: "Kako se neko usuđuje u Crnoj Gori da pravi filmove? Još nema 150 godina, ne kuka previše, žensko je, još pravi malčice drugačije filmove i to još dva za četiri godine." To sada već postaje opasno. I u mom, i u svim drugim, našim malim selima. Poenta je da je teško u svakom selu ako ga posmatrate kao selo, a ako ga posmatrate kao sredinu od koje ćete nešto uzeti ili joj nešto dati, onda je lijepo. Najljepše.

 

ImageU jednom intervjuu ste rekli kako jako volite Beograd, jako volite Zagreb, obožavate Njujork, ali da ste, na koncu, Crnogorka, te da Vam je lakše od kada ne morate da objašnjavate šta to znači. Takođe, rekli ste da je država Crna Gora starija i važnija od svake politike Crne Gore. Pisac Džulijan Barns na jednom mestu u "Floberovom papagaju" kaže kako je najveći patriotizam reći svojoj zemlji kad greši. Možete li pokušati, iz te provizorne barnsovsko-indenpendističke pozicije, da ukažete na najkrupnije greške i najvažnije pozitivne tendencije dnevne politike kada je reč o crnogorskom kulturnom interesu ili državnoj kulturnoj politici?
- Hvatate me na sentiment i na knjige i pisce koje volim... Hajde da razgovaramo o Troje ili o Istoriji svijeta u devet i po poglavlja... Šalim se, naravno. Citiraću Gorski vijenac, ka' svaka prava Crnogorična: Ko na brdu, ak i malo stoji, više vidi no ovaj pod brdom, ja poviše nešto od vas vidim, to je sreća dala, al' nesreća... i reći ću - nesreća. Jer bih veoma voljela da vjerujem, u sve u šta većinsko građanstvo bespogovorno vejruje: da će tako, na brzinu, biti bolje. I ko sam ja da bilo šta kažem kada je većina srećna i kada ćemo, u zavisnosti ko šta voli, lako i u Evropsku Uniju i bez Evropske Unije? Osnovni problem u Crnoj Gori je taj što ljudi ne misle svojom glavom. Uđu u tuđu glavu - kao u horor ili SF filmu - i onda ne misle njome, ali uvjek znaju šta je onaj drugi mislio, dok je pričao to što je pričao. Pa krene paranoja ili ponos, a nijedno od toga nije zasnovano na relanosti. To je više stvar mentaliteta nego dnevne politike, na žalost. Na tom polju još toliko, toliko, posla ima, a mi se plašimo posla i istine - ne kao istine za odstrel, nego kao činjenice. Kada bi svi bili profi kao podgorički konobari i dobri kao podgorički taksisti, nešto bi se pozitivno desilo, jer čim postoje takvi konobari i taksisti, nešto se mjenja.

 

Autor: Srđan V. Tešin (e-Novine)

 

Beleška o autorki: Marija Perović (1972) je prva žena - filmski i televizijski reditelj u istoriji Crne Gore. Pored karijere filmskog i TV reditelja, Marija Perović je profesor na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju. Bila je reditelj i saradnik na scenariju filma Opet pakujemo majmune (2004), prvog dugometražnog igranog filma u Crnoj Gori. Radila je, takođe, kao producent, reditelj i scenarista dugometražnog igranog filma Gledaj me (2008). Kao TV reditelj uradila preko 300 televizijskih emisija za RTS, TVCG, podgorički TV IN i beogradsku TV Avalu. Bila je jedan od reditelja prve TV sapunice na Balkanu Vila Marija. Na TV IN Podgorica je bila urednik, autor i voditelj emisije o filmskoj umetnosti Cinema matine, a isto tako emisije Film Klub na TV Avala. Objavila je preko 500 filmskih kritika i eseja u podgoričkim Vijestima i za mjesečnik Mobil ART. Jedan je od osnivača producentske kuće Katun Movies. Predsednica je Udruženja filmskih stvaralaca Crne Gore. Članica je međunarodnog udruženja filmskih kritičara FIPRESSCI. Živi u Podgorici i Beogradu.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement