RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Žensko muzičko veče, Crna kuća, Novi Sad, 30. avgust 2008.

 

ImageStrašno me zabavljaju ljudi koji kontakt sa Novim Sadom imaju retko, uglavnom samo za Exit, pa sebi stvore potpuno nerealnu i bajkovitu sliku o gradu, stanovnicima, njihovoj toleranciji i srdačnosti. Novi Sad je podeljen grad. Deo populacije, koji se u vreme Exita pod pretnjom svog tog šarenila i živosti povlači u krtog, izmili napolje čim đubretari posle festivala, u ponedeljak ujutru odvezu poslednji kontejner smeća sa tvrđave. Dodatnu komplikaciju predstavlja to što granica uopšte nije oštra, postoji puno nijansi i varijanti netrpeljivosti, teško je predvideti kada i na koji način se mogu ispoljiti. Iz tog razloga su organizatorke lezbejskog umetničkog festivala "Umetnost radi akcije", kao i prošle godine, kada se festival održavao prvi put, odlučile da se uzdrže od najavljivanja dešavanja u medijima, uzdajući se u prenos informacija ličnim kontaktima. Moram priznati da mi pomalo imponuje što sam se našao u grupi ljudi koji su čuli za festival, volim šmek podzemlja, još zabavnije mi je bilo to što se u isto vreme dešavao još jedan opskuran hepening, Lemur fest u Ledincima, na desetak kilometara od Novog Sada. Odlučio sam se za ženske, pošto sam na Ledinačkim muzičkim radostima bio prošle godine.

 

Prve večeri festivala, u petak, u Art Klinici je bila izložba, zatim i prikazivanje lezbejskog eksperimentalno-igranog filma "Lezbajka", nisam išao, pa ne znam kako je bilo. Druge večeri, koju su nazvali "Shane's sisters", u Crnoj kući su nas čisto ženski izvođači zabavljali svojom i tuđom muzikom.

 

Prvi je nastupao LeZbor, hor iz Zagreba, jedini bend koji sam znao od ranije, preko saradnje sa beogradskim Horkestrom. Paralela između ova dva hora je neizbežna, jer imaju sličan pristup, pretežno biraju opštepoznate pesme, vade ih iz konteksta, igraju se njima, pri čemu im je stav bitniji od ispravnosti svakog tona, bave se aktivizmom, kritikom i subverzijom, zabavljajući publiku pri tom. LeZbor je za razliku od Horkestra čisto ženski hor, i nemaju instrumente kao pratnju. Izvele su nam svoju verziju klasika osnovnoškolskog muzičkog obrazovanja osamdesetih "Crveni makovi", "Kaćušu" na ruskom, ali i "Suadu" od Plavog orkestra i još nekoliko podjednako šizoidno izabranih pesama. Za bis su ponovo otpevale svoj do sada najveći hit, njihovu verziju stvari "Moj dečko je gej" sa trenutno aktuelnog drugog albuma Lollobrigide. Kul je bilo.

 

Bura bend je takođe iz Hrvatske, na sajtu im piše da su nastali iz ženskog queer fudbalskog kluba. Nastupaju u klasičnoj električnoj rok postavi i sviraju pop hitove na ironičan način. Lepo su zabavljali publiku, pesme smo svi znali, klupska svirka za popiti piće, ćaskati sa drugarima, malo đuskati i pevati refrene kojih se uspeš setiti a nije te sramota da pokažeš da ih znaš.

 

Još jedan zagrebački bend, Drvena Marija, ako se dobro sećam nastupale su kao trio, akustična gitaristkinja, koja je i pevala, još jedna pevačica i perkusionistkinja. Njihova svirka je mirnija od Bura benda, uz jak akustični hipi prizvuk dosta vuče na nekakve šlagere i festivalsku atmosferu. Napravile su od toga i odlično zezanje, u savršeno otpevanoj pesmi čiji naslov i ime originalnog autora nisam zapamtio, prostom izmenom u boji glasa i preterivanjem u dramskom izražavanju, a i pevačica im izgleda potpuno adekvatno, plava, rumena i jedra, kao da smo gledali snimak iz dvadesetih godina prošlog veka. Izvele su i stvar "Homoseksualci", ne znam da li je njihova, zvuči kao himna celog LGBT pokreta, i primali su se ljudi u prvim redovima, ta borbena muzika za podizanje morala je čudo, penzionerima je na mostovima u vreme bombardovanja radila "Volimo te otadžbino naša", a ovoj publici radi ova.

 

Za Tri kapljice sam čuo, svirale su već negde po gradu ali ih nisam zakačio. One su se pojavile četvrte, kao lokalni predstavnici. I odlične su bile, baš sam se prijatno iznenadio. Sviraju nekakvu mešavinu pravaca, pank, metal, ska, rege, dosta aktuelno zvuče, ali imaju i onaj novosadski prizvuk, jer, tu su gde su. Uz to su i vesele, nije to neko mračenje u kakvo metalci i pankeri umeju da upadnu. Basistkinje su mi bile zanimljive, imale su ih dve, koliko sam shvatio to tek od nedavno praktikuju, mislim da je baš fora, ako budu zaista i koristili prednosti dva basa u bendu. Ostatak postave je klasičan, tu su još gitaristkinja, pevačica i bubnjarka. U jednom trenutku su se i izmenili na instrumentima. Bile su mi potpuno simpatične, mlade su, oko dvadeset, pune energije, nije to ni naivna svirka, unose se, trude. Previše je odrtavelih domaćih bendova, izlizanih godinama a bez stvarnog uspeha, dobro je da se pojavljuju noviji i življi, željni dokazivanja, a da pri tom imaju kvalitet i potencijal da napreduju.

 

Za kraj sviračkog dela večeri ostavljena je A.J. Shanti, kantautorka iz SAD. Koliko po internetu mogu da vidim, ima jedan album, "Baby Beau Blue" i dosta je koncertno aktivna ovde po regionu. Ima onaj klasični pristup američkog folkera u fazonu Bob Dilana, akustična gitara, njen glas, pesme o ljubavi, patnji, aktivizmu, nepravdi i slično. Fina je svirka bila, okej ženska. Parovi su se, potpuno u skladu sa Pavlovljevim istraživanjima na polju uslovnih refleksa, ljubili i grlili čim bi počela romantična pesma, time opravdavajuću teoriju i dajući pokriće komisiji koja mu je dodelila Nobelovu nagradu, tako da je to bilo skroz lepo sa njihove strane.

 

Zatim nam je didžejka Djavol lično, vedeta novosadskog lezbo klabinga, puštala svoj izbor uobičajenog repertoara elektrokleš i srodnih hitova, uz veliku podršku lokalne publike. Igralo se i na podijumu i van njega, cice su se privatavale, ja sam pio pivo i pričao sa društvom. Nakon fajronta smo se, posle obnavljanja resursa na bankomatima, svi grupno preselili na nekakav tehno.

 

Mislim da se zdravorazumsko "živimo u slozi" i slično podrazumeva, vrrrlo obazrivo ću pokušati da iznesem nekoliko razmišljanja koja bi trebalo da budu konstruktivna kritika. Ispada da je ovaj festival, pošto nije javno oglašen, napravljen za lezbejke koje već međusobno komuniciraju. Nekakvo uzajamno podizanje morala, uz zabavu. Možda je veća podrška potrebna onima do kojih vest nije doprla. I recimo, video sam vrlo malo starijih posetiteljki. A što se tiče promene stavova javnog mnjenja, šturo obaveštenje se pojavilo samo u nekoliko ionako liberalnih lokalnih medija nekoliko dana po završetku. Ali dobro, bolje išta, nego ništa. Ko zna koji je najbolji način za poboljšanje statusa takvih grupa. U stvari, najbolji status će imati kada prestanu da budu "grupa", kada seksualna, ili, kad smo već kod toga, bilo koja druga orijentacija, postane irelevantna za okolinu.

 

Autor: Daniel Farkaš

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement