RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Ring Ring vol. 13. - Beograd (plus/minus) 9-14. maj 2008.

 

ImagePriznajem, iako sam dobar komad vremena proveo slušajući/preslušavajući svojekakve experimentalne muzičke tvorevine, nisam niti jedan Ring Ring odgledao (u daljem tekstu RR) od početka do kraja. Ove godine, spletom okolnosti, reših da to ispravim. Nije baš da je 100 odsto ispalo tako, ali skoro kao pa da jeste. Za tekst koji sledi i više nego dovoljno.

 

Na samom početku, iskreno, moram javno da skinem kapu Bojanu Đorđeviću (i njegovoj ekipi) za sve za sve što je u poslednje dve decenije (mislim i koju godinu više) rade na ovim prostorima. Od tzv. "crvenih kaseta" (sad da vam ne objašnjavam) pa do DISCO 3000 (jedan od poslednjih radijskih relikata one nekadašnje stanice B92). RR je ostao živ. Trinaest godina, uključujući i onu famoznu 1999. kada je pod bombama poluvirtuelno održan. Delom u BG, delom diljem Evrope kada su raznorazni artiste svoje koncerte te večeri posvećivali RR-u i tako širili misiju. O BG nastupu Miše Savića i njegove DisFilharmonije (drugom i verovatno poslednjem) sa nekih 15 gitara i isto toliko basova može se pisatinaveliko, no to je ipak prošlo vreme.

 

Danas, godina je dva-nula-nula-osam. A ko sam? Vreme je vratiti se trenutku današnjem.

 

ImageIntro (5. maj). Promo koncert ove godine pripada sjajnom subotičkom sastavu Ana Never. Iako su već dovoljan puta bili u BGu nikako da se poklopimo sa terminima. Večeras - Sjajno! Da ne ponavljam rečenice koje ste već mogli da čitate u Plastelinu. Zavirite u arhivu - što kod koncerata, što međ recenzijama.

 

Oficijelno otvaranje (9. maj) pripada američkom dvojcu SPARKS (ne to nisu oni na koje ste verovatno najpre pomislili, no šta zna dete...). Elem, moje emocije prilikom naspupa ovog dvojca truba/kontrabas variraju. Dosada. Vidi kaoo se dečaci trude u smislu "vidi šta se mogu od mog instrumenta, mama!" Hmmmm... ovo nije uopšte loše. Na momente malo naporno, ali OK. Na kraju krajeva više nego zadovoljavajuće, mada početkom to nije izgledalo tako. Znaju da sviraju, energija je to, možd amalo dorade iskaza i biće to i više nego zanimljivo.

 

ImageGledajući program, od mađarsko/francusko/srpske kombinacije koja nastupa pod imenom "Shades of Jazz Noir" očekujem mnogo toga. Ambiciozno zamišljena muzička pratnja dok se na platnu iza vrte kadrovi iz noir filmova 40-ih i 50-ih prošlog veka pokazuje se kao prilično smaranje. Da nije bilo slike možda bi detaljnije pricao o zvuku. Ovako, skoncentrisan na sliku sve je delovalo pomalo s koca i konopca. NO, ipak, ne previše rđavo. Možda sam ja samo više očekivao. Sorry.

 

Tamo gde su vam očekivanja najmanja obično dobijete najviše. Da me je neko onomad kada bejah klinac mlad uveo u jazz putem pravim, ovo večeras za mene ne bi bejalo preveliko iznenađenje. Ipak, ako su vam prvi susret sa jazzom, neke razne free jazz onanosomnabulije onda vam i jazz dođe malo skrajnut. Ovako, i pod stare dane otkrivam. Vecerašnji koncert Irene Schweizer (klavir) i Omri Ziegele (saxofon) predstavljao je praznimk za uši. Free jazz, ali melodičan. Afro ritmovi ali ne i world music. I na sve to Omrijev autocinizam u pauzama između numera. Toplo, prijatno & prijateljski. (Sutradan Omri me startuje sa pitanjem, da li se znamo? Misli da sam mu poznat iz nekih Ciriških Jazz klubova. Sorry man, No. I never been there. But take care, you got a nice gig last night...).

 

ImagePosle njih još jedan spektakl. Ali, ma koliko pređašnji koncert bio klasika, ovaj je bio sve samo ne to. Posvećenička opskura. Jean-Luc Guionnet (sax) + Seijiro Murajama (udaraljke). Putovanje kroz mistiku, metafiziku koje uključuje i treći instrument u njihovoj postavi - tišinu.Publika se naravno osipa, ali meni gušt još veći. Nazovimo to Budističkim RnR-om. Onako, odokativno. Meni lično, najjači koncert ove godine. Znam, mnogi se neće složiti, ali ja ovo volim...

 

Treći dan (11. maj) opet otvara jazz duo - Ken Vandermak + Tim daisz. Za razliku od sinoćnjeg certa ovo je bilo razbijanje. Free jazz, uz funky energiju... Muški, iz sve snage, razbijajući... Za one iz RnRa... recimo Majke početkom 90-ih ali u jazz smislu.

 

ImageNakon njih sledi nemački elektronski umetnik Oval. Priznajem da to nije moja šolja čaja (ili krigla piva). Možda sam ja isuviče old school, ali nemam impresija kada je ispred mene neki laptopdžija i isporučuje mi neku muziku. Da slušam sve to kući (ako mi se pogodi raspoloženje) OK, ovako malo smorno. Opet sumarno gledajući, dobro veče.

 

Četvrti dan (12. maj) otvara norveški (?) heavy-noise-electro trio Puma. Iskereno, to što oni rade meni je malo besmisleno. Ok, idemo gfde nas misao povede/podvde, pa gde završimo. Na momente OK, na momente težak smor. Za jedared čuti OK, višekratno - teško. Bez mene ako može. Nakon njih dolazi Fennesz, austrijski gitarista/laptopdžija koji predstavlja svoj novi album. Da je bilo lepše i zanimljivije od Ovala, jeste. Da se žmuri negde sa sluškama možda bi otplovio negde, ali, ovako, gledajući u stojećem stavu... hm... Malo lošije od prethodnih dana.

 

ImagePeti dan (13. maj) otvara japanski opskurni duo Tetuzi Akiyama/Toshimaru Nakamura. Igrarija, na momente interesantna, no meni generalno ne previše. Možda sam se malo zamorio prethoddnih dana, ili mi samo nije bio dan nza tako nešto.

 

Nakon njih na scenu dolazi Belgrade Noise Trio. Odluslušah početak, videh mož’to da budne simpatičan post rock, ali mnogo sam umoran... Vadim se na ono BG čto im stoji u naslovu. Slušaću to ja več jedared negde kako treba. Sorry momci.

 

Zvanično poslednji dan (14. maj) zamišljen je kao "šakom u glavu" udaraljkama.

 

ImagePrvi nastup te večeri - trija Angel/Salis/Drake doživljaj je za pamčenje. Čista energija i emocija ispoljena na raznorodne, ponekad i neverovatne načine. Rex je bio put kao šibica, znoj je kuljao na sve strane. Nije se znalo ko drži visak a ko meša malter, a u biti svi su radili sve. Sve u svemu, jedan od najblistavijih koncerata RR-a ove godine.

 

Čisto udaračka postava, predvođen Pavelom Fajtom (ovde poznat po saradnji sa Ivom Bitovom) + japanka na glasu, zatvaraju ovaj festival. Šarenolika atmosfera, prožeta muzikom čiji je tempo rastao kako se koncert bližio kraju ponela je publiku, i što se te strane tiče mislim da je to bila pravilno tempirna kulminacija ovogodišnjeg RR-a. Da su me oduševili nisu, ali da su prijali - jesu.

 

Afterhour RR-a dogodio se 25. maja. Nastupa poljski sastav Kroke. Kombinujući tradicionalnu jevrejsku muziku sa jazzom i raznim drugim world music elementima, Kroke se predstavljaju kao jako prijatna banda 4 lepo vaspitana đilkoša koje bi svaka majka za zeta poželelea. Šteta što u bašti SC-a (gde se koncert desio) stoljnaci nisu bili karirani. Tek to bi bio gušt. Ko tamo bio nije neka pati. Ja ću da ćutim.

 

ImageZa kraj. Mora se spomenuti i prateća izložna u Rexu. Studenti odseka grafike, Škole za dizajn u Beogradu imali su kao domaći zadatak da osmisle plakat za ovogodišnji RR. Njihova rešenja krasila su zidove Rexa. Još jedan korak napred i sve pohvale tome.

 

Sve u svemu, vrlo sam zadovoljan sam svim ponuđenim, viđenim i čutim. No. kako je ovaj tekst nastajao iz segmenata, moj top 3 za ovu godinu glasi:

 

Jean-Luc Guionnet & Seirijo Murayama
Irene Schweizer & Omri Ziegele
Ken Vandermark & Tim Daisy
Angeli/Salis/Drake
The Gathering of Drummers
Sparks

 

Za ovu godinu, dosta.

 

Autor: Branislav Nikolić
Foto: Stanislav Milojković

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement