RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Why? - Alopecia (Anticon)

 

Image"WHY? is the searching for something clearly unreachable, with hopes of finding small significance along the way. The attempt to understand what’s really going on by observing, neither by telescope nor microscope, but by naked eye, the intimate details in the most mundane of life's happenings."

 

pray hard like a pious pope
but hope for no diamonds
if some divine simon spoke
or came down to find us
caught here in our lab coats
but without a science
would we see light
oh i might decide
while i'm alive i'll feel alive
and what's next i guess i'll know when i've
gotten there

 

Kada mi je drugarica preporučivala tada novi album Boba Dilana koji se sastojao samo od ljubavnih pesama, rekla je kako taj album ima težinu zato što sve vreme znaš da o ljubavi peva neko ko je star, ogrubeo, ko je dosta toga preko glave prevalio. Kako, kada neko od koga ne čuješ često nežne reči, makar ne one koje su na prvu loptu nežne, to jače dopire do tebe. Jer, pomisliš, ok, on se ne razbacuje uzdasima, pa ovo što je sada kanulo iz suve drenovine treba posrkati kao sa čudotvornog izvora na Svetoj Gori ili Ostrogu (hodočašća mi nikada nisu bila jača strana, ali znam da ima ovakvih izvora, u kamenu ili iz kakve grobnice). Jedna druga prijateljica, pričala mi je kako je jedne večeri pitala svog dečka da joj kaže koji mu se deo njenog tela najviše dopada. I ovaj momak je, barem koliko sam ga upoznala, nesklon izlivima nežnosti, ne primećuje curice koje prodaju ruže po kafanama i na Knezu i uglavnom se bavi gledanjem fudbala, igranjem video igara i oduševljenim razgovorima o španskim filmovima. Rekao joj je: to ti je kao španska* reprezentacija - nijedan igrač nije da ti pamet stane, ali kao tim jebu kevu. Kap kap. Sada su venčani, žive u Kanadi i imaju bebu.

 

*jebemu, mislim da je bila španska, ali kako se u fudbal ne razumem, možda je bila i neka druga, što za priču, na svu sreću, nije ni bitno

 

Ove dve pričice su mi pale na pamet kada sam čula Alopeciju, grupe Why? Jer, da mi lepša polovina nasdvoje nije otkrila da je čovek iza benda, Yoni Wolf, ranije pravio hip hop muziku, pri tom trijumfalno klimajući glavom ("reko sam ti da imaš predrasude prema hip hopu"), ne bih pogodila.

 

Jer, majku mu! Ne samo da su Why? nežni, duhoviti, samokritični i do zla boga slušljivi, već Alopecia u sebi nema ništa od one "drkoš sam" arogancije i "moj mozak radi tako brzo i kapira zaveru protiv mene i moje braće" patetike koja me od hip hopa odbijala, isprva iz potpuno iracionalnih razloga, a potom iz inata, kad su, pored nepravde celog sveta, više počeli da mi idu na živce samo pravednici svih vrsta, jer sam imala utisak da je tu reč o bildovanju sopstvenog ega. Nekako verujem da samopouzdanje gradiš na neki drugačiji način, mesto što sebi pevaš pesmice grubim glasom i sakupljaš bratiju sa iste strane ulice. Ok, imam predrasude prema hip hopu. Druga stvar koja me odbijala je što sam imala utisak, prilikom tog površnog slušanja hip hopa, da je tu isto tako reč o konkurenciji, tj. da se reperi ne bore tolko protiv nepravde i nekakvog sistema, nego međusobno premeravaju kurčeve.

 

Meni je opet konkurencija strašna. Verujem da čovek može da se poredi samo sa sobom, da se bori samo sa sobom, te da samo sebe može da pobedi, prevaziđe i bude slobodan. Kad uhvatim sebe da vičem na druge, pre ili kasnije shvatim da urlam na sebe. Što možda opet znači da me hip hop čikao da raščistim to nešto sa sobom da bi mogla na poljanče da urlam na druge, pa me baš zato odbijao, jer bi morala da raščistim sama sa sobom da se s decom igram na poljančetu. Jer da, osećaj inferiornosti prema iskrenim ljubiteljima hip hopa je oduvek u meni postojao - ako neko iskreno voli tu muziku koja se gotovo uvek bavi pronalaženjem nekakvih graničnih linija (dokle sam ja, a gde mi se drugi trte), izlaženjem na crtu i ostalim oštrim predmetima, mora biti da su im predstave u glavama toliko jasne, slike toliko izoštrene da mogu da ih sučele, odvagaju i glasno poviču šta im smeta i ko im je spoljni neprijatelj. Moji su neprijatelji uvek bili unutrašnji i otuda sam oduvek bila osuđena na popične zvuke (mada bi da se uvede u zapisnik da vrdam i ka panku!, melodičnom mahom, nemelodičnom baš kad, u retkim prilikama, raščistim sa sobom, pa mi se raziđe magla oko stanice 13 i na nišan dođu jasno oni napolju). Ali pank u sebi ima onog iskrenog, infantilnog besa koji ne mora imati jasne predstave da bi vrištao, prosto urlaš na sve - to mi reci!). Ti popični zvuci su me, treba li reći, često navodili na još dublju melanholiju, pa i na nekakvo slatko uživanje u toj svojoj posuvraćenosti.

 

I tu je došao Why da me prevede preko ćuprije, da me izvede napolje, sve te moje besne gliste izmarširale su iz crnice. Jer Why?, kako im samo ime kaže, nisu ovisnici o odgovorima, o izjavama i parolama. Prekor samom sebi koji ni u jednom trenutku ne predozira da možete da se poništite, pa samim tim dignete ruke i prepustite se očaju. Why? su idealna mera pobune i nežnosti sa kojom se na život gleda. Posle, kada sam pronašla (stacy, BRATE, hvala :)) spot za pesmu Song of the Sad Assassin, videla sam kako je moguće imati veeelike podočnjake i jedva držati otvorene oči, a da se one cakle od neke sumanute potrebe da se sa gledanjem nastavi, da se u gomili smeća koje protiče oko te glave (i kroz nju) uporno traži zrnce istine ili makar vere (vere ili makar istine!).

 

U ovim se pesmama, priznaje da se ne znaju odgovori (što mi se za hip hop činilo da je jedina poenta da se odgovori što pre daju i budu što drčniji drčnosti radi), a pritom ispunjavaju moju najveću životnu potrebu da se u isto vreme bude duhovit i crnohumoran (il što bi moj kolega rekao crnomanjast), a da se sam ne izdigneš iznad onoga čemu se podsmevaš, već da se u tom humoru vidi zrnce očaja, onog prevaziđenog, onog koji te goni da tražiš odgvore iako su ti kolena već oguljena, laktovi poprilično sravnjeni od sve užih zidova kroz koje riljaš napred. Da se bude nežan, a da se ne kupi ruža na Knezu, da se bude hrabar da, u sred nežnosti, priznaš da te je strah. Yoni ume da bude duhovit i sirov čak i kada je melanholičan i nostalgičan. Stihovi: even though i haven't seen you in years yours is a funeral i'd fly to from anywhere, ne samo da u sebi imaju dobru dosetku, već otkrivaju onu suštinsku kontradiktornost u emociji neuzvraćene ljubavi ili emociji ostavljenog. I naježiš se. Devojke u najnežnijim pesmama Whyja stripovski su kadrirane: pomoli se vrat, nalik "kineskoj ptici", krhko stopalo ili otisak na staklu. Stihovi otkrivaju izlomljenost sećanja, a polovične slike zazor pesnika da se vrata u sećanja otškrinu sasvim i da se voljena osoba vaskrsne u celosti.

 

Why sećanjima pristupa sa forenzičarskom nežnošću prema nečem pokojnom što nudi odgovore. U ovim pesmama se čuje odjek stopala koja ulaze u grobnice kao da obilaze spomenike i hrabre da se ne gadimo svog bremena, onog magarenceta koje kaska za nama uporno, natovareno slikama, iako ga teramo od sebe, slabo hranimo i usput pokušavamo da preprodamo za nešto uglednije. Slivnici u sudoperama, kuhinjski elementi, sobičci u kojima se krijemo od prijatelja dok verujemo da je trenutak inspiracije došao, da smo snažni da budemo sami, a strahujemo da samo ubacujemo novac u već zaribalu mašinu - sve ove slike postaju priznate, ljudske i posvećene u pesmama Whyja. Oni nalaze smisao u prebiranju po onome što bih ja nazvala sopstveno smeće - gomila slika iz prošlosti, gomila stidova koji, kada ih on ispeva deluju kao puzle i slajdovi iz neromantičnog detinjstva, neuspelih poslova, poobaranih gardova i stavova, povezanih u najlepši niz iskustva i snage.

 

Treba reći da se ovih dana otvorio ogroman prostor oko mene. Svojski zapitan. Al' nije onaj prostor koji te mami da ga pretrčiš il' da pljuneš u dalj i povičeš da odjekneš svetom, već onako pukne neispunjen, da ti par sekundi da odabereš, da se usmeriš, proceni te ko sistemsku grešku i zgnječi ko vašku. A, znam šta je - neka uredna spremačica u meni koju sam odavno unajmila, a sad ne mogu da je opozovem (ne znam više za koga ta radi, a zapelo veštici da sve bude uredno, debelo belo). Krenula žena da čisti sve odreda, pa oće i mene da fikne, da se plavi horizont. Za neke buduće generacije, komarce i cveće. Alopecia uspostavlja sveti krug oko mene, jer menja logiku stvari i zbunjuje kalašturu. Svaka od Yonijevih pesama, čak i ona u kojoj podvodnim glasom peva kako sam, u podrumu neke zgrade, ubacuje tri novčića u veš mašinu. Sve dok znam da tamo negde postoji takva slika, ni moju, ovakvu nesnađenu, ni najsuper majti tajdi ne može da počisti.
S druge strane, Yoni se ne stidi da prosto zapevuši: Anna and Nathan. To je cela filozofija, a nju smo znali još u obdaništu. Pisali smo je na zidovima, tamo u parkiću.

 

Autorka: Kristina Đuković

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement