Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 
Anketa: Šta čitate?

 

ImageAko hoćeš da ti kažem šta čitam (za anketu ili šta?!) moraš me pustiti da sednem, mrtav sam umoran. Vidi, ponekad je u agenciji tako težak dan, a kad se još zalomi pa padne u petak, stvar je s tim još gora. Zvoni telefon oko dva, hitna intervencija: kod Vujača se suši filodendron. Nije da se reklamiram, ali smo stvarno uvežbani za hitne intervencije. Odmah pokupimo prvu pomoć i juriš, treba zaliti svaki cvet. A i Žika Vujač mi je stari drug. Ne mogu njega da odbijem. Pazi, Vujač je strašno zanimljiva faca. Ima nekih šezdesetak godina, a statirao je u pedeset filmova. Ima u garsonjeri puno cveća, brdo knjiga i opsesivno beleži svaki svoj film, on kaže: svaku svoju filmsku smrt. Recimo, streljali su ga dvanaest puta, ranjavali devet puta, pretukli - ne znam ni ja koliko puta, boli sabljom, sekli nazubljenim kuhinjskim nožem, čak su ga i katapultirali zbog čega slabije čuje. E, kod njega sam, dok smo ukazivali pomoć filodendronu, video nekoliko novih knjiga, među njima i dva lepa, bogata toma knjige "Čudovišta koja smo voleli" Ranka Munitića. Naravno, Vujač mi je pozajmio knjige i stvarno uživam, to je vodič za čudovišta. Izašle su prve dve knjige u "Kreativnom centru", biće još četiri. Sabrana su čudovišta iz mitova, bajki, horora, science fictiona, heroic fantasy... Munitić ih opisuje ali i prati kako su iz sveta književnosti prešla na film, iz medija u medij, plus biografije, ilustracije i divno. Eto to čitam, uživam, Munitić je temeljan, piše polako, sve zna, dugo ja njega već čitam. I što je zanimljivo, nisam baš sasvim slučajno odabrao ovu knjigu. Posle sam se toga setio. Znaš li ti da je neki francuski botaničar filodendron nazvao čudovišnom biljkom? Ništa, brate, nije slučajno. "Monstera deliciosa". Takvo mu je ime dao. Sad te to već ne zanima, ali ja najviše na svetu volim cveće. Međutim, filodendrona sam se plašio kad sam bio mali. Filodendron se zvao Vili. Eto i toga sam se sada setio. Ima tu neke magije i neke tajne veze, a?! E, umoran sam, buncam, petak je, a baš naporan dan...

 

Žak Jovanović - Sekvoja (29), osnivač i direktor agencije "Ko zna kad će kiša", prve agencije za zalivanje cveća

 

ImageObično čitam po dve knjige istovremeno, kad me jedna umori, prelazim na drugu. Tako sam upravo završio čitanje romana "Heraklov greh" Gorana Milašinovića i studije "Eksperiment Kosovo - povratak kolonijalizma" austrijskog publiciste Hanesa Hofbauera. "Heraklov greh" je prvi put izašao 1999. godine, ali ga tada nisam zapazio. Posle sam pročitao sve što je taj mladi, genijalni lekar objavio. U srpskoj literaturi je i ranije bivalo lekara, da pomenem samo Zmaja davno, a pesnika Miodraga Pavlovića iz moje generacije, ali Milašinović nije običan doktor, nego jedan od vodećih kardiohirurga i svakog dana ugrađuje na smrt bolesnim ljudima pejsmekere produžujući im život, a posle podne ili u toku noći piše romana sa uvek novom, iznenađujućom temom. Divim mu se već i u tom pogledu i čudim kako može da postigne sve to. Njegov junak u ovoj knjizi, psihijatar na vukovarskom frontu, teoriju psihologije dopunjuje, posle Edipovog, i Heraklovim kompleksom - onih koji ne bi da ubiju oca, nego sopstvenu decu. Na veoma duhovit način bavi se tragičnim vremenom. Hofbauer analizira na koji način su strane sile i međunarodne organizacije Kosovo pretvorile nikako u slobodnu, novu državu, nego u koloniju. Iako u knjizi ima i materijalnih grešaka, osnovni ton je zanimljiv, problemu prilazi sa neočekivane strane, u svakom slučaju tekst je uperen protiv Ahtisarijevog plana i stanja koje je silom stvoreno, on ne krije da otkidanje Kosova od Srbije smatra protivpravnim aktom. Bilo bi zanimljivo prevesti tu knjigu na srpski jezik i izložiti je i ovdašnjoj unakrsnoj kritici. Radujem se što sa velikim iščekivanjem počinjem da čitam roman "Savršeno sećanje na smrt" Radoslava Petkovića, jer mi je veoma blizak bio njegov "Vizantijski internet" i divim se sa kojom studioznošću prilazi, ali, ako smem tako da kažem, sa kakvom istovremenom lukavošću istorijska fakta osvetljava na način koji ih dozivaju u novom svetlu. Zatim je na mom stolu već roman "I duže od veka traje dan" Čingiza Ajtmatova, a na red odavno čeka i studija od preko 800 stranica "Frojd - biografija za naše vreme" američkog pisca Pitera Geja koji ću čitati na nemačkom prevodu. Kritika, naime, tvrdi da je to novi pristup životu tvorca psihoanalize.

 

Ivan Ivanji (Zrenjanin, 1929), književnik, prevodilac, diplomata, novinar i nekadašnji Titov prevodilac za nemački jezik

 

ImageŠta si rekao? Šta čitam? Aha, skontao sam. To je anketa za novine. Pitaš ljude šta čitaju i posle štampaš. Gotivno! Pa, ovih dana čitam romane "Usamljeni jahač iz Santa Fea" i "Smrt na ranču Dupli X". Ok su knjige, pitki romani. "Usamljeni jahač iz Santa Fea" je priča o čoveku koji je uhvatio šerifa koji je žrtvovao njegovog najboljeg prijatelja. Volim dobre vesterne. Volim što možeš da ih ostaviš, pa da posle nastaviš sa čitanjem. Da, pisac se zove Holi Martins. Zamalo da zaboravim. Amer... Jesi li čitao Holija Martinsa? Ne!? Šteta. To su pitki romani. Ja sam čak slušao jedno njegovo predavanje o modernom romanu. Pretvorilo se u katastrofu. Jedan tip ga je ošinuo i rekao mu da je bedno piskaralo. Holi Martins je na čudan način ušao u moj život. Kad je trebalo da se u Beču, u "Mocart kafeu", nađem s nekim tajanstvenim prijateljem koji je svirao violinu, i kada sam ga pitao kako ću ga prepoznati, on mi je rekao da će u naručju nositi neku knjigu. I taj tip je došao, ličio je na barona, kožne rukavice, šešir, u ruci je nosio neko štene, a u naručju mu je bila baš knjiga Holija Martinsa: "Oklahoma kid", sećam se korica: neki raščupani mladić, ljut ko ris, sa dva revolvera u ruci, a okolo dve karte, mislim baš dva keca. Ja sam se sav naježio. "Nisam znao da ima krotitelja zmija u Teksasu". Holi Martins, brate. Eto ti, to čitam, šteta što nikad nisi čitao, jeste žanr, ali neprevaziđeno. Klasika brate. Jesi li ti, bre, sigurica da nisi čitao? I nisi nikad čuo za Holija Martinsa, "Usamljenog jahača iz Santa Fea", ili načuo nešto o "Smrti na rančui Dupli X"? Nisi. (Smeh.) Čekaj, zajebavam te, brate! Ako nisi čuo za Holija Martinsa, ti onda ne voliš Orsona Velsa. Pa, Holi Martins je junak filma "Treći čovek". Sad si se setio, a?! E sad je kasno, brale, kuršum je već ispaljen. Holi Martins je junak filma "Treći čovek". On dođe u Beč na sahranu Herija Lajma kog igra Oson Vels. Martins je pisac, znaš da ga zajebavaju na početku u kafani da je bedno piskaralo. Nema love za hotel pa pristane da drži predavanje o modernom romanu. Truba, brate, zvižde mu, bež' sa scene. Ali Martins tu glumi nekog tipa što istražuje, mada je smota na prvi pogled. A pošto piše vesterne znaju ga široke mase. "Usamljeni jahač iz Santa Fea" i "Smrt na ranču Dupli X". To su te stvari. Nemoj, brate samo da napišeš u novinama to što sam ti rekao, pa to je film, ko zna je l' oni u stvarnosti postoje. I nema ljutnje, šala, burazeru. Anketa!

 

Karolj Ridić (34), vlasnik agencije za nekretnine

 

ImageDosta čitam. Vatreni sam čitač. Najviše Ivu Andrića i Miloša Crnjanskog. Ali imam i jednu drugu strast. Naučnu fantastiku! Koliko god da sam izoštrio ukus čitajući velikane, uživam čak i u najgorim knjigama naučne fantastike. Eto to bio bio odgovor na vašu anketu. Mada ustvari ima još nešto. Ja ne mogu, ali ne mogu, da čitam knjige koje su u prvom licu. Uzalud svaki trud. Ne mogu da podnesem prvo lice, prema tome imam nekakvu averziju, ne umem zaista to da objasnim. Ja pokušavam, vidite, ovo je smešno jer uporno i vama govorim: Ja, pa ja!? Ali to je nešto drugo. U romanima i pričama to ne mogu da progutam. Nekoliko puta sam pokušao, ali prvo lice je za mene istinsko mučenje. Naravno, da me pogrešno ne shvatite, veliki deo knjiga koje su na policama smeju se iz prvog lica. Ne pada mi napamet da se odreknem čitanja zbog toga, pa čitam, ali gutam knedle. Vidite, više od toga me nervira jedino kada neko ne koristi svoje pravo ime. Kako vi, molim vas, možete da se potpisujete kao Mića, vi ste, Miroslav, zapravo, zar ne? Oprostite na ovoj sugestiji, vratiću se na prethodnu: zaista izbegavam knjige iz prvog lica. Mogu još da vam kažem da mi je omiljena knjiga "Prokleta avlija". Sad ću biti kontradiktoran, ali Andrić je toliko velik pisac da sve što sam rekao o svom ukusu više ne važi. Imam ovde u džepu kaputa jedan mali telefonski imenik. Ali u njemu nema telefonskih brojeva! Kad mi se dopadne neka rečenica, ja je iz knjige prepišem u ovaj mali imenik koji uvek nosim sa sobom. Evo, baš u njemu, pod slovom J, sada ću vam pročitati, to je deo iz "Proklete avlije", pausus u kom Andrić piše na temu tog Ja. "Prokleta avlija" i sama na neki način obrće to prvo lice. Čekajte samo da uzmem druge naočari, imam i za blizu i za daleko. Evo, to je taj imenik bez brojeva, pogledajte, G, H, I, aha: evo ga J. Sad ću vam pročitati odlomak, u "Prokletoj avliji" je čak napisan u zagradama, razmislite, nije sigruno slučajno: "(Ja! - Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.)"

 

Dragutin Latifagović Paša (89), istoričar u penziji i ratnik

 

ImageJa volim knjige u kojima se dobro jede. Naravno, ne mislim na kuvare. Mislim, nemam ništa ni protiv kuvara, daleko bilo, pa ja sam školovani kuvar. Možda baš zato ne volim uputstva. Shvatio sam da postoje dva tipa ljudi: 1. Oni koji obavezno pročitaju uputstvo pre nego što uključe tek kupljeni televizor u struju, i 2. Oni koji nikada nisu primetili da bila kakva uputstva postoje i koje će jednom opaliti struja. Pripadam ovom drugom tipu. Složili se ili ne, ma koliko vešto bili napisani, i kuvari su neka vrsta "uputstva". Zato kada kažem: "Ja volim knjige u kojima se dobro jede", ne mislim na knjige sa receptima. Mislim baš na to: na romane u kojima se dobro krka. A romana u kojima se dobro krka baš i nema tako mnogo. I čitalac i pisac u tom slučaju moraju da budu literarni gurmani. Kao Ernest Hemingvej, na primer. Kao maestro Ernesto, zvani Papa. On je voleo ženske, voleo je da jede i voleo je da pije. Posle se ubio iz puške. Za mene je Hemingvej - najbolji pisac svih vremena. Eto, upravo je on jedan od pisaca u čijim knjigama se najbolje jede. Pogotovo u knjizi "Opasno leto". Uvek ogladnim kad krenem da čitam tu dokumentarnu prozu. Hemingvej ju je napisao za časopis "Lajf". Kao stari Papa odlazi u Španiju da još jednom gleda brobe bikova i piše reportaže. A to je doba čuvenog okršaja matadora Luisa Migela Domingina i matadora Antonija Ordonjesa. Još jedna hemingvejevsak borba na život i smrt, odlična priča... Ali da vidiš kako Hemingvej opisuje svoja lutanja po Španiji, da vidiš kako opisuje taverne, hotele, kafane i restorane u kojima jede - pa to je za antologiju literarnog gurmanluka. Na primer, kad priča kako jede dobru porciju prženih mladih jegulja sa belim lukom koji liči na bambusove pupoljke, pije vino iz krčaga, ili kad na jednom drugom mestu opisuje kako doručkuje u taverni, pije belu kafu i umače hleb. Opasna je scena kad ručaju kod "Pepikasa", nikad neću to zaboraviti! Vino sa svežim sokom pomorandže i limunom, a tek im iznose kobasice, svežu tunjevinu, sveže girice i rskavo pečene sipe sa ukusom jastoga. Stek, piletinu sa žara, pirinač začinjen karanfilićima i venera-školjkicama. Ali da se razumemo! I kad svega toga nema, u nekoj maloj taverni kraj prašnjavaog puta, kad Papa Hemingvej izađe iz kola da bi napravio pauzu i ručao, pa jede obična pečena jaja, parče slanine i ljutu papriku - to je opet literana gozba, to je knjiga u kojoj se dobro jede, to je knjiga koju bih mogao bezbroj puta da čitam. A ja nisam neko ko voli reprize. Mada se sad u ovoj tvojoj anketi i sam repriziram. Zato mi nije jasno što me ponovo pitaš: Šta čitam? Repriza je nešto kao podgrevanje ručka od juče. A ja nisam Ernesto. Majstori i od ručka od juče umeju da naprave literaturu.

 

Aca Bertoluči Zec (34), kuvar, golman, basista i književni kritičar (još uvek) bez angažmana

 

ImageŠta čitam? Šššš... Pa trenutno čitam knjigu - molim te, približi mi malo diktafon, imam utisak da govorim preglasno - dakle, trenutno čitam knjigu Ota Tolnaija koja se zove "Pesnik od svinjske masti". On je radio jedan veliki intervju za Mađarski radio o svom životu i posle je od tog radio-intervjua napravio roman jednog razgovora, stvarno je genije Oto Tolnai, velik pisac! Ja nisam neki posebni fan Nobelove nagrade, poštujem, ali za takve knjige se dobija Nobelova nagrada, za takve velike i guste romane, sa hiljadu priča i pričica. Ono što kod knjiga volim, kada me već pitaš, reći ću ti, nas dvojica smo, Mićo, školski prijatelji, sećaš se da sam ti uvek "šaputao" dok odgovaraš lekciju, bio sam majstor za to, da govorim tiho a da me svi čuju. Ovako: najviše me za knjigu vežu dobri književni junaci, face jednom rečju, a kod Tolnaija su junaci genijalni, face na kvadrat, uz to ti ljudi stvarno postoje, ti inteligentni tipovi, probisveti, neki od njih čak kriminalci, sa nekoliko paralenih života, umetnici, džezeri, ma, svi sviraju džez u zimskom Rovinju... Vezali su me za sebe i trudim se da knjigu čitam što sporije, jednostavno odlažem kraj, Tolnai priča o Kanjiži, Tisi, o detinjstvu, o tim svojim prijateljima koji, kako kaže, još uvek nisu postali junaci jer pati od njih, jer još uvek nije našao pravi ton za njihove priče - a u ovoj knjizi jeste, maestralno... Približi mi, molim te diktafon, odmakao si se, mislim da će uhvatiti moj glas, a i ne volim da vičem, čemu tolika vika! Mogu da ti kažem da sam hteo da sednem u bubu i da odem do Subotice, do Kanjiže, ili gde god treba, i da kažem Tolnaiju da je genije, ali posle sam odustao, neću da preterujem, to bi ipak bila patetika, a ti znaš da sam ja još kao mali bio polaznik škole moga strica koji je nestao u ratu, sećaš se te Škole mrzitelja anegdota. I pazi, sada ja, naučen da mrzim anegdote, uživam u knjizi u kojoj ima anegdota, ali te anegdote ovde nisu anegdote, one nestaju kad ih pročitaš, Tolnai ih rastače, koristi ih i uništava ih prozom, jer im je, našao ton, jer im je našao formu u tom romanu-intervjuu, to sam ti već rekao. Ti znaš da sam ja pozorišni čovek, profesionalni šaptač, i zato uvek u knjizi podvučem nešto što je o pozorištu. Kod Tolnaija sam podvukao jedan deo, onaj kada se seti predstave Poslednjeg kadra izvedene u novosadskom Mađarskom pozorištu, i Beketovog - Krapa koga je igrao Jene Ferenci, i Ferencove kuće kraj Dubrovnika, tačnije nedaleko od proizvodnje ostriga, Žuljane kod Stona. Toga sjajnog Ferencija "čije je orginalno zanimanje", piše Oto Tolnai, "kako to verovatno i znaš iz moje drame 'Krivina na lakat', bilo - odžačar, ali se kasnije, osim što je postao glumac, prekvalifikovao i za restauratora, on je, na primer, popravio nameštaj jugoslovenske ambasade u Atini..."

 

Simica Li (29), šaptač

 

Anketira: Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement