Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Ivan Pravdić (2)

 

Putopisi kroz kulture novih milenijuma

 

ImageDemon specijalizacije: Moja prva komšinica na selu gde živim, čiji je muž toliko blizu sagradio kuću našoj kući da i njihov pas sere po mom imanju i lovi miševe u mom podrumu, a koja zaista retko dolazi, e, ta komšinica, okačila je stiropornog vrapca na grančicu veoma mladog drveta šljive. Vetar je brzo oduvao kineska perašca od pravih ptičica, zalepljena tutkalom od kostiju stvarnih ubijenih konja. Verovatno kineskih. Verovatno specijalizovanih da svoje mlade kosti dobrovoljno i lepo vaspitane ostave fabrici tutkala, mlade kosti, jer mlade se bolje zatutkavaju. I oni vrapci su verovatno specijalizovani da na sebi uzgajaju perje za svoje plastične kopije.

 

Specijalizacija se proširila u sve sfere živih bića. Još je i Darvin pisao o specijalizaciji kao motoru evolucije, a savremeni ekonomski isplativ čovek shvatio je da je najlakše specijalizovati ne neku veštinu, napor tako reći, što je prepušteno socijalno nižim, proizvodnim slojevima, već baš ništavnu eksploataciju, popularno rečeno, menadžerisanje prirodnih i ljudskih bogatstava/resursa. Čovek čak uvežbava da specijalizuje i prirodu samu i učini je sebi prihvatljivim okruženjem. Ne da mu priroda bude izvor strahopoštovanja, divljenja ili inspiracije, već izvor prihoda i/ili ukrasne sličice. Moja komšinica pristaje da puna tačnog iščekivanja, svaki put na istoj grani ugleda istog, čak i očerupanog vrapčića.

 

Japanska deca u šoku od izleta u prirodu govore oduševljeno kako im priroda miriše na klozet. A šta jeste specijalizacija, osim vrhunsko ovladavanje pojedinačnim segmentima proizvodnog procesa? Prvo, to je odustajanje od univerzalizma. To je odustajanje od brige za uzroke i posledice svojih dela. Specijalizacija je ukidanje ljudske komunikacije vavilonskom eksplozijom hiljada i hiljada novih reči, za isključivo specijalizovane oblasti, čiji će ogromni fond potisnuti i zameniti zajednički rečnik ideja, osećanja i iskustava prenošenih književnošću, kulturom i iskustvima prirodnih pojava. Specijalizacija je pristajanje na ulogu malog šrafa u velikoj mašini ljudske civilizacije. "Nema velikih i malih uloga, već dobrih i loših šrafova, onih loših, do duše, da bi bili zamenjeni dobrima i time povećali proizvodnju i potrošnju, napredak uopšte..." - odgovorio bi veliki menadžer šraf. Ali, da li i on vidi svoju ulogu osim da zavrće i popušta šta mu je rekao neki bitniji, politički možda šraf, ili još bitniji vojnoindustrijski i... dokle sve seže komandna odgovornost? Čemu služi ova mašina? I zašto bi neko, specijalizovan da bude umetnik, pisao o ovome?

 

U zastarelim školskim programima o umetnosti, pominje se univerzalnost umetničkog dela, savremenijim arhaičnim rečima njegova ikoničnost, simboličnost, višeznačnost koja nije samo cerebralna, brale, već se, sestro, pojavljuje i u svim prenosivim sferama značenja - emotivnim, saznajnim, intuitivnim, perceptivnim... Odabravši specijalizaciju, konzument umetnosti, napisano savremenim rečnikom, gubi mogućnost komunikacije sa mnogim od mnogih segmenata umetničkog dela, koji, ma koliko bili istorijsko antropološki arhetipsko genetski ugrađeni u svaki ljudski mehanizam, ovaj mehanizam, ne razvijajući raznolikosti, može da specijalistički preskoči primećivanje tih sfera postojanja. Zbog toga su adolescenti, nedorasli, još ne specijalizovani, jedina publika koja sa uzbuđenjem, sve manjim i manjim kako generacije ranije sazrevaju, imaju potencijal da se oduševe, užive, ili osete, budu poneseni i uzneseni nekim umetničkim delom. I umetnici su se specijalizovali. A tek producenti! Sadašnje stvaranje multimedijalnog umetničkog dela, ne podrazumeva tri decenije zastarelo istraživanje jednog umetnika, transponovanje ideja, postupaka i uvezivanje jednog medija sa drugim, trećim itd, već proizvodni proces u kome po jedan umetnik iz svakog medija radi pod budnom palicom (zanimljiv instrument moći i kontrole) producenta.

 

Tako u Portugalu, kao jednoj od mlađih evropskih zemalja, dvadesetogodišnjaci se s ponosom predstavljaju kao glumci, plesačice, reditelji, koreografi. Moja supruga i ja, oboje matoriji od sebespecijalizovanih mladih, besmo zbunjeni i opušteni. Još više nas je zbunila predivna koncepcija Colina - Collaboration in Arts. Petnaestku umetnika iz cele Evrope pruženi su savršeni uslovi za život i rad. Hotel sa bazenom, dobra klopa, dvadeset tehničara i organizatora, sva moguća i nemoguća tehnologija, kamere, kompjuteri, senzori, kablovi, studiji... i mogućnost da slobodno zajedno kreiramo šta god nam padne na pamet, ali da se sve radi samo po jedan dan, kao pilot projekat i tako opet. Pomislili smo: ako su ovako sjajni uslovi za eksperimentisanje, kakvi su tek uslovi kad se radi ozbiljna produkcija? Ali, u razgovoru sa umetnicima iz Evrope, zaključili smo da su ovi bajkoviti uslovi začudni njima koliko i nama. Zatim smo spazili da nas prati budno oko, opet, producenata. Pa oni će, dobiti deset do petnaest projekata puta deset do petnaest dana, znači izmađu sto i dvastadvadesetipet idejnih projekata, isprobane mogućnosti najsavremenije tehnologije, gomilu gotovih rešenja za umetničke ili kakve god, važno je dobro plaćene njima, producentima, spektakle - najbolje su plaćeni, za producente, otvaranja međunarodnih sportskih događaja i inauguracije. Specijalizovani umetnici u Evropi, pa i u Portugalu, rade svi u struci, ali po dva posla dnevno. Imaju sedam dana godišnjeg odmora, nultu dokolicu i nikakvu slobodnu volju, nemaju vremena za prijatelje, kao ni drugi specijalizovani, te moraju da posećuju specijalizovane psihijatre kojima će se, barem ljudski, izjadati i platiti od svojih pristojnih plata. Ovakva vrsta krađe, tj. navučenog realnog i intelektualnog rada kao opita za dalju eksploataciju, nije nimalo nova.

 

Soros fondacija u Beogradu prevodila je sve projekte koji su podnošeni, nevezano za njihovo ostvarivanje ili ne. Svi prevodi slati su centrali u Njujork. Za cenu nekolicine realizovanih projekata, silne metodologije istraživanja, umetničkih projekata i ostale besplatne intelektualne svojine, postali su, preko bare, debeli vlasnički kapital specijalizovanih menadžera projektanata. Slična otkupljujuća specijalizacija krije se i ispod profesionalizacije vojske, događaja koji možda podjednako obradovava i militariste i antimilitariste. Nova doktrina ratovanja, kako to pompezno i intelektualno zvuči, nije narodna odbrana, zaštita nacionalnih interesa, borba za pravedniji svet... već globalno specijalizirano plaćeništvo zločina. Nije bitno ni ko su neprijatelji, niti ciljevi ratovanja. Profesionalci će bespogovorno, za platu, zašrafiti ili odšrafiti gde treba i kome treba. A da li onda uopšte treba da postoji bilo kakva vojska, bilo kome, osim onima koji će imati da plate, da otmu od onih koji nemaju da plate za kontranapad. Užas. No, da se vratimo na umetničke specijalizacije.

 

Radeći predstavu u Holandiji na najvećem svetskom festivalu sajt specifik teatra, morao sam da budem, kako je to sve lepo organizovano da se čovek nema zbog čega buniti, specijalista izvođač u jednoj od sedamdeset predstava na festivalu. Kako sam povredio laktove i doveo u pitanje mogućnost da budem dalje eksploatisan igranjem predstave šest puta na dan, pa tako nedelju dana, zabrinutim producentima nije bilo teško da uplate svakodnevne tretmane kod fizioterapeuta koji je masirao moje laktove, sve da bih mogao da se verem i zadivljujem zaslužne kupce nekih od devedeset hiljada prodatih ulaznica na Terschelling Oerol festivalu 2005. S obzirom na to da tretmani kod fizioterapeuta traju, imali smo vremena da ćaskamo uz vazelinizirano trljanje mojih prenategnutih tetiva, oznojane kože i trvdih mišica. Kao i mnogi Srbin specijalizovan za svaštarenje, poveo sam razgovor o kiropraktici, šijacu, refleksiologiji, reiki masaži, aromaterapiji i bliskim disciplinama, nadajući se da ću nešto i naučiti od žene koja spasave moje laktove i moje producente. Naišao sam samo na specijaliziranu tupost. "Ja sam specijalizirala fizioterapiju i o drugom nisam stručna govoriti." Eto kakve sve probleme samo pravim sebi i drugima svojom nespecijaliziranošću. Umesto da specijalizujem neku striktnu umetničku ili čak književnu oblast, možda baš pisanje ovakvih kritičkih eseja, to je sada popularno, postoji već razvijeno tržište specijalizovane literature ovog tipa. Mada, to nije originalno. Originalnost - još jedan mit iz istorije umetnosti, koji je, naravno, u istoriji menadžerstva, izrazito suvišan. Iz više razloga. Publika voli prepoznatljivo, a provereni, neoriginalni uspešni recept jeste vredan truda onih koji rade, jer će, proverenim metodom, doneti profit menadžerima, jer, oni ne rade, ali omogućuju drugima da privređuju za njih. U stvari, sve donosi profit. Samo je bitno biti menadžer na pravom mestu, u pravom trenutku. Čak i kad bih ja bio specijalizirani majstor kvariša, ovu profesionalnu orijentaciju podržao bi i moj otac, realni vlasnik kuće i imanja na kome živim - ja umem da kvarim sve, od lepih umetnosti, književnih tekstova, dobrih želja, slatkih nada, do zajedničke imovine i kućnih aparata - opet bi neki menadžer opravljanja mogao lepe pare da zaradi i na tom mom radu. Mada bismo i menadžer i ja bolje prošli da proizvodim lepo perje za komšinicinog vrapca.

 

Zašto ja toliko ne volim menadžere? Šta su mi skrivili? Zašto su oni toliko bitni u ovom svetu specijalizacije? Možda baš zbog toga što oni imaju zadatak da kriju tajnu svrhe specijalizacije i raspoređuju šrafove tako da ovi ne znaju kako je koji povezan. Ali, hajde da odgovorimo na zaista bitno pitanje - ko i zbog čega specijalizuje? Ko je đavo iza demona specijalizacije? Ko pokupi kajmak svakog pojedinačnog i zajedničkog rada čiji se rezultati ni ne uviđaju, jer niko, prezauzet svojom samovažnom specijalizovanom proizvodnjom i potrošnjom, nema ni globalni, a kamoli univerzalni uvid, ili barem želju da primećuje? To je Kapital! Višak vrednosti koji sam sebe plodi. Kako moja žena kaže, niko više ne ide na posao da radi. Bilo za sebe, za državu, ili šefa, ili za rezultat, izgradnju nečega, čistoću... SVI IDU DA RADE ZA PARE! To je menadžer nad menadžerima. Vrhunska nematerijalna specijalizacija koja je uspela da specijalizira ljude, jer ljudi mogu da vladaju i materijom i nematerijom. I da vladaju i da budu robovi. A kakav ja to problem imam sa parama? Verovatno kao i svi. Nemam ih dovoljno. Šta odaje moj poslednji odgovor? Odaje pohlepu. Zastarelim jezicima jedan od smrtnih grehova, tačnije, jezikom Tome Akvinskog, proglašenog katoličkog sveca, koji je imao osamdeset učenika i koji su svi bili ubijeni posle smrti vernoga Tome. Sa smrću neka i završim ovaj Dnevnik putovanja koji je zalutao i u dužinu i širinu i dubinu. Natrpao sam suviše teza od kojih bi se esej mogao napisati za svaku, ali ja to ne činim, jer... i to bi bio poseban esej. U sledećem broju nastavljamo sa turističkim znamenitostima Portugala i čarima seoskog života.

 

(Nastavak u narednom broju.)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement