Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Ti i Spinoza u centru paučine

 

Goce Smilevski: Razgovor sa Spinozom, prevod sa makedonskog Biljana Andonovski, Arhipelag, Beograd, 2008.

 

ImageKnjiga "Razgovor sa Spinozom" pojavljuje se kao prva u velikom i značajnom projektu "Sto slovenskih romana" koji je pokrenula međunarodna fondacija "Forum slovenskih kultura" želeći da tim obimnim izdavačkim poduhvatom "započne intenzivniju književnu razmenu između slovenskih naroda". Izdavačka kuća Arhipelag premijerno predstavlja roman-paučinu Goceta Smilevskog (Skoplje, 1975), delo za koje je ovaj poznati makedonski pisac mlađe generacije dobio nagradu "Utrinski vesnik" - roman godine u Makedoniji. "Razgovor sa Spinozom" samo je u Makedoniji imao šest izdanja, a objavljen je i u Americi, Sloveniji, Poljskoj, Hrvatskoj.

 

I to bi bio oficijelni deo nakon koga su se mnogi morali zapitati o kakvom je tu fenomenu zapravo reč: roman koji za temu ima život filozofa Baruha Spinoze postaje književni hit u Makedoniji i šire. Ma, ništa lakše kada imate pisca talentovanog poput Goceta Smilevskog. I Baruha Spinozu, naravno! Tada nije potreban ni pogovor u kome "pisac" objašnjava zašto je za temu svog odličnog romana izabrao Bento-Baruh-Benediktusa. Čitaocu, koga će Goce Smilevski na magičan način uključiti u radnju, ne pitajući ga doduše želi li to ili ne, i pre te 164. stranice biće jasno "zašto Spinoza". U romanu-paučini, kako u podnaslovu autor određuje delo, do tih stranica na kojima dobijamo objašnjenje, šest niti od kojih se roman sastoji već će sasvim jasno formirati mrežu u kojoj će se međusobno uvezani (zarobljeni?!) naći i pripovedač i čitalac i Spinoza, u "centru paučine"- poslednjem poglavlju romana. Čudesnim preplitanjem niti i ponekom igrom koju pisac izričito ne želi da nazove postmodernističkom: zaista u delu nema ironije, distance, cinizma, "ovo je najokasnelije delo, u naše umno vreme, prezrenog romanizma", "ovde je sentimentalnost suprotstavljena racionalnosti" - Smilevski će nas toliko (u)vezati za Spinozin život da nam više verovatno ni najmanje neće biti neobično što smo se našli u Portugaliji, Holandiji, a potom i u celoj Evropi sedamnaestog veka.

 

Kako odlično u pogovoru knjige primećuje Biljana Andonovska "u 'Razgovoru sa Spinozom' dominiraju žudnja i znanje". Baruh Spinoza iz Amsterdama koji je poželeo da dohvati Boga bruseći na tavanu sočiva - kako je zapisao u jednoj pesmi o iskušavanju Spinoze nešto ranije Zbignjev Herbert - predstavljen je u romanu u svim mukama svoje dvostrukosti i podeljenosti između naučnike usamljenosti i žestoke strasti. Zbog toga bi se kao ključni momenat u romanu mogao istaći onaj sa 70. strane kada pripovedač postavlja Baruha Spinozu između dva portreta. Na portretu sa sjajnim zenicama, sa leve strane - ulje na platnu, Spinozin lik nam sugeriše svest o intelektualnoj nadmoći i suzdržanosti, predstavljajući filozofa u mladosti koji je rešen da u životu nema afekata, a ukoliko i ima: sa njima se treba odlučno boriti. No, na drugom portertu sa desne strane - bakrorez pred smrt, vidimo samo dvadeset godina starijeg Spinozu koji je sasvim drugačiji, koji više nije izoštren, koji više nije nadmoćan nego nemoćan, bez sjaja u zenicama koje su mutne i koje šire tugu. "A i tuga je afekat, zar ne, Spinoza?", piše na tom mestu Goce Smilevski, pitajući se nije li ovaj drugi, razočarani lik - lik čoveka koji je izgubio baš ono što je najviše čuvao: život!

 

Upravo na tom mestu Goce Smilevski je prelomio roman na dva dela, pustio ga da teče u dva toka govoreći o dva paralelna života tog vrlo kompleksnog Baruha Spinoze. U jednom delu to je filozof potuno usamljen u svojim mislima i raspravama koji živi u potpunoj samoći i nemaštini, ekskomuniciran iz jevrejske zajednice, ali koji se sa istom snagom suprotstavlja svim afektima, odričući njihovo postojanje. U drugom delu to je Spinoza sasvim suprotnog karaktera, karaktera koji bi se mogao nazvati prikrivenim: filozof koji gori od žestokih strasti, koji sagoreva od afekata čije postojanje odriče. I to su zapravo najbolji redovi romana "Razgovor sa Spinozom", pripovedački vrhunac Goceta Smilevskog, pre svega u poglavlju koje pripoveda filozofov "portret sa mutnim očima", o smrti majke koja je presudno uticala na njegov život, ali i o Baruhovoj opsednutosti uglovima ili strahom da ne ostane zatočen sa druge strane ogledala.

 

Celu stvar usložnjava i nadopunjuje još jedna igra. Pre prvog poglavlja pred čitaocem je objašnjenje koje kaže da su niti ovog romana istkane od razgovora između Tebe i Spinoze. "Zato svuda gde stoji prazno mesto u govoru Spinoze, izgovori svoje ime i upiši ga u prazninu." To je na prvi pogled tek ukras, ali na drugi - već opasna igra. Ukoliko čitalac na prazno mesto u tekstu, ostavljeno za tu namenu, upiše svoje ime, te mu se u razgovoru Spinoza lično obrati, ostaje pitanje nije li baš to zarobljavanje čitaoca u pripovedačevu mrežu. Iako deluje uverljivo, približavajući tim postupkom Spinozu čitaocu koji je na liniju upisao svoje ime, kako je u pogovoru već primećeno, ova mogućnost bi mogla biti i ukidanje prividne slobode čitaoca. Stvarno ispada da se Baruh Spinoza direktno obraća čitaocu, ali pitanja na koja filozof koji brusi sočiva odgovara, u poglavlju ispred, ipak je postavio neko drugi.

 

Autor: Mića Vujičić (Politika)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement