Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Tolnaijev leksikon sveta ili kako se pati od književnih junaka

 

Oto Tolnai: Pesnik od svinjske masti, prevod sa mađarskog Marko Čudić, Gradska narodna biblioteka "Žarko Zrenjanin", Zrenjanin

 

ImagePišući o jednom svom prijatelju, o kome su pisale i mađarske novine: "na primer o tome da mu je žena eksplodirala ispod budimpeštanskog mosta", neobičnom liku koji je bio na Golom otoku, pa u Nemačkoj, da bi se kasnije ispostavilo da je nevin - Oto Tolnai uspeva da demontira bombu koja je vrebala pisca. "Nije on digao svoju ženu u vazduh, nego su njega želeli da dignu u vazduh, jer se upleo u neke sumnjive poslove, možda u trgovinu oružjem, ne znam, bojažljivo sakupljam, skladištim te podatke, nekako bih voleo kada bi čitava ta stvar dobila pozitivan obrt", piše Tolnai na četrdeset šestoj strani "svog proznog krešenda", odličnog romana-intervjua "Pesnik od svinjske masti". "Ovi moji prijatelji još nisu istinski postali moji junaci, nekako se još uvek zajedno s njima mučim, patim od njih."

 

Ma koliko celovit imaginarni svet pisac stvorio, one istinite (šta znači ova reč?) životne priče, poput ove sa eksplozijom ispod budimpeštanaskog Arpad-mosta, uvek se čine primamljivijim i boljim. Te priče koje od mladosti pisac nosi u koferu, kako je govorio Danilo Kiš, misleći da će one biti okosnica stvaranja i poetike ali to ipak nikada ne postanu jer gotovo svaka njihova obrada podrazumeva banalnost, neprekidno stavljaju pred pisca problem kako ih obraditi, ispričati, materijalizovati, ili kako će u "Pesniku od svinjske masti" reći Oto Tolnai, kako im "pronaći pravi ton".

 

Tragati za tonom znači igrati se na ivici proznog neuspeha, voditi najžešću borbu sa banalnošću, znači prijatelje, uz patnju, pretvarati u književne junake a sebe u pisca... Međutim pobediti nakon te borbe, kao u Tolnaijevom slučaju, znači dostići prozni vrhunac, trijumfovati na najtežem terenu, iscediti potencijal svake zavodljive priče koje je godinama otkucavala kao tempirana borba, odstraniti banalno i uzeti za prozu svu snagu priče koju je napisao život.

 

Oto Tolnai je uspeo da otvori i raspakuje svoj kofer zahvaljujući pre svega velikom iskustvu i spisateljskoj zrelosti, ali mu je svakako pomogao i žanr u kome je stvarao. "Pesnik od svinjske masti" definisan je u podnaslovu kao roman jednog radio-intervjua, roman razgovora koji su za Mađarski Radio vodili Lajoš Parti Nađ i njegov gost Oto Tolnai 1998. godine. Nakon što je razgovor završen, čitava stvar sa intervjuom se "alhemizovala". Tolnai je otkucani intervju počeo da proširuje, da radi na rukopisu, da ga "autorizuje" (da, možda bi dvosmisleno čitanje ove reči moglo biti tajna!) i tako se intervju pretvorio u roman-intervju, sa velikim primesama eseja, ali i uz mnogo lirskih elemenata.

 

Tako je pisac u jednoj zaista dobroj, čudnoj formi našao "pravi ton" za sećanja, osećanja, kratke eseje, autobiografiju, poetičko preispitivanje, porodične priče, za stvarne ličnosti i događaje koji su godinama verovatno živeli kao anegdote, da bi tek sada u romanu-intervjuu bile konačno prozno savladane.

 

Sedeći u svojoj "kući od peska", pred mikrofonom (čuvena trinaestica), Tolnai je pustio asocijacije da se poput lavine survavaju jedna na drugu, da spajaju stvarno i nestvarno, pustio je jezik da se obruši svom silinom. Njegove uspomene iz detinjstva, uspomene iz Kanjiže, sa Tise, nose u sebi izvesnu težinu ranih jada, malo su bašta a malo pepeo. Lirski obrađene, na proznoj vagi, one su neka vrsta kontrateže uspomenama iz mladosti koje su zaista neverovatne, prepune nekakvih čudnih prijatelja-književnih junaka, inteligentnih likova, pustolova, pisaca, lakih varalica, koji sviraju džez, zime provode u Rovinju, u Vojvodini bivaju privođeni zbog svog časopisa, čudaci sa hiljadu zanimanja i avantura.

 

Zadivljujući su Tolnaijevi prijatelji - sada već književni junaci, jer je gotovo sa patnjom - čije portrete autor pravi poput najvećih slikarskih majstora koji se neprekidno prisutni među pasusima romana. Zadivljujuće su i Tolnaijeve ascocijacije. Dovoljno je da se seti Beketa i setiće se odmah predstave "Poslednjeg kadra" izvedene u novosadskom "Mađarskom pozorištu", setiće se i Krapa koga je igrao Jene Ferenci, i Ferencove kuće kraj Dubrovnika, tačnije nedaleko od proizvodnje ostriga, Žuljane kod Stona, toga sjajnog Ferencija "čije je orginalno zanimanje, kako to verovatno i znaš iz moje drame "Krivina na lakat", bilo - odžačar, ali se kasnije, osim što je postao glumac, prekvalifikovao i za restauratora, on je, na primer, popravio nameštaj jugoslovenske ambasade u Atini... "

 

Autor: Mića Vujičić (Politika)

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement