Srđan V. Tešin: Alternativni vodič kroz Vavilon (4)

Da li je bajka lavirint?

U bajkama kao da ne postoji jedna glavna priča i samo jedna sporedna, nego postoji više, nebrojano sporednih priča koje se račvaju na sve strane iz glavne priče. Možda je u bajkama i glavna priča tek jedna od sporednih, kao u lavirintu: pravi put je onaj koji vodi ka izlazu, a ne onaj najširi i najpristupačniji. Bajka je lavirint sporednih priča. Žil Dilez je, pišući o romanu Luisa Kerola "Silvija i Bruno", napisao: "...tamo gde pišu dve naporedne priče, jedna glavna i jedna sporedna... (one koegzistiraju ne kao)... jedna priča u drugoj, nego jedna kraj druge." Dilez je kod Kerola video dve priče: glavnu i sporednu, a Irvin Fečer u "Zbunovniku bajki" se ne ograničava na jedan konačan broj, ostavljajući tako mogućnost iznalaženja što više priča. Bliža mi je Fečerova teza. Ako ne grešim, Kuver je napisao knjigu o mogućim završecima bajke "Trnova ružica" i to na desetine, različitih po svim merilima, završetaka priče. I Fečer je obrađivao istu bajku, primenjujući na nju postulate drugog načina čitanja.

Marina Cvetajeva je napisala lirsku satiru "Pacolovac" (prvi put objavljena 1965. godine) oslanjajući se na legendu o Sviraču iz Hamelna. Bajka o Sviraču jedna je od najmračnijih koje su ikada napisane (ispripovedane); svi znamo tu bajku: Hameln je prepun pacova, dolazi Svirač koji će Hamelce osloboditi pacova, a zauzvrat tražititi kćer gradonačelnika; svirajući frulu, izveo je pacove iz grada, ali nije za nagradu dobio ruku gradonačelnikove kćeri već kutiju za svoju frulu. Rezigniran i razočaran u Hamelce, reši da im se osveti: svu će decu iz Hamelna odvesti u smrt tako što će ih, kao pacove, izvesti iz grada pomoću čarobne muzike koju stvara svirajući u čarobnu frulu.

Marina Cvetajeva nudi alternativnu verziju: "Pacolovac" je istovremeno politička alegorija i kompleksan i nadasve moderan stav o pitanju misije umetnosti i umetnika koji mora biti dezidelogizovan i nadmoralan da bi uopšte mogao da bude akcija čiste umetnosti. (Koristim se knjigom "Pacolovac" Marine Cvetajeve, koju je prevela Draginja Ramadanski. Prevodilac je napisala i pogovor knjizi kojim sam se služio pri pisanju ovog teksta.)

Već iz ovih izvoda vidi se da je Cvetajeva išla sporednim putem bajke. U takvoj je viziji bajka o Sviraču iz Hamelna postala i politička alegorija, ali i nešto posve drugo - lingvistička vizija. O tome, recimo, govori i tekst Irvina Fečera. Primenjujući doslovno Fečerove postulate, bajka o Pacolovcu bi mogla da posluži i za još neobičnija iščitavanja. Recimo, šta ako nađemo opravdanje za nemoralni postupak žitelja Hamelna? Možda je gradonačelnikova kćer bolovala od izuzetno zarazne bolesti? Zar bi onda Hamelci smeli da nagrade Svirača time što će mu za ženu dati bolesnicu koja bi ga odvela u smrt? U tom slučaju je kutija za frulu kao nagrada najbolje rešenje. Da li postoji centralna priča u bajci?