RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

N.O. Jazz Festival (2) - Globe Unity Orchestra, The Claudia Quintet (14. novembar 2008.)

 

ImageMoje drugo zagrebačko veče, otvorila je 12-očlana nemačka postava Globe Unity Orchestra. Ovaj bend je, pod dirigentskom palicom legende evropskog free-jazza, pijaniste Alexandera Von Schlippenbacha, nastao davne 1966, preživeo je brojne personalne promene i jednu dugačku pauzu u radu, da bi se u novom milenijumu ponovo vratio na scenu.

 

Tonska proba je nagoveštavala nesvakidašnji događaj. Na bini se nalazio samo jedan bubnjar, dok su zvuci duvačkih instrumenata dopirali sa svih strana - trombon odnekud iza zavese, jedna truba iz srca dvorane, kao da su se čuli neki saksofoni iz udaljenog bekstejdža... nimalo lak posao za tonce, kojima bi svakog časa neko iz benda sugerisao ovo ili ono, a jedva da se bilo šta čulo od muzike.

 

Polako se skuplja na bini i ostatak družine (nabrajanje imena bi predugo trajalo), a buka je sve veća. Tu su dva bubnjara, klavir, i devet duvača okupljenih u polukružnoj formaciji. Ekipa je uglavnom poprilično matora, ali vizuelno šarolika - ima i malih i visokih, mršavih i debelih, brkatih i ćosavih, ozbiljnih, ležernih, kosatih, pedantnih, neurednih...obučeni po poslednjoj samoupravnoj modi, u nekim retro odelima, a bilo je i belih košulja i kravata. Kada biste nekog od njih videli na ulici, pomislili biste da se radi o običnim i skromnim ljudima, koji uredno plaćaju porez, rade neki kancelarijski posao u državnoj firmi ili mirno krckaju penzionerske dane igrajući se sa unucima. I ne bi vam nikad palo na pamet da se radi o pionirima evropske free-jazz scene, veoma žive i stilski odmaknute od prekookeanskih uzora. Ukratko, skupina istinskih avanturista i ekscentrika.

 

A sam koncert je bio - neverovatan! Teško je, bez slušanja na licu mesta, zamisliti silinu zvuka koju uživo pravi devet duvačkih instrumenata, klavir i dva besna bubnjara. Muzika je iščašena, jezovita i preteća, kao da im je sam Satana dirigent i kompozitor. I zašto je ta preglasna i aritmična muzika bez melodije tako uzbudljiva? Najlakše bih mogao da objasnim preko poređenja sa horor filmovima - iako su puni jeze i gadosti, privlači nas intenzitet doživljaja, nešto što više udara u stomak neko što podstiče na intelektualnu akrobatiku. Ali nije svaki horor dobar, pa tako ni svaki free-jazz bend koji podiže nesnosnu buku. Globe Unity Orchestra se ističu izvanrednim solistima, kojih ima u izobilju.

 

Koncept svirke je sledeći: izvodi se jedna dugačka improvizacija. Prvo sviraju svi zajedno, pa neko od njih ponaosob, pa ponovo ceo bend, pa sledeći solista, i tako dok svih dvanaestoro ne dobiju svojih nekoliko minuta. Svi do jednog su odsvirali izvanredna sola! Kao kontrast sablasnim orkestarskim deonicama, većina duvača je svoje improvizacije odsvirala skokovito, sa puno harmonskih egzibicija i humora, praveći elegantan balans između ozbiljnog i ležernog pristupa muziciranju. I tako, tokom nešto više od sat vremena, smenjivala su se i moja osećanja - povremeno bih zažmurio od siline zvuka, prepuštajući se muzici bez pokušaja da je raščlanim na sastavne delove i pohvatam razasute konce, a već sledećeg trenutka bih uhvatio sebe kako se radosno osmehujem tokom sola, usput sumanuto cupkajući u još sumanutijem ritmu dva bubnja.

 

Muziku free-jazz sastava, pa još ovolikog formata, retko slušam kod kuće. Ali kada se nađem na ovakvom koncertu, dolazi do preokreta. Magija koja nastaje nije tek odblesak tamo nekih tonskih zapisa, već neponovljivi događaj najvećeg mogućeg intenziteta.

 

The Claudia Quintet su jedan od najuzbudljivih sastava sa nove njujorške jazz scene, sklone eklekticizmu i odmaku od žanrovskih konvencija. Za razliku od Globe Unity Orchestra, itekako sam ih slušao u kućnoj varijanti, ali sam se pribojavao da ne mogu previše da me iznenade na koncertu. Njihov jazz sa primesama moderne kompozicije i etna je repetitivan, ima veoma jasnu strukturu, precizan ritam i melodije, a improvizacije su strogo kontrolisane. Nije mi delovalo kao da imaju previše manevarskog prostora za živi nastup.

 

Umesto odlaska na koncert laptop/klavir dueta Sonus & Anima, koji je svirao u polukružnoj dvorani, nastavio sam druženje sa Cvetanom (pomenuh ga u prošlom tekstu) i toncima koji su veoma brzo odradili posao oko pripreme poslednjeg nastupa. Do ruku mi je dopao rider Claudia Quinteta, a naročito su mi bili zabavni zahtevi vezani za boravak u bekstejdžu. Tražili su "non-smoking" prostoriju, u kojoj će ih čekati "water/juice/fruits", a posebno se napominje - "no drugs or alchohol"! Fini neki momci.

 

Koncert nije bio u potpunosti posvećen promociji poslednjeg studijskog albuma "For", kako bi bilo očekivano, već su prošarali setlistu raznovrsnim repertoarom. I zaista, bend uživo zvuči skoro kao na studijskim snimcima, ali ne marim previše - tu su meni dragi muzičari i dobro poznate pesme koje sam puno puta slušao. A najveća radost je usledila vrlo brzo, kada su odsvirali "They point... glance... whisper... then snicker...", meni omiljenu pesmu iz njihovog opusa. Ovde su, doduše, uveli neke inovacije - od polovine pesma ide u sporijem i drugačijem ritmu nego na albumu, a vibrafonista Matt Moran je dobio popriličan prostor za soliranje.

 

Što se tiče pojedinačnih utisaka, vidi se da je John Hollenbeck na bubnjevima alfa i omega benda. Dinamičnim i preciznim ritmovima on postavlja okvire ostalim muzičarima. Chris Speed je saksofonista/klarinetista istančanog senzibiliteta, koji posvećuje punu pažnju svakom odsviranom tonu. Harmonikaš Ted Reichman i Drew Gress na kontrabasu su mahom bili u drugom planu, a već pomenuti Matt Moran mi je bio najprijatnije iznenađenje. Slušajući albume, uvek sam se uvek više ložio na Speeda ili na samu kompoziciju, a vibrafon mi je bio sporedan. Isto tako, ovaj instrument nisam imao priliku da slušam prečesto na koncertima. Pada mi na pamet izvesni marginalac Eldad Tarmu, koji nekim čudom svira po Srbiji češće i mnogih domaćih muzičara. Sve u svemu, Moran se pobrinuo da makar na to jedno veče razmišljam o vibrafonu kao o retko prijatnom instrumentu, neobične i zanimljive boje tona.

 

I ovde je bila slična situacija kao prethodne festivalske večeri - publika je počela da se osipa već posle par pesama. Možda je termin bio fatalan (treći koncert po redu, posle 23h), možda su se i ljudi smorili... uglavnom, imao sam utisak da se i Hollenbeck smorio mlakom reakcijom publike, pa je već posle četvrte pesme najavio "last song for tonight". Kada je završen zvanični 40-ominutni set, pola ljudi je otišlo, pola tražilo bis, pa su se upalila svetla baš kad su muzičari krenuli da se vraćaju na binu, a odmah zatim ugasila... na kraju odsviraše još jednu pesmu, na moju veliku radost.

 

Šteta je - zbog atmosfere - što ovaj koncert nije bio u nekom drugom terminu, ali samoj svirci se nema šta zameriti. I Claudia Quintet i N.O. Jazz su potvrdili reputaciju, a do sledećeg festivalskog izdanja ostaje mi puno prijatnih uspomena.

 

Autor: Nikola Marković

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement