RecenzijeKoncertiTop&VestiPrijateljiRetroRazgovor
 
Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

N.O. Jazz Festival (1) - Alexander Balanescu, The Engines, Larry Ochs (13. novembar 2008.)

 

ImageZagrebački N.O. Jazz festival (N.O - Not Only) najlakše bi bilo uporediti sa beogradskim Ring Ringom. Načelno je orijentisan ka eksperimentu, koketira sa raznim žanrovima...ali ima i nekih razlika. Ring Ring je više orijentisan ka evropskim muzičarima, etno sastavima i elektronskim eksperimentatorima. Ima tanji budžet, i u skladu sa tim je više sklon dovođenju malih ili malo poznatih ansambala. N.O. Jazz je, kako i samo ime kaže, naklonjeniji jazzu i ima kapacitet da dovede velika (i skupa) imena poput Dave Douglasa i Billa Frisella, a otvoreniji je i ka pop/rock kulturi. Dakako, u njenim alternativnim obličjima.

 

Prvi put sam bio na No Jazzu pre tri godine, kada sam gledao Dave Douglasov Keystone Sextet i opskurne punk-jazzere The Hub. Sledeće izdanje sam propustio, a prošle godine sam ispratio ceo festival i odgledao gomilu odličnih koncerata, upoznao i intervjuisao za tamošnji Radio SC neke od omiljenih muzičara (William Parker, Satoko Fujii, Wayne Horvitz) i stekao još neka zanimljiva poznanstva.

 

Konačno, ove godine sam iz raznih razloga pomišljao da ipak ne odem, ali na kraju nisam odoleo i skrcah poslednje dinare da bih odgledao par dragih bendova.

 

Diskurzivni glamur: Alexander Balanescu je najpoznatiji kao osnivač i lider avangardnog gudačkog ansambla Balanescu Quartet. Sarađivao je sa brojnim muzičarima srodne orijentacije, ali i sa zvezdama popularne muzike, poput Pet Shop Boys, Kraftwerk, Brian Enoa ili Kate Bush, pa je stekao reputaciju koja prevazilali okvire autističnih avangardnih kružooka. Beogradskoj publici je poznat po koncertu koji je održao na Ring Ringu pre četiri godine, a kako čujem i u Hrvatskoj je gostovao već nekoliko puta.

 

Po starom dobrom običaju, nacrtao sam se u koncertnoj dvorani (Teatar &TD) još za vreme tonske probe. Ispred bine se vrzma neki fotograf i škljoca do iznemoglosti. Deluje poznato...da, to je Cvetan, novinar iz Bugarske, koga sam upoznao na prošlogodišnjem No Jazzu! U međuvremenu smo se sreli i na Ring Ringu u maju, a evo nas i sada, ponovo na mestu zločina. Sjajan lik i odličan sagovornik na temu savremenog jazza, koji ima sreću da mu tekstove objavljuje nekoliko bugarskih magazina. Čak i kada se bavi ovako nekomercijalnim manifestacijama.

 

No, okrenimo se koncertu. U dvorani se skupilo oko 150 ljudi i kreće svirka. Uz elegantno skockanog Balanescua, na bini su ležerni sopran saksofonista Javier Girotto i perkusionista Zlatko Kaučić. Prva numera počinje njegovim tihim uvodom. Avangardno čeprkanje po neobičnim sazvučjima kakvog sam se i previše nagledao, i koje za sada ne zvuči ni najmanje zanimljivo. Situacija se popravlja kada mu se priključe Balanescu i Girotto...ali ne baš sasvim. Nešto i dalje škripi sa tim perkusijama. Zvuče previše hladno i izopšteno, samozadovoljno. Balanescu i Girotto ostavljaju daleko bolji utisak i sve vreme zamišljam kako bih mnogo radije slušao samo njih dvojicu, bez (a)ritmičke podrške.

 

Kada se radi o načelnoj orijentaciji, ima tu i free-jazza, i etna, i moderne kompozicije. Balanescu se trudi da, pomalo na silu, pomiri konceptualni pristup komponovanju i improvizaciji sa izlivima nesputanih, divljih sola. U takvom odnosu snaga etno momenti gube svoju oštricu i izvornu neposrednost, neretko grcajući u opštim mestima. Tako, na primer, "strasno" sviranje violine se često svodi tek na brzopotezno gudanje (u okviru jednostavnih melodijskih fraza), i trebalo bi da asocira na razuzdani ciganski melos. Ali nikako ne uspevam da se uživim i prepustim zvucima sa bine.

 

Ovaj koncert mi ne bio ostao u naročito lepom sećanju da nije bilo maestralnog Girotta. Soprano saksofon je instrument specifične boje tona, koji ne udara toliko na prvu loptu kao recimo tenor ili bariton. U sporijim pasažima ima tendenciju da zvuči previše mekano (čak i ljigavo), dok u brzim free eksurzijama, u visokom registru, zna da bude iritantan i naporan. Naravoučenije - soprano sax će zvučati ubojito samo u rukama najvećih majstora. A Girotto to jeste. Kao što sam već ranije pomenuo, kod njega nema nikakve zadrške i kalkulacija - od prvog po poslednjeg tona svira punom parom, vatreno i emotivno. Uz to je i veoma raznovrstan - u sporijim delovima frazira kratko, isprekidano i precizno, naglašava svaki ton. Kada ubrza, barata raskošnim harmonskim arsenalom, i podseća na najbolja Coltraneova sola na sopranu. Falset mu je veoma uverljiv i prodoran.

 

O Balanescuovom nastupu je teško dati definitivan sud, pošto njegov koncept puca po slabo spojenim šavovima i ostavlja na vetrometini nekoliko manjih celina raznolikog kvaliteta. Uzbudljivi momenti su bili u manjini, ali bez sumnje vredni odlaska na koncert.

 

Godina čikaške zabave: The Engines su bend koji je snimio album prvenac prošle godine, ali se radi o itekako iskusnim muzičarima sa žive čikaške scene. Saksofonista Dave Rempis i Tim Daisy su članovi Vandermark 5 (početkom godine izdali su odličan album Beat Reader), trombonista Jeb Bishop je sve do pre par godina bio član ovog sastava, a (kontra)basista Nate McBride je takođe veoma aktivan u raznim lokalnim postavkama. S obzirom na ovakav background, ne treba da čudi što je njihova muzika u najvećoj meri pod uticajem Kena Vandermarka - na razmeđi post-bopa i free-jazza, sa diskretnim uplivima noise rocka i funka.

 

Ovaj koncert je održan u polukružnoj dvorani Teatra &TD - mom omiljenom koncertnom prostoru u Zagrebu, ako ne i šire. Ispred bine je postavljeno nekoliko redova stolica, a moglo se i stajati sa strane. Brže-bolje sam pohrlio u prvi red i zauzeo mesto u sredini. Ovaj koncert sam čekao sa naročitim nestrpljenjem i posle ubedljive predigre - početkom godine sam se navukao na već pomenuti album Vandermark 5, na Ring Ringu su Ken Vandermark i Tim Daisy imali fenomenalan nastup, a pre par meseci sam sasvim slučajno naleteo na album The Engines i brzo ga zavoleo.

 

I evo ih! Dave Rempis izgleda mlađe nego što sam ga zamišljao, deluje sasvim dobroćudno i bezazleno. Ali samo dok ne počne da svira! Stari dobri Tim Daisy i dalje nosi isti kačket i fazoniranu bradicu, kao i pre pola godine na Ring Ringu. Izgleda kao neki MTV lik koga biste lakše zamislili u Linkin Parku/Limp Bizkitu nego u prestižnom avant/jazz sastavu - još jedan zabavan obrt! Jeb Bishop mi je takoreći iznad glave, na pola metra od stolice, a Nate McBride je u pozadini. Pored kontrabasa, sviraće i neobičnu bas gitaru - rustični ručni rad, nelakirana boja drveta, a na mestu potenciometara se nalaze samo dve rupe.

 

Svirka počinje njihovom najboljom numerom, brzom i energičnom Jet Lag, koja zvuči još besnije nego na albumu. Daisy bije po bubnjevima iz sve snage, bas pravi mikrofoniju, a Rempis sipa prepoznatljiva oštra sola. Bishop iz senke čeka svojih pet minuta, a ja sam več u euforičnom stanju - razrogačenih očiju i otvorenih usta pratim svaki pokret i zvuk sa bine.

 

Glavni adut su ispucali već na početku koncerta, ali imaće šta da ponude i u nastavku. Ono što nisam očekivao je pregršt novih pesama. Mislio sam da se ova ekipa skupila za jednokratnu album/turneja avanturu, ali ispostavilo se da imaju dugoročnije planove. Jeb Bishop istupa kao glasnogovornik benda, a i tokom svirke deluje naprženije od ostale družine. U njegovim rukama trombon ne zvuči previše konvencionalno - umesto ispaljivanja tečnih, pumpajućih i pomalo humorističnih fraza, on svira isprekidano, napeto, oscilira između buke i potpune tišine. Jako zanimljiv instrumentalista. Ali pravi spektakl nastupa kada Bishop i Rempis soliraju istovremeno - bistar zvuk saksofona i opori trombon se prepliću, zapliću, upadaju jedno drugom "u reč"...kao da su instrumenti preuzeli ljudske osobine i svađaju se, a svaki od njih raspolaže besprekornom visprenošću i erudicijom!

 

Tim Daisy je očekivano pouzdan, a naročito briljira u dijalogu sa Rempisom. Imam utisak da mu više leže dueti nego veći formati. Ali ne treba uzeti za zlo što nismo čuli više njegovih bravura - Daisy i McBride su bili tu da iznesu na svojim plećima kompleksne aranžmane i pomognu duvačima da se istaknu.

 

The Engines su ispunili sva moja očekivanja i sa lakoćom zasenili preostala dva benda koja su svirala te festivalske večeri.

 

Larry van sebe: Poslednji termin, ponovo u glavnoj dvorani, bio je rezervisan za saksofonistu Larry Ochsa. Jazzerskom auditorijumu je najpoznatiji kao član avangardnog Rova Saxophone Quarteta, sa kojim je pre nekoliko godina svirao u Beogradu, a okušao se i u nizu drugih eksperimenata.. I prošle godine je nastupao u Zagrebu, a tada su uz njegov Sax & Drumming Core bend gostovali pijanistkinja Satoko Fujii i trubač Natsuki Tamura, bračni par i fantastičan muzički tandem. Ovom prilikom je Ochs, uz već standardnog Scotta Amendolu na bubnjevima, ponovo regrutovao muzičare sa dalekog istoka - pevačicu Dohee Lee i čelistkinju Okkyung Lee.

 

Dohee je zgodna poput manekenke i peva kao veštica. Diamanda Gallas sa dubokim glasom. Okkyung Lee se više služi gudalom nego prstima, i bliža je klasičarskoj avangardi i modernoj kompoziciji nego jazzu. To samo po sebi ne mora da bude loše, ali u ovakvoj postavi ne ostavlja dobar utisak. Kao da se bend sastoji od dve odvojene celine - ženske sa jedne, a muški sa druge strane. Primetan je trud čitavog benda da zvuči homogeno, ali ne mogu da se otmem utisku da Ochs i Amendola zvuče mnogo bolje i smislenije kada, u retkim trenucima, sviraju bez pratnje double Lee tandema. Da zlo bude veće, Ochs se za ovu priliku odrekao svojih glavnih aduta - skokovitih prelazaka iz visokog u niski registar (i obrnuto) i pedantne dramaturgije. Umesto toga, on mahom svira jednostavno, sa puno ravnih i dugih tonova. Dosadno.

 

Kada sam se na kraju koncerta osvrnuo oko sebe, primetio sam da je tek dvadesetak ljudi dočekalo poslednju numeru. Bilo mi je i pomalo žao zbog toga, iako se Larry nije predstavio u najboljem izdanju. Nije bilo ni poziva na bis. Brzo smo se razišli, a ovog nastupa se neću još dugo sećati.

 

Autor: Nikola Marković

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement