Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Anketa: Šta čitate?

 

ImageRebecca Mead je 20. aprila u New Yorkeru objavila tekst pod naslovom A Roosevelt Reading list. Tekst govori o Harriet Shapiro iz The New York Society biblioteke koja je, tražeći informacije o jednoj staroj bibliotekarki, došla do zanimljivog otkrića. Naime, pokušavajući da uđe u trag Marion King koja je dugo godina radila u njujorškoj biblioteci dok nije umrla 1976. godine, Harriet Shapiro je otkrila čak šest stotina pisama koje je Kingovoj uputila Edith Kermit Roosevelt, žena američkog predsednika Theodora Roosevelta. Otkriće pisama koje je Edith Roosevelt pisala od 1920. godine, kao udovica, bilo je zaista fantastično, pre svega zbog toga što je u ovim pismima nekadašnja prva dama Amerike najčešće navodila naslove knjiga koje joj je bibliotekarka po prijemu pošte slala na čitanje, u Sagamore Hill, kraj Oyster Baya. (*Zbog toga vam kolega M.V. šaljem ovaj članak, u njemu se govori baš o tome šta je čitala gospođa Roosevelt, možda vam to bude interesantno. PS: I uz to, pozdravite mi puno Ž.B-a, prijatelja iz Kikindskih novina, čuvao me je na jednoj utakmici, recite mu samo: Steva, sredina terena!) Knjige koje je udovica američkog predsednika tražila u prvim pismima bili su tomovi Agathe Christie, Lyttona Stracheya i knjiga o botanici u Kini - On the Eaves of the World, autora Reginald Farrer. Dvadeset meseci pak pre smrti 1948. godine, gospođa Roosevelt je napisala: "Ne zaboravite da mi pošaljete Thackerayeva pisma." I to je bila njena poslednja literarna molba. Ali pisma gospođe Roosevelt jasno pokazauju da je ona bila vatreni čitač. U proseku je čitala četiri knjige nedeljno, piše Rebecca Mead. Izbegavala je tadašnje savremene pisce, uključujući i The Grapes of Wrath Johna Steinbecka. "Znate da ne mogu da čitam te moderne romane", napisala je Rooseveltova biliotekarki Marion King. Kad se pregleda spisak knjiga koje je čitala nekadašnja prva dama i pročitaju njena pisma, doći će se do zaključaka da je Mark Twain, po njenom mišljenju, "vulgarian", a Thomas Mann - "velika varka". Mrzi Flauberta i njegovu Madame Bovary, ali voli biografije; biografiju Winston Churchilla, na primer, za koju kaže da je laka za čitanje, ali vrlo teška za držanje. Uživa u krimi-misterijama, a pre spavanja čita naslove The Cairo Garter Murders ili The Corpse with the Blue Cravat, jer kako kaže gđa. Roosevelt, "oni smiriju um pred spavanje". Prilično zbunjuć zaključak, zar ne?! Omiljeni pisac - Jane Austen, čijih je šest romana pročitala nekoliko puta. "Volela je romane koji postavljaju stvari u jasno određen društveni red", zaključila je Harriet Shapiro. Taj red je gospođa Roosevelt očigledno strogo poštovala. Proučavajući detaljno njena pisma bibliotekarki, Harriet Shapiro je došla do zaključka da u adresama prvih jedanest godinja nikada nije uz prezime napisala ime. Sticajem tragičnih okolnosti, nakon smrti sina Edith Kermit Roosevelt, pisma su postala ličnija. Međutim, Edith Kermit je ipak više volela da bude gospođa Roosevelt, u skladu sa pravilima diskrecije, reda i integriteta. "Čini mi se da je gospođa Roosevelt verovala gospođi King, imala je razloga za to, osim u jednoj stvari. Kingova je sačuvala pisma, a ja sam sigurna da bi Mrs. Roosevelt više volela da ih je bibliotekarka uništila", zaključila je Harriet Shapiro.

 

Stevan Ome (43), apotekar i novinski dopisnik

 

ImageČitam nekoliko knjiga istovremeno. Pre svega Sentimentalno vaspitanje Gistava Flobera. Moj omiljeni junak je Senekal, profesor matematike, politički jeziva figura, budući Sen-Žist, kako piše Flober. Senekal je fanatik, najpreciznije govoreći. Na jednom mestu Flober kaže: "Senekal - koji je imao široku lubanju - vodio je računa samo o sistemima". Super mi je ta rečenica. Nađe se čovek ponegde. Naročito među svojima. Među matematičarima.

 

***

 

Crnogorski pisac Andrej Nikolaidis ima novu knjigu. Pre nekoliko dana taj mi je roman stigao iz Hrvatske. Zove se Dolazak. Pazi, Ulcinj, jun, jul, pada sneg. Smak sveta. Detektiv pokušava da razreši strašno ubistvo porodice Vukotić. Dakle, apokalipsa i detektivsko šunjalo. Pravi spoj. Uživao sam u tome i još uživam - nisam stigao do kraja. Zaplet se vrti oko knjige. Koje knjige? Neću to da kažem. Otkrite sami. Čitajući Nikolaidisa, razmišljao sam, kao matematičar, enigmatičar i sudoku veteran, kako bi izgledala računica čiji bi rezultat pokazao kad će kraj sveta. Da li bi to bila neka složena matematička operacija sa opakim formulama, ili pre, zamisli to, obično sabiranje, dva - pišem, tri- pamtim, apokalipsa na računaljci. He, ali da se vratim na leševe u Nikolaidisovoj knjizi. Pričao sam ti to već jednom. Kad sam bio klinja, video sam na pločniku leš. Nekog tipa su izrešetali na ulici. Posle su povukli kredom krug oko njega i sklonili ga. Možda sam tada postao opsednut matematikom. Duboki smo iznutra, čoveče. Zar ta linija kredom nije bila obim života? Neću o tome da mislim. Plaši me taj rezultat. Dosta je bilo ove tvoje ankete, hoću da do kraja pročitam Nikolaidisov roman.

 

***

 

Još nešto što čitam?! Pa, čitam Formatiranje. To je nova knjiga eseja Vladislave Gordić Petković. Bio sam na pošti pre nekoliko dana, da preuzmem paket u kome je bila knjiga. Sreo sam nekog starog druga- znaš ga, sigurno, M., igrao je super beka, ali je toliko trčao da je stalno završavao na krilu. Nije mogao da se zaustavi, pa je posato ofanzivni bek. Taj tip je oduvek bio hiperaktivan. On ne može da stane. Stalno je u pokretu. Pita me kako uspevam da mirno sedim i da satima čitam? Lepo. On ne može. Kaže, ja kad malo sedim, počnem da se tresem. Zato, kaže, uzmem knjigu, evo ovu, Formatiranje. Prvo pročitam jednu rečenicu iz prvog dela: "Zaplet Hičkokovog najvedrijeg filma vrti se oko sakrivanja jednog leša". Pa, uzmem jednu rečenicu iz sredine: "Kada je srećan, pobednik prvog ciklusa Velikog brata oseća se kao ćirilično Š okrenuto naopačke sa dva kružića". I još jednu rečenicu sa kraja knjige. "Serija o Molderu i Skali ne rabi sam mit o vanzemaljacima već i sve druge aspekte slatke paranoje." Eto, to mi reče i odjuri, a ja čitam polako, uživam. Rekao bih da bi ova rečenica s početka: "Zaplet Hičkokovog najvedrijeg filma vrti se oko sakrivanja jednog leša" - nasmejala i samog Hičkoka. Sjajno. Međutim, Hičkok je neće videti, jer je umro. Eto, šta se naposletku desi nevaljalim dečacima...

 

Mr Zlatko Bekrijović (64), matematičar, enigmatičar i sudoku veteran

 

ImageKako sam ušao u sve te političke biografije, zašto kopam po romanima klasika tražeći zanimljive političke figure? Jednostavno tražim odgovore. Meni su potrebna objašnjenja. Zašto nam se dogodila ta naša tragedija? Gutam političke biografije (po profesiji sam inače mašinski inženjer), neko je za to čuo, pa me je preporučio uredniku lokalnog radija. U početku sam četiri ili pet puta godišnje imao uključenja i pričao o "političkim knjigama", političkoj publicistici, memoarima državnika i sličnom, a sada čak jednom nedeljno gostujem u jutarnjem programu. Šta sam hteo da vam kažem? Šta čitam! Pa, ponovo sam se vratio Balzaku i Izgubljenim iluzijama. Njegovim, naravno, ali i svojim. Ne znam da li si slušao - u sredu sam pričao o jednom politički zanimljivom junaku Izgubljenih iluzija. Neću kriti, o jednom od mojih omiljenih književnih junaka. Kad glavni junak Lisjen stigne u Pariz, ali pre nego što pređe u prljavi svet novinarstva, provodi vreme u divnom društvu genijalaca, okupljenih oko Danijela d'Arteza u ulici Četiri vetra. Oni ga savetuju da vredno piše, da se ne odaje poroku, brzoj slavi, kratkotrajnom i gorko uspehu u novinarstvu. E, među njima sedi taj junak, taj zanimljivi Mišel Kretjen, dalekovidi republikanac, kako piše Balzak, ali republikanac koji je sanjao o federalizaciji Evrope, koji je 1830. godine imao značajnu ulogu u pokretu sen-simonista. Političar, kaže Onore, "ravan Sen Žistu i Dantonu, ali prostodušan i blag kao devojka, pun iliuzija i ljubavi, obdaren zvučnim glasom koji bi zadivio Mocarta, Vebera ili Rosinija" (dok ti ovo pričam, za tvoju anketu, evo stoji mi pred očima!); taj Kretjen koji je siromah kao i glavni junak Lisjen, kao i Danijel d’Artez, taj Mišel, genije koji zarađuje sastavljajući sadržaje za velika dela, oglase za knjižare, ne govoreći ništa o svojim načelima. Balzak kaže "taj veseli čergar inteligencije, taj veliki državnik koji bi možda izmenio lice sveta". Da ne dužim! Stradao je za ubeđenja koja nisu bila njegova, od zalutalog kuršuma tokom pobune u ulici Sen-Meri kao običan vojnik, kraj istoimenog manastira. Tako je završio "nepoznati veliki političar", najčasniji među njima. "Ti nisi imao dovoljno poverenja u nas", rekao je on Lisjenu nakon što se ovaj odlučio za lak put do lažne slave. Usledio je obračun pištoljima. Lisjen je u novinama napao d’Artezovo društvo. Mišel Kretjen, naš junak, došao je i pljunuo mu u lice. "To vam je plata za vaše članke protiv d’Arteza. Kad bi se svak, zbog sebe ili zbog svojih prijatelja, ugledao na mene, štampa bi bila ono što mora da bude: uzvišen poziv koji zaslužuje poštovanje i koji se poštuje!" Lisjen je udario Mišela, došlo je do dvoboja. Tukli su se pištoljima, na dvadeset pet koraka, nastupajući jedan prema drugom do rastojanja od petnaest koraka. Svaki može da načini pet koraka i da opali tri metka. Treći je metak završio u Lisjenovim grudima. "Je li mrtav?", upita Mišel. "Nije", reče lekar, "izvući će se." "Utoliko gore!", odgovori Mišel. "O da, utoliko gore", ponovi Lisjen lijući suze.

 

Radovan Medurijvić (57), mašinski inženjer

 

ImagePošt. Vujičiću, obaveštavam Vas da sam od 23. do 26. maja pročitao knjigu poznatog pisca Mirka Kovača (Petrovići, 1938). Naslov knjige: Pisanje ili nostalgija. Eseji. Broj strana: 260. Izdavač: Fraktura, Zaprešić. Najava izdavača: "Pisanje ili nostalgija naslov je koji savršeno opisuje sadržaj ove knjige od desetak eseja i zapisa u kojima uz uvijek prisutnu autobiografsku i memoarsku notu Mirko Kovač iznosi svoja prijateljevanja, slučajne ili namjerne susrete, sukobe i polemike. Na ovim se stranicama, kao u životu, kao u kavani, susreću Kovačevi najbolji prijatelji, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Miro Glavurtić, i mnogi drugi suvremenici - od Živojina Pavlovića preko Ranka Marinkovića, Meše Selimovića ili Ive Andrića, pa sve do Milovana Đilasa i Vuka Draškovića." Knjigu svakako preporučujem! Između ostalog, u Pisanju ili nostalgiji Mirko Kovač opisuje i sledeće:
- kako je Milovan Đilas trolejbusom došao do njegovog stana u naselje Medaković III da bi ispravio grešku koju je uočio u Kovačevoj priči koja mu se inače vrlo dopala ("Vi kao pripovjedač u prvom licu ne možete napisati što je vaš junak pomislio, možete samo što ste vi pomislili.")
- kako su mu, pre nego što se preselio u Rovinj u kome pre toga nije živeo, iz ovog istarskog grada redovno stizale razglednice od nepoznate osobe: "svaki put na njima je bio isti motiv: Istočna gradska vrata - luk Blabi, isti rukopis, a od teksta samo pozdrav i potpis jednim slovom, valjda inicijalom". Nikada nije odgonetnuo ko ih je slao!
- kako je Danilu Kišu bio blizak Flober "po svom strogo dokumentarnom karakteru"
- kako su u romanu Bašta, pepeo Danila Kiša čudesno opisane selidbe
- kako Filip David u pismu Mirku Kovaču opisuje Milovana Đilasa: "Nekoliko puta posetio sam Đilasa. Kao što znaš blisko smo susedi. Sa terase gledam pravo u njegove prozore. Vidim ga svako veče za radnim stolom, nagnutog nad papirima. Veliki sto pretrpan je knjigama. Čita i piše. Tako do kasno u noć..."

 

Sofronije Pavčić (78), hvatač beleški u penziji

 

Anketira: Mića Vujičić

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement