Home Home
Otisak Otisak
Profil Profil
Intervju Intervju
Kolumne Kolumne
Globtroter Globtroter
Dnevnik Dnevnik
Bunker Bunker
Arhiva Arhiva
Najave Najave
Scena Scena
Anketa Anketa
Kontakt Kontakt


 

Dnevnik putovanja: Ivan Pravdić (3)

 

Putopisi kroz kulture novih milenijuma

 

ImageUmetnici novog milenijuma: Prolazimo ulicom, Rua Avgusta u Lisabonu. Penjemo se od obale ka centru. Na svakom koraku, meni, šarenom i čupavom, prilaze mali Afrikanci i nude hašiš, kokain. Bukvalno na svakom koraku. A na svakom ćošku kojim se može izaći iz Rua Avgusta stoji policajac. Dobro naučen da teatar apsurda neodoljivo i nekontrolisano otima ljude iz navike, smeškam se i kontrolišem. Ne uzimam ništa. I šta će mi. Pa ja drogu ne kupujem na ulici. Ja sam kulturan tip. Ja sam svoju drogu već odavnu uzeo. Kao Obeliks.

 

I otkud ja u dosadnom Lisabonu? Među starim zgradama fasadarim šarenim keramičkim pločicama? Zašto se provlačim uskim i strmim ulicama, koje od svakog primorskog grada prave nehumani kameni lavirnit? Zašto sam ovde, a ne na smrzavajućem okeanu u koji se samo bućnem da prekinem prženje sunca na skoro pedeset stepeni? Okeanu, čiji povratni talas zajedno sa mnom odnosi i dva metra peska pod mojim nogama i u kome se ne sme plivati. Zašto nisam u Sintri, raju na zemlji, na gotivnom imanju psihijatra koji gaji minijaturne životinje i ženi svoje dva puta mlađe asistentkinje? Zašto ne u Kaškaešu da gledam koncerte turbo atlantik sisatih i utegnutih zvezda čija penzionerska publika pomamno pleše na trambolini vijagre? Zašto ne u Fatimi da gledam hodočasnike koji desetinama kilometara dolaze na kolenima, nadajući se da će baš oni videti Bogorodicu? Zar me je napustila moć uvaljivanja u tuđe stanove i kuće, te ostajanje dokle hoću, jer domaćinima je uvek neprijatno da izbace kulturnog gosta? Nije me još uvek napustila ta moć.

 

Ali zašto sam u Lisabonu? Zato što tražim kulturu? Zato što moji domaćini moraju da rade i ne mogu da se zafrkavaju po ceo dan sa mnom i mojom ženom i da eskiviraju posao. Kod nas tako nije. Jedva čekamo da nekoga gostimo pa da imamo izgovor da ne radimo. Da se divimo sopstvenim turističkim znamenitostima, u krajnjoj nuždi da angažujemo goste da operu suđe, preriljaju baštu, a što je najvažnije, slušaju naše mrsomuđevine. A kao gosti smo još bolji. Nemamo ni sat ni mobilni telefon, pa uspemo da produžimo boravak za još nekoliko dana ne znajući ni koji je zapravo dan, kasneći na let i praveći se tošama pred aerodromskim i carinskim službenicima.

 

U urbanom Lisabonu domaćin će ti ostaviti ključeve od stana i opet se ne baviti tobom već poslom. Zato lutamo Lisabonom prepunom kolima i čekamo 20 časova kada svi moraju da se isparkiraju iz centra grada, da se otvore kafići, svi da uzmu piće i izađu napolje da stoje, migolje se i pričaju. Eto kulture. U muzejima je druga priča. Od hiljada i hiljada slika i dela portugalske umetnosti, samo je jedna ostala u mom sećanju. Antonio Soares je čovek. Zastupljen u muzeju naslovnicama za modne časopise iz tridesetih godina prošlog veka i jednom slikom crnokose žene u prirodnoj veličini. Malo većoj. Prvi put da gledam živu osobu naslikanu. Da joj se lice menja i guzovi mrdaju ispod duge crne haljine. Još jedna savremenija, iz sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, ostavlja trag ličnosti - svoje. Helena Almeida. Suptilne crno bele fotografije sa njenim stopalima, stolicama... Ne sećam se ničeg sem imena. Ali, u Muzeju antičke umetnosti - sve možete videti, ali ćete stati ispred Iskušenja Svetog Antonija, slike Heronimusa Boša! Toliko živih detalja i događaja u jednoj slici! Sve se odvija kao najčudesniji film, fantastično zanimljiv i bez narativa. Slika sija! Sami birate putanju kroz stvaran svet, a toliko izmaštan. Moja supruga, slikarka, kleči pred slikom. Ja imam malo bolji vid pa sam korak iza nje. Obezbeđenje prilazi i podiže je. Nemojte tako, kažu, nije kulturno.

 

A kakvi su umetnici novih milenijuma? Šta oni rade? Prvo da ih lociramo. Gde su? Sto kilometara istočno od Lisabona, u sred pustinje, srednjovekovni ženski manastir na vrhu brda, pretvoren je u jedan od najsavremenijih kulturnih centara u Evropi. To je, do duše, jedini takav zamak u Portugalu pretvoren u tradicionalno kulturno mesto. Na stotine, a možda i hiljade drugih, pretvoreni su u najsavremenije kulturne javne kuće i kockarnice. Izbor umetnika bio je prilično šaren. I muški i ženski. Od dvadeset do šezdeset godina. Od Britanije do Portugala, od Danske do Rumunije. Skoro svaki dan vodile su se organizovane rasprave, više dosađivanja za radni umetnički svet, na razne teme.

 

Prva je bila odnos umetnosti i fašizma. Začudio sam se izboru teme, jer je u SFRJ, još pre nego što je Portugal izašao iz fašizma, Marko Pogačnik u sred socijalističke diktature po meri nadčoveka Tita, pitao svoju pesmu Ker pav sum fašist? Zašto sam fašista? Zašto teram svoje reči i pesme da budu uređene, složne, da slepo slušaju moju diktatorsko umetničku naredbu? U nekim kulturama ova ideološka pitanja nisu još odigrana humorom i erotikom, tako da i dalje izazivaju ozbiljne diskusije. Ozbiljne za one koji ih ozbiljno shvataju. Najviše su se hvatala u dijalog dvojica domaćih. Duarte, zaneseni glumac i reditelj, mladi otac, ljubitelj bulevarskog teatra, želi da vidi svet kao slobodnu scenu, sa nivoom utopističke naivnosti koju sam i ja možda nekad imao. Dionisio, stariji dobrodržeći konceptualista, salonski fašista svađalica, a zapravo dušica od čoveka, želeo je da uvredi koga stigne i privuče pažnju na sebe. A krišom bi svakom pomogao. Mi ostali, jedva smo čekali da se vratimo radu. Kakvi su još umetnici bili tu? Među međunarodnom ekipom koja se međusobno sporazumevala na engleskom, bio je i jedini umetnik koji nije znao ni reč tog univerzalnog jezika. Umetničko čudo iz Španije - Havijer Nunjez Gasko! Čovek koji je kokainom napisao reč Felisidad - sreća. Pošmrkao je i doživeo kliničku smrt. Pustio je video snimak u nazad, kako iz nosa kokainom piše sreću. Implantirao je sebi pod ruku čip za satelitsko lociranje kućnih ljubimaca. Da se ne izgubi! Pošto smo svaki dan pisali na zidu ideje koje bismo tog i narednih radili, on je tražio od nas da razne umetničke predloge pišemo na njegovoj obrijanoj umetničkoj tintari. Pošto se plaši muva, napisao je medom na grudima i stomaku reč strah i pustio da se muve zalepe za njega. Nije morao da učestvuje u dosadnim diskusijma jer nije razumeo ni reči. Neko ko je sve razumeo i sa svima sarađivao, bio je rumunski muzičar Aleks Katona. Čovek koji na širokim plećima nosi violončelo, pojačalo i zvučnik, sempler... on repuje, sketuje, džezira, klasicira, glumi, razbija sve... svirao svuda, radio sa siromašnom decom u Kolumbiji... Već prve večeri smo, kada su nas evropejski učesnici ispalili i otišli na rano spavanje umesto na dogovorenu žurku, napili rakije u njegovoj sobi i pevali/svirali bljuz. Posle smo bili prezauzeti. Gle! Ja nisam pomenuo ni jednu ženu! Zar je to moguće? Nijednu umetnicu! Zar sam toliki papučar da ne smem da pomenem, ako i krišom primetim neku žensku? Zapravo, žene iz zemalja Prvog sveta, umetnice, previše su profi da bi bilo šta pokazale osim svog cv-ja i atitjuda. Mlađe, mediteranske ženice, snažne i nežne, rade suptilne projekte i igraju za sebe, bez takmičenja sa Prvim svetom. A mi? Šta mi radimo? Saznaćemo u sledećem nastavku.

 
Knjige
 
Galerija
 
Strip
 
Muzika
 
Film
Advertisement